Прву збирку песама, У котларници, Стеван Брадић објављује 2013. године, да би затим 2017. у сарадњи са Трећим Тргом објавио и своју другу збирку под називом На земљи. Песничко сазревање Стевана Брадића уочљиво је већ од првих песама друге збирке, те стога не чуди један од стихова у којем је јасно исказан нови песнички credo: „моји пријатељи пишу неразумљиве стихове / и ја сам писао неразумљиве стихове / али сада бих желео да ме свако разуме“[1]. Оно што, међутим, може да изненади читаоца, јесте лакоћа са којом аутор отвара своју песничку збирку, при чему се трагови младалачке претенциозности не могу више ни наслутити, а разумљивост не постаје начин да се изазове ефекат шока, или задржи на пријатној површини ствари. Песничка збирка На земљи представља јасан и разумљив позив за озбиљно преиспитивање темеља од којих је изграђена наша чулна стварност, али и језик, односно песнички језик, којим се о таквој стварности говори. Чулност је организована у структуре које се затим обједињују у систем, а који је, језиком савременог француског философа, Жака Рансијера, назван режимом чулности. Иако се Брадић, пратећи Рансијерову мисао, подробно бавио теоријски овим проблемом у философији и књижевности, овога пута он настоји искључиво кроз стихове да прикаже позицију савременог човека у режиму чулности, где чињенице чулног опажања истовремено указују на постојање нечега заједничког, али и на поделу која одређује позиције унутар заједнице. Таква позиција већ је довољно замагљена, те стога нестаје потреба да стихови буду неразумљиви. Подразумева се ипак да то не значи како поезија Стевана Брадића представља мањи херменеутички изазов. Напротив, иако је читање његове поезије праћено извесним осећајем лакоће, у интерпретацији се наилази на многе сложене проблеме. Сваки од њих, међутим, обогаћује искуство читања збирке На земљи.
Збирка је подељена на три дела, „Кварт“, „Дунав“, и
„Непристајање“, од којих се први и трећи састоји од десет песама, док други
садржи једанаест песама. Постојаност у структуирању овог песничког дела указује
на специфичан ток поетске мисли који од почетка до краја делује природно и
конзистентно. Песме су неименоване и означене бројевима. На тај начин прати се
најчешће поступност једног чулног искуства које Брадић описује и које се
разложено на, углавном краће поетске целине, постепено остварује и у језику.
Стога је језик који аутор користи врло једноставан и пријемчив за читаоца, а
стихови неоптерећени песничким украсима. Стих који отвара збирку гласи тако
„ваздух је поново топао“[2]. Једноставност
ове чулне чињенице сачувана је од баналности језика тако што се на њу
надовезују следећи стихови: „свету коме излазимо у сусрет / потребно је време
да потоне у нас / до тада / само се гледамо / он са својом расејаном
равнодушношћу / и ти који му измичеш / из часа у час“[3].
Иако се прво фокусира на оно што је људима заједничко у сусрету са светом,
аутор на крају песме оставља читаоца без заштите оног „ми“ и оставља га
запитаног над смислом свог непрекидног измицања. Већ наредном песмом уводи се
идеја континуитета која даје различите видове измицања од света, али и начине
његовог грађења у времену и простору. То грађење је реално, а његови градитељи
јасно именовани као радници, међутим, у поезији Стевана Брадића радничке руке
превазилазе своју грађевинску, односно градитељску улогу. Начин на који су оне
„подизале овај свет“ укључује нужно и жртву, принцип мање познат савременом
човеку који у бетону види само сивило, без свести о некада постојећој фарби:
„са бетона се одавно ољуштила фарба којом су је крајем / протеклог века /
премазале радничке руке што су подизале овај свет / фарба се љушти и открива
сиву основу / када бих је могао додирнути чини ми се / да бих осетио храпаве
снове читавог једног поколења / које је легло испод масне иловаче / кога су
полегли испод масне иловаче“[4]. Стих
којим се завршава четврта песма првог циклуса збирке јесте реторичко питање које
и без неизвесности у ишчекивању одговора призива додатна питања са злослутном
нотом у себи. Илузија да је могуће поново остварити додир са сивом основом
бетона разорена је ефектним песничким кадровима где је човек ухваћен како
одсечно гази бетон, журећи да постане један од „шефова“. Како је онда могуће да
се пева о топлоти ваздуха, белим и златним облацима, лишћу које шушти на ветру?
