Карл
Вајт[1]
Емил Сиоран –
Антифилософ живота и смрти
Од
својих почетака се
философска активност фокусирала на смрт. Философија нас учи умирању, тврдио је
Сократ. Према њему, само се претварамо да смо мудри уколико се бојимо смрти, с
обзиром да је не познајемо, она може бити, супротно свим инстинктима, благослов.
Философија је такође својим бескрајним подсећањем да смо смртни настојала да
ублажи наше страхове: она покушава да нас уздигне изнад тог стања чинећи тиме да
смрт не изгледа тако плаузибилно; приморава нас на посебан вид скромности, где
морамо упамтити да смо осуђени на смрт, стални memento mori (преводећи дословно – сети се смрти). Да ли успева у неким од ових циљева? Према
румунском философу Е. М. Сиорану одговор је одлучно и кобно не, јер како тврди
„природа није била великодушна ни према коме осим према онима ослобођеним од
рефлектовања о смрти“. Суочена са правом катастрофом, философија ултимативно
може бити једино медитација о сопственом неуспеху и импотенцији када се суочи
са стварношћу нашег изумирања.
Сиоран
је антифилософ философије. Он осуђује и презире покушаје стручних философа да
ограниче и задрже сировост искуства и апоричност бивства категоријама,
дефиницијама и моралним императивима. Сиоран нотира јединственим стилом,
иронијом и црним хумором преокрете и окрете својих осећања, бесове и разочарења
и најснажније немогућност како разума, тако и философије да се носе са
садржајем невидљиве и неограничене силе смрти. Гледано његовим очима, човек је
марионета сопствене судбине и сила ван његових утицаја, а философија, као
дисциплина која настоји да задржи бивство рационалношћу, није ништа друго до пародија
и комични пример људске ароганције. Последње речи имаће смрт и тишина.
„Ако
се философија борила да учини живот смисленим, шта може да понуди приликом
смрти?“
Сиоран
је свој философски живот започео као ентузијастични виталиста у духу Ничеове
традиције, ширећи,
по живот афирмативни,
етос са мало пажње за форму и логичку аргументацију. Упркос томе, његове су се
преокупације и даље држале традиционалних философа које је презирао, ништа мање
у фокусу на смрт. Иако је Сократ маркирао философију у виду форме тренинга за
крај и сусрео се са
смрћу
прибрано, смирено и са
милошћу, Сиоран је октрио да су резоновање и мудрост
немоћни у суочавању са уништењем, углавном из истих разлога који су под
утицајем деветнаестовековне анти-фундаменталистичне мисли: примат биологије,
дестабилизација језика и хисторизација свих етичких система.
Према Сиорану, разум изгледа као
слабашна конструкција у бази ирационалне силе самог живота, а неизбежан приступ
смрти и непостојању крунише ту врсту незнања. Ако
се философија борила да учини живот смисленим, шта може да понуди приликом
смрти? Такве антипросветитељске снаге довеле су Сиорана до осећаја одбачености
од стране заједнице, управо због интензивне свести о неизбежности уништења. „Када
се свест потпуно одвоји од самог живота, појављивање смрти постане тако јако да
сама њена присутност брише сву наивност, сав радосни ентузијазам, и све
природне усклађености...
Једнако су
празни сви људски финални пројекти и његове теолошке илузије.“Једноставно је
било исувише сирово искуство самог живота и слабих и неспретних покушаја ума да
то разумеју, све у име сазнања да једног дана неће бити ни живота, ни свести ни
резоновања.
Покушај да се достајанствено остане у сусрету смрти,
за Сиорана је искрено и неукрашено посматрање наше смртности јер нас ово
оставља без воље и смисла. Грчки натурализам и
римски стоицизам нису одговорили, нити је Ничеово превладавање могуће. Након
рата Сиоран постаје иронични афористичар и цинични коментатор људских ствари. Умногоме
се обликује као анти-Сартр. Док је други проповедао слободу, могућност и
еманципацију, Сиоран је израђивао том за томом фокусиран на људско ропство,
клопку и коначност. Све су идеологије банкротирале, слобода је лаж, насиље и
мржња су природно стање човека
и,
да све то приведе крају био је слепи ћорсокак смрти. Сиоран је одавно већ закључио
да су сви покушаји контролисања и неутралисања чињенице да смо на самом крају
крајње несигурни, али сада би немилосрдно поновио немоћ резоновања у суочавању
са уништењем.
„Ни
један вид стоичке рефлексије не може да се суочи са реалношћу да сви једног
дана морају нестати.“
Међутим, повремено је био у искушењу да користи модел
Епикурове методе суочавања са смислом смрти, изјављујући: „Мислим о великом
броју људи којих више нема, и сажаљевам их. Ипак их не треба сажаљевати, јер су
решили сваки проблем, почевши од смрти.“ Но
било је краткотрајно такво разметање. Колико год покушавао, Сиоран је остао
немоћан и на крају морао признати безнадежност стварности. Философија покушава неутралисати
силу искуства мењајући је општостима, али својим негирањем истине да свака
индивидуа мора нестати својом смрћу неусмерено се враћа сама себи у виду пародије.
