Збирка поезије Огњена Аксентијевића, Ум за морем, смрт за вратом, почиње цитатом Слободана Тишме: „Иначе, често ми се чинило као да живим на дну Океана.“[1] Заиста, море, океан, вода, јесу важни лајтмотиви у овој збирци у којој преовладава тон меланхолије и која тематизује изгубљеност, гушење, осећај сићушности и немоћи, хладноћу и тугу – уосталом оно што бисмо асоцирали са боравком у подводном плаветнилу. Ту је и резигнација човека велеграда, средине често представљене као сувише вреле или сувише хладне, као загушљиве и скучене, а у исто време простране и равнодушне према патњама немоћног појединца, који је тек једна рибица у океану. Аутор свлачи град на дно мора, а о мору, то јест океану, у једној од првих песама каже: „океану не можеш да сметаш/ и када би хтео обрисао би те за трен.“[2]
Ово је све јасно у општим цртама.
Оно што почесто није јасно је уметнички поступак којим Аксентијевић тежи да
дочара такве доживљаје свог лирског субјекта. Песничке слике које ниже у овој
збирци пуне су претеривања и често неповезане. Следећи, претпостављамо,
авангардне узоре, Аксентијевић умањује значај логике, развијајући алогичност до
претераних размера. Препушта читаоцу да сам надогради и закључи, у неким
песмама, готово све.
Кохерентност не изостаје свуда,
наравно. Ова збирка нема циклусе, тако да све песме у њој сачињавају једну
целину. Великог слова нема у насловима песама као ни на почецима стихова,
чинећи да се све присније надовезује једно на друго, што асоцира на хомогеност
мора, као и на стихију смрти. Можда и на плиме и осеке једног ума, у којој
разнородне асоцијације стварају таласе? Писане у слободном стиху и произвољног
метра, песме су понекад астрофичне а понекад сачињене од дистиха, терцета,
катрена или строфа са пет и више стихова – таласа у мору текста. Аксентијевићеве песме су пуне песничких слика
и понекад почетак строфе означава почетак нове слике, а понекад се нова слика
неповезано надовезује на претходну у истој строфи. Лирски субјект је понекад
изражен кроз прво лице једнине а понекад кроз прво лице множине, творећи тако
једно анонимно ми које, можебити,
изражава ауторов доживљај расположења своје генерације или просто духа времена.
Уобичајено
за лирску поезију, тон песме се преплиће с њеном темом. Меланхолија је често тема
ових песама, па самим тим је њихов тон меланхоличан. Аутору понекад успева да
расположењем песме повеже садржински неповезане мотиве и песничке слике. У
песми „before-the-road” мотиви пролазника, паса и коцкара се спајају у
осећају грча и гушења које проживљава лирски субјект. У другим песмама стичемо
утисак немотивисане нагомиланости мотива – небо, снови, преци, летећи зуби,
последња станица градског превоза: „и зуби на које су нас успут упозоравали/ сада
излећу из наших глава као комете/ као капи/
страшни су дани иза последње станице/ јер се сутра на седишту будиш
празан/ унапред успаван“[3] (домотужје).
Каква је веза између летећих зуба и последње станице трамваја? Никакав песнички
поступак није примењен да би се повезале ове слике, што илуструје главну
мањкавост ове збирке. Да не спомињемо да је ова песма написана и у првом и у
другом лицу једнине, што додаје утиску да се она све више расплињава и да
посебно последња строфа, у другом лицу, лебди у ваздуху без упоришта у остатку
текста. Песничке слике разбијене на неразумљиве фрагменте доживљавају се као
звук који чујемо под водом.
У
том „мору“ слика, указују се и одређени лајтмотиви. Као што је већ јасно, у складу
с насловом, то је море или океан (они овде имају скоро истоветно значење). Површина
овог воденог пространства код Аксентијевића означава могућност бекства, машту,
док је његово дно повезано са спарином, гушењем и равнодушношћу градске
средине. С обзиром да ово јесте поезија града, и он је један од њених лајтмотива.