Може ли глас песничог субјекта изражавати такве чулне опажаје без труда да се
језик зароби у тренутку, a негујући
непрестано идеју континуитета? Збирка песама На земљи показује да такав спој функционише складно, уз неизбежно
аутопоетичко преиспитивање.
У осмој песми циклуса „Кварт“ лирски субјект истражује
природу свог песничког гласа помоћу мотива птице: „сада се крећем попут
месечара преко језика и не желим да / знам куда ће ме то одвести / пре само
трен чуо сам птицу како се оглашава у мраку / као да је нико други није опазио
/ али њено тело поседује глас једнако као што поседује / крила или кљун / или
било шта друго / да ли то значи да је и мој глас моје тело“[5]. И
у овој, као и другим песмама у збирци На
земљи, видна је намера аутора да јасно означи тренутак о којем пише, као и
да додатно истакне свест о његовој пролазности. У овој песми, пак, поред
временских одредница као што су „сада“ и „пре само трен“ којима се
материјализује време, по први пут се материјализује и глас као нешто што
омогућава опстанак онога што у простору остаје невидљиво. Птицу не опажава
нико, па чак ни лирски субјекат, али њен глас је оно што надилази скученост временских
и просторних оквира. Он поставља директно питање, чини се, сам себи, о томе да
ли је његов глас и његово тело, али песма се завршава неодређено: „шта је она /
ја о томе ништа не могу знати“[6]. Истакнуто
„ја“ на почетку стиха указује да би можда неко други, не он, могао поседовати
такво знање, те се упркос сумњи задржава воља за даљим истраживањем порекла
песничког гласа. Наредни циклуси у збирци то и доказују.
У циклусу „Дунав“ Брадић наставља да прати струјање
ваздуха и шуштање лишћа, описујући телесне сензације које се притом јављају. Он
чини ипак много више од тога – истински пробој ка свету настаје тако што
допушта својој кожи, а затим и својој нутрини да осећа, да би коначно успео да
превазиђе себе. Могућност борбе тада добија нови смисао. У трећој песми аутор
записује: „не видим да можемо победити али извесно је / да се можемо борити“[7], а
након овог стиха следи и знак интерпункције, иначе реткост у поезији Стевана
Брадића. Тиме се наговештава заокруженост ове мисли, њена коначност и озбиљност,
јер извесност борбе пружа већу моћ него извесност победе. Док победа готово
увек подразумева освајање, односно присвајање нечега или некога, борбу
обележава спремност за одрицањем, те се у једној од претходних песама
изјављује: „ништа ми овде не припада / али ја и не желим да будем власник било
чега“[8].
Тон у Брадићевој поезији усаглашен је са мирноћом његове борбе и са зрелошћу
која је потребна да би се остварила одређена врста помирености са светом. Ни у
једном тренутку таква помиреност не може се заменити са пасивношћу, напротив - Брадић
сугерише активне начине за добијање моћи који су другачији од оних који се
најчешће препоручују. Моћ је и у томе да се не жели „бити бољи“, да се не жели
постати усавршена верзија самога себе,
што се постиже кроз живљење у складу са својом природом, али и са оном природом
ван себе: „стојим на насипу и удишем топао ваздух / уколико је ово постојање /
не желим да будем ништа више од онога што сам сада“[9]. Самопревазилажење
у Брадићевој поезији не подразумева бесконачан низ нивоа препоручених у разним
приручницима, које човек мора прећи да би био задовољан собом, већ излазак из
себе који је готово увек и излазак из језика – ослушкивање невидљиве реке,
посматрање промена годишњих доба, удисање ваздуха. У једној од најбољих песама
у збирци На земљи аутор записује:
„зато предмете треба додиривати уместо да се о њима говори / никада нећемо
научити да пливамо уколико о томе будемо / читали приручнике“[10].
У другој је, пак, истакнут следећи стих: „у стварима нема ничега од онога што
нам језик показује“[11].
Отуда и жеља да се поезија пише разумљиво, да се тело речи не заклања сувишним
веловима, што Брадић објашњава на једноставан, али ефектан начин: „све што се
може рећи / може се рећи јасно / све остало се може рећи лепо / чак и када је
тужно“[12].
О приручницима који се непрестано препоручују јавности
аутор пише у једној од најбољих песама у збирци. То је уједно и пета песма
циклуса „Непристајање“, те централно место које заузима додатно указује на њену
важност: „чујем како шефови пишу књиге у којима нас уче / како да разумемо
шефове / али шефове није потребно посебно разумети (...) зато стрпљиво
прихватајте њихове поуке / у њима нема ничега што би нас могло обесхрабрити