„Апсолутно ми ништа није значила. Схватајући, коначно, након толико година, да
шта год да се догоди нећу је више никад видети, умало се нисам срушио. Ми
разумемо шта смрт јесте искључиво сећањем на нечије лице према коме нисмо
показали заинтересованост.“ Ни један вид стоичке рефлексије не може да се суочи
са реалношћу да сви једног дана морају нестати.
Немоћ
философије пред лицем смрти била је интимно повезана са другим Сиорановим
централним принципом: док је смрт страшна катастрофа, првенствено се јавила
неизбежна трагедија. Сам живот је несталан и нестабилан, препун фрустрација и
разочарења. Не знамо шта требамо чинити, ни разлог за чињење. Смрт је једна од
ретких сигурности. „Ми не хитамо ка смрти, ми бежимо од катастрофе рођења,
преживели у борби да заборавимо. Стрепња од смрти је само пројекција страха у будућност страха који
датира нашим првим моментом живота.“ Смрт је захваљујући моменту рођења.
„Ми
не хитамо ка смрти, ми бежимо од катастрофе рођења, преживели у борби да
заборавимо“.
Емил Сиоран
Као редовни посетилац гробља, Сиоран је доживео
својеврсно богојављање које је заробило овај гвоздени ланац рођења и уништења. „Био
сам сам на том гробљу с погледом на село када је ушла трудна жена. Одједном сам
отишао, како не бих посматрао из близине носиоца лешине нити да промишљам
контраст између агресивне материце и временски исцрпљене гробнице. Између
лажног обећања и краја свих обећања.“ Моменат рођења, живот и смрт јесу
неуништиво јединство од кога нема бекства. Сиоран се враћа Софокловом увиду да
је најбоља ствар не бити рођен уопште.
У покушају да се избори, Сиоран је деценијама
флертовао са Будизмом, убеђењем да је у свом покушају одрицања сопства начин долажења
до лајтмотива како трауме живота, тако и терора смрти, али такво самонегирање
било је страно темпераменту који је, иако опседнут смрћу и непостојањем, увек
био изузетно живахан. Штавише, Сиоран је био
свестан да је неизоставни део западне философске традиције, заговорник
фаустовске индивидуалности која поставља философски его у средишту свега.
Будизам је био исувише страна фантазија бекства за коренитог западњака.
Уоквирио је овај осећај у више дискурзивној форми која
је такође дизајнирана да коначно раскине са епикурејском утехом. „Зашто се
бојати ништавности пред нама када се не разликује од ништавила које нам је
претходило: овај аргумент Древних против страха од смрти неприхватљив је као
утеха. Пре, имали смо среће да не постојимо,
сада егзистирамо, и то је тај партикуларитет бивства, разлог несреће, који
ужасава смрћу. Партикула није реч, с обзиром на то да се свако од нас приклања
универзуму, по сваку цену сматра се једнаким према њему. Никад-не-бити-рођен
није идентично не-постојању које прати живот и смрт. Оба су квалитативно
различита, упркос њиховој квантитативној једнакости у ништавилу. Ми смо
привржени себи и нашим збрканим животима, без обзира на количину фрустрација и
разочарења на које можемо наићи. Одустајању не може философија помоћи. Смрт
неће никад бити добродошла.
„Метафизика
не оставља простор за леш“,
– Емил Сиоран
Древни нису у праву; промишљање смрти није начин да се
она доживи – веровати да је се не бојите само је показатељ да је још увек нисте
упознали: „Човек прихвата смрт али не и њен тренутак. Нестати у сваком
тренутку, осим када вам је време!“ Ловом и све што је радио кроз дела философа,
мистика и мудраца, Сиоран је могао само горко закључити да „метафизика не
оставља простор за леш“. Философија, као таква са
свим својим слабостима и немогућностима, јесте игра за живе. Мртви не
философирају и не могу да чују плиткоумности философа који тек треба да сврше.
За Сиорана није било утехе, само бескрајна медитација
на исту тему: „Сваки пут када не мислим о смрти, стичем утисак преваре, обмане
неког дела себе“. Након деценија промишљања, анализирања и писања на ту тему,
Сиоран је био присиљен да призна пораз. У
почецима свог философског пута сумњао је да је резоновање беспомоћно у сусрету
смрти. Животно је промишљање потврдило исто. „Годинама, заправо читавог живота,
да сте медитирали у својим последњим тренуцима, само да бисте открили, када сте
им коначно пришли, да је било бескорисно, да размишљање о смрти помаже у свему
осим у умирању!“
Цитирана
дела
The Fall into Time
[1] Карл Вајт је фриленсер стациониран у Лондону. Писао је за Philosophy Now, The Sunday Telegraph, The Penny Dreadful и био помоћник у лекторисању тома о Семјуелу Бекету.