Гледано кроз целу збирку, субјект има амбивалентан однос према граду; у песми
„београд, сав у белом“, каже: „истина је да у београду не постоје места/ са
неугаженим снегом/ али ја сам као створен за његове бетонске/ немани крај којих
се провлачим/ од којих бежим/ и лепо ми је/ док кроз засењене делове тумарам из
све снаге.“[4]
Супротно томе, у песми „светла великог града“: „палимо кожу у знак протеста/ парола
опстаје док маса не заспе/ немој у светла великог града/ знају више но што те
занима.“[5] Лајтмотив
који означава интимнији простор лирског субјекта је стан, који је скучен као
акваријум и изазива клаустрофобију; то је простор у којем субјект испољава
своју фрустрацију мртвилом које га гуши у урбаном простору али које је на
сабластан начин и у њему: „а опет градом сигурно круже гласине/ о зверским
призорима/ и жедним аветима/ са дна мог ормара“[6] (auf dem niemandsland). Као што је однос субјекта према граду амбивалентан,
тако је амбивалентан и његов однос према самом себи. Та подударност односа
сведочи о једној хипертрофији субјекта, који се шири на све и постаје све. Не
постоји комуникација лирског субјекта са другим управо због тога, као што
недостатак елаборације и јасноће у овој поезији указује на недостатак
комуникације између аутора и његових читалаца. Тело је следећи, још интимнији
лајтмотив. То је „предео“ по којем бесни и у којем тиња сузбијана енергија
фрустрације – тако метафоре везане за тело често укључују цепање, изобличење и
болно срастање са непријатељским окружењем: „крвариш док на паркету везујеш
пертле које се/ стално лепе за ону суседну и само тако/ желе/ опсујеш јеби се/ и
увежеш све натеклим тетивама/ на брзину врхове згураш са стране устајеш са/ неком
срчом у рукама и газиш онако/ укрштена“[7]
(саплетенасимфонија). И жена, у виду љубавнице или партнера, појам је који се
мотивски понавља. Жена је често или у процесу одласка или је отишла, чак и у
(метафоричну) смрт: „сахрањујем твоје непомичне руке које не воле да грле/ прошло
је више времена без него са“[8] (epistolaria ex mari).
Аксентијевић
најчешће преноси своје песничке поруке посредством персонификације, поређења,
метафоре, контраста и епитета. Он користи ове фигуре успешно у оним случајевима
где избегне замке претеривања и неповезаности. Оно што недостаје овој поезији
је, дакле, систем, интимна симболика једне зреле поетике. Јер колико год
издвајали ситније, конкретније, понављајуће мотиве код Аксентијевића, као што
су кожа или птице, увек ћемо наићи на неког слона од сапунице за кога не можемо
ни да наслутимо шта ту ради.
Понекад
се насумичне слике умећу у мимо тога кохерентну песму; било би добро када би
песник „избацио“ такве слике и директно надовезао остале стихове једне на друге.
Песме које би се тим поступком добиле углавном би биле осредње, али уз нешто
рада могле би постићи већи квалитет. Нажалост, то није смер којим иде аутор,
већ таложи појмове без нити која би их спојила. Тако у песми „'73 без наслова“
између строфа о захтевима родитеља да се поштују друштвене конвенције је строфа
о неком вајару који своје фигуре од глине гура у фрижидер. Аутор се нимало не
труди да развије и расветли везу између вајара и родитеља, него одлази у
немотивисане дигресије, као што је призор мајке као жртве породичног насиља, на
крају песме. Без средишње строфе о вајару, песма би могла бити критика
нездравих породичних односа, а овако запада у нејасноћу. Само нижући слике,
аутор препушта читаоцу да закључи превише, или да не закључи, делује као да му
је свеједно какав ће исход бити, и у каквој недоумици оставља свог читаоца. И
када поезија у нама изазива слутњу, мора бити јасно да то чини, иначе и није
поезија па ће у нама изазивати само равнодушност.
Стиче се утисак да Аксентијевић не
описује оно што на њега оставља утисак, већ утисак сам по себи, који је сачињен
од мноштва асоцијација, а веза између њих остаје нејасна за читаоца баш зато
што не зна који је био подстицај за такав песников доживљај. Сходно томе,
одгонетање замршених песникових исказа захтева знатан умни напор, иако они
преносе једнолично, скоро увек исто уметничко осећање.
