РЕЗ: Фата Егановић – Психослајдови или Чарли Чаплин поново игра у (пост)модерним временима (Горан Живковић, „Психослајдови”, Трећи Tрг, 2018)

Да нема стварности, како би се о њој дубоко и тачно писало. [1] Ову реченицу у своју бележницу записује јунак Пекићевог романа Беснило. Њему ова мисао долази из осећаја немоћи да од бизарне реалности у којој се нашао начини литерарни свет свог романа. Стварност преточена у (било какав) израз не гарантује своју суштину. Другим речима, уметник перципира стварност, али он у свом делу не пружа њен пуки опис, већ доноси оно што је у вези са њом дубоко и тачно.

Овај постмодерни аутопоетички исказ који је Борислав Пекић уградио у дилему свог јунака (гле чуда, такође писца) говори о озбиљном проблему са којим се суочава (пост)модерна проза. Стварност је камен у коме писац види злато. Тај камен често му се обија о главу, ако није довољно добар алхемичар. И да, ми говоримо о књизи поезије Горана Живковића Психослајдови. Овај (психо)увод има своју сврху у томе да прикаже како се један песник носи са том баријером између реалности и дела, којом се, по неписаном правилу, у књижевној традицији највише бавио прозаист. Оно што се прво уочи у Психослајдовима јесте Живковићева свест о флуидности поезије и њеним још увек неоствареним потенцијалима понирања у дубоко и тачно сведочанство времена и стварности коју живимо.

У Психослајдова присутна је права мера између уметникове интуиције и његовог заната (оличеног у употреби поетских и методолошких поступака не само поезије, већ и прозе и филма). Створити једну, условно речено, хомогену поетску целину из тог хаоса, целину која заправо нешто говори из себе, јесте равно акробатској вештини.

У Психослајдовима се неће видети стварност, она ће се осећати као чаша на ивици стола у углу наше свести док боравимо у другој соби. Та стварност је антиутопијска, кошмарна, иритантна, апсурдна, црнохуморна и она у овом случају има свог хроничара – мушког субјекта, који је много ближи прозном и филмском јунаку него лирском субјекту. А сам наслов Психослајдови сведочи о мултимедијалној димензији овог дела, по структури подељеног у пет насловљених целина (1.Тестаменти града; 2.Ничији таоци; 3.Сви ме мртви у Нишу знају; 4.Избачен с друштвене мреже; 5.Шок терапија ); целина испуњених песмама – покретним сликама што чине филм о духу времена из душе и главе једног миленијумца.

Намерно кажемо душе и главе, јер нас на то наводи префикс психо- који има двоструку семантику; прву, потеклу из значења грчке речи ψυχή (душа), али и секундарног значења које у контексту наше савремености представља патолошко стање ума. Из овога би следило питање: да ли је јунак из Психослајдова душевно болестан? Или можда представља појединца са критичком свешћу усмереном као оштрица према савременом свету и његовим тековинама које га мељу у својим зупчаницима?

Ко је гледао филм Modern times можда сада призива у памћење Чарлија Чаплина и његов став и положај у „модерним временимаˮ након индустријске револуције. У том свету он је, као бунтовник без новца и моћи, измучен и исмејан у својој, на први поглед, трапавости, а уствари у акробатској вештини чувања хуманог и индивидуалног од Машине за коју је он тек месо за млевење и отпремање у посуду конформизма са осталом масом (=месом).

У Психослајдовима имамо јунака у готово истом положају, само што је он сведок информатичке револуције која је обележила 21. век, а зупчаници су дигитални. Овај, условно речено, јунак (потекао од лирског субјекта) живи у Граду (са великим почетним словом). У том Граду он ради разне слабо плаћене послове, проводи се, пати, воли (баш као и Чаплин у поменутом филму). Поезија у Психослајдовима кадрира тај свет који у себи носи суштину реалности али је потпуно јединствен и аутентичан у својој фикцији. Прва песма у књизи под насловом “Како је Исус постао аутостопер” посвећена је постапокалиптичној будућности тог Града:

За две-три деценије или неку годину раније
биће небитно – да ли је црвено светло на семафору
црвено слово на календару или преступна година
две-три деценије или неки сат након тога
биће небитно – да ли је Исус у цркви или у мењачници.

Град ће устати као шума
која пробија плафоне тржног центра
Град ће гмизати као корење
које раздваја зебре и тротоаре,
диже асфалт, пење се на семафоре
спушта се низ ивичњаке
и гризе изолацију атомских склоништа.[2]

Град је приказан као чудовиште из Апокалипсе чија је највећа пошаст релативизација свих вредности којима је човек кроз историју своје цивилизације градио духовност (отуд је небитно – да ли је Исус у цркви или у мењачници) .

Зашто песник пружа такву визију будућности Града? Можда ће нам одговор донети поједине песме са социјалном тематиком у којима јунака затичемо на радном месту, као у песми “Новац ме неће спасити”:

Да продам 10 сати за хиљаду динара
ханзапласт прстима
бесконачно перем куле од напрслих чаша
једна за другом
идиотске наруџбине климају главом
................
кувам кафу остављеној жени
мењам посекотину
плешем као крвави грејп у блендеру
цурим као беснило из плинске боце
између кафемата који дрхти
и пене која капље из празне точинице
новац ме неће спасити
да продам још један плави winston
жути camel или slim sobranie.[3]

Ова песма је свакако пример Живковићевог стила који слоју звучања и значења прикључује и слој једне егзотичне визуализације која се читаоцу тетовира у свест изазивајући бурну реакцију веома блиску шоку. Овај стил писања остварује комплементарност са тематиком која обједињују читаву збирку, а то је дубока и стварна истина о духу времена у стварности коју делимо. Као да је стил заснован на инвазивној чулној сензацији једна од ретких ствари које могу да се издвоје (и изазову нашу реакцију) у култури спектакла која је на таквим сензацијама и заснована. Разлика, међутим, између ове поезије и друштва спектакла јесте у нивоу артикулације. За разлику од сензација које од нас чине пасивне плутајуће субјекте, Психослајдови би могли да покрену критичко размиљање и неки виши ниво свести о појавама које нас окружују, а то је данас већ довољно опасна ствар.