У овој поезији претеривања, чини се да аутор не верује да песничка слика може бити довољно ефектна без претераних хипербола. Тако небо умире од епилептичног напада у супермаркету (off-the-road) иако сви врло добро знамо да се од таквог напада не умире, свет се игра утробама угрејаним на путу и охлађеним у мору, људи постају до пола скувана тела и мешине меса, а „осећај да се не припада ту“ се поткрепљује прејаком песничком сликом модре кесе за смеће са талозима усирене крви. Речи и идеје које би се морале користити штедљиво и само у случају заиста снажних осећања или трагичних околности, код Аксентијевића се испуцавају ноншалантно и прилично редовно. Наравно, непотребно, јер је уметничко осећање које он тежи да изрази ипак много мањег интензитета (ако својим субјективним преживљавањима не даје превише на значају).
Можда
објашњење за Аксентијевићеву „самодовољност“ и надмени немар према вези коју
његове речи имају или немају са читаочевим поимањем стварности лежи у овом
аутопоетичком исказу: „видео сам више поезије/ у згрченим смрдибубама које су
мртве/ позирале на неком паркету/ него у свакој могућој речи било ког већ/ измишљеног
језика“[9]
(лирика болнице). Чини се да аутор одбацује законе језика и културе у корист
суженог субјективног доживљаја, гурајући себе тиме у стваралачку усамљеност и
парадокс.
Рекла бих да су најјачи тренуци ове прилично
слабе збирке једноставне песме које својом директношћу подсећају на хаику
поезију, као што је песма „са копа.“ Јединство љубавне емоције срећемо у песми
„помињање“, у којој море, и вода уопште, заузимају своје симболичко, овог пута
позитивно семантизовано, место: „желео бих да сам савршена мера беле у плавој…/
мали океан, твоја/ тиха вода/ која зна шта је мирис лулаша.“[10]
Аксентијевић
нас на тренутке изненади луцидношћу, па понекад наиђемо на ефектан стих. Компас
у налету љубоморе имитира сат, нови дани клизе низ олуке, шкрипућа врата
диспанзера пригушено вриште, у спорим данима смо загризли пола живота, а лирски
субјект се пита како недостаје обала на којој никад ниси чекао и на којој се
ниси ни родио. Претпоследња песма збирке, „стари океан“, кроз свој наслов спаја
симболику океана са резигнацијом и фрустрацијом лирског субјекта и на неки
начин их расветљава: „од пароле смо створили царство/ када се убајатила,
утопији смо видели криве ноге.“[11]
Стари океан је место одсуства идеала, па зато људи у њему не пливају, већ тону
на његово дно.
Поетичке
дилеме овај аутор често решава стапајући значења у амбивалентност. Ум градског
човека иде за морем јер је то амбивалентна сила – то је и избављење од његове
урбане средине али и сама његова средина, у пренесеном значењу. А одлазак је и
одлазак и смрт. Тако се и смрт и море представљају као силе које су спојене, уједно
и силе које имају двојну семантику – и разарања и ослобађања. Медитирајући над
темама отуђења у градској средини, разних субјективних стања монотоног ужаса,
фрустрације и немоћи да се она искаже а камоли да се субјект ње ослободи, аутор
у својој поетици ствара чудну комбинацију директне једноставности и „надреалних“,
неповезаних слика. Могли бисмо рећи да је идеја ове збирке, ако је има, да је
живот у великом граду као живот на дну океана и, да смо се сви ми, били тога свесни
или не, одавно утопили. Наравно, можемо само да претпоставимо да је то идеја,
да је назремо кроз буку нејасноће. Све остало што би нам Аксентијевић можда
хтео поручити губи се у тој буци.
Књижевност
је чин комуникације, тако да је њен највећи непријатељ управо неразумљивост.
Неразумљивост је шум који нам одузима уметнички, духовни, мисаони, емотивни
доживљај дела. Подржавајући неразумљиву (и у сваком смислу неспознатљиву)
поезију, ми подржавамо стање равнодушности, стање духовне смрти које управо ова
збирка покушава да критикује. Подржавајући такву поезију, ми пристајемо да не
осећамо и не доживљавамо. Огњен Аксентијевић ће, у својој следећој збирци, моћи
да пружи својим читаоцима прави, квалитетан уметнички доживљај тек уз много
више стрпљења и рада.