У Граду који је под масовном хипнозом андроида, друштвених мрежа, тарифних пакета, ријалитија, ТВ серија, турбо-фолка[4], живи јунак који je, под дејством толико сензациј, тешко способан да сачува свој идентитет јединственим и аутентичним. И зато је у поеми “Ничији таоци” пуцао себи у чело јер га је било срамота: “да поред 400 пријатеља/и 1500 заједничких фотографија/иде око цркве и прича сам са собом”.[5]

Информатичка ера улази у све поре живота савременог човека и то утиче на његово стање свести, емоцијалне и социјалне функције, као и на његову перцепцију стварног која се све више граничи са матриксом. У кошмарном надреалном приказу видимо јунака који попут Чаплина плови међу зупчаницима виртуелног:

“...бежим до литице
скачем са 4. спрата фејсбука
(кроз хиљаде прегледа и нула лајкова)
коначно
залазак сунца за кафанским столом
два метра под земљом...”[6]

У том свету долази и до побуне чији је резултат у првим демократским сајбер реформама 2020. године, након упада у генералштаб Фејсбука описаног у песми “Смајли за лаку ноћ”, која ће нас насмејати, али и уплашити. Тачка гледишта у коју нас поставља читање ове збирке приказује визију човека који што више домете достигне у науци и технологији, то ниже пада на еволутивној грани хуманог. Какве ће последице овај парадокс оставити по човека, легитимно су се запитали многи мајстори жанра фантастике у сфери прозе и филма, као што су Орвел, Хаксли, Пекић, Чаплин, Кјубрик, Нолан итд. Да је такву перспективу могуће отворити кроз поезију на начин на који је то извео Горан Живковић у Психослајдовима свакако представља занимљив моменат наше савремене поезије.

Елементи кинематографског и прозног свакако дају илузију динамике и привидне радње у Психослајдовима, али колективно несвесно Живковић гравира оштрицом поезије. Другим речима, поезија се у овој књизи осећа као линија подводне струје у мору хаоса савремености. Без обзира на то што поједини мотиви садрже локалне одреднице простора и времена (Ниш, незапосленост, биро рада, домаће и турске серије, турбо-фолк, ријалити, технологија и друштвене мреже), ово ипак није поезија са ограниченим роком трајања актуелности. Савременост је за њега одело у које облачи древне књижевне и филозофске теме, као што су човекова смртност у песми „Тестаменти града“ у којој овај, условно речено, хибридни лирски субјекат перципира људе око себе као ходајуће читуље:

„...читуље које плаћају доприносе
читуље у сандучету, под вратима
у џепу сакоа, у писоарима
читуље с тетоважама, загрљене на свиркама
читуље на журкама, које ми намигују
....
Сви ме мртви у Нишу знају.“[7]

Књига поезије Психослајдови Горана Живковића кроз своју особену естетику израза и мултимедијални приступ сведочи дубоко и тачно о стварности из које потиче, на начин који поезију изнова потврђује, кроз метафору Душана Матића, као непрекидну свежину света. Колико год визија света оличена у Граду била антиутопијска и трагична, тон читаве збирке је ипак константно ведар и смехован што и јесте замка у коју нам осмех често бива ухваћен и залеђен. Ова амбивалентност спречава давање једноставних одговора о том свету. То је и својеврсно средство депатетизације којим се аутор, неким делом, чува од тендециозности.

Порекло ведрине је мистериозно, вероватно као и сам живот који опстаје упркос свему што га негира[8], па и смрти. У овом ефекту има доста вештине и гипкости ауторове маште која читање Психослајдова чини вредним искуством.

[1] Borislav Pekić, Besnilo, BIGZ, Beograd, 1985, str. 250

[2] Goran Živković, Kako je Isus postao autostoper, Psihoslajdovi, Treći trag, Beograd 2017, str. 7

[3]Исто, стр. 11-12.

[4]Ову субкултурну појаву, рефлектовану у балканској музици, уочио је, именовао и терминолошки уобличио Рамбо Амадеус (Антоније Пушић) на његовом музичком албуму О туго јесења(1988), у песми под називом “Турбо фолк”. Дефиниција гласи: “Фолк је народ. Турбо је систем убризгавања горива у цилиндар мотора са унутрашњим сагорјевањем.Турбо-фолк је горење народа. Свако поспјешивање тог сагорјевања је турбо-фолк.Разбуктавање најнижих страсти код хомосапијенса.” Занимљиво је како тек данас, ако погледамо шта је на глобалном плану mainstream (у свим сверама културе и уметности), можемо посведочити некритичкој употреби технологије на још неколико нивоа. Последице ове појаве су у Психослајдовима веома пластично приказане.

[5]Исто, стр. 52.

[6]Исто, стр. 98

[7]Исто, стр.64-65

[8] Шта све негира живот, а није смрт? Може се рећи да је то још једно од питања које је имплицитно постављено у Психослајдовима. Његово отварање би могло бити кључ једног новог читања ове књиге поезије.

РЕЗ, Број 7, 2018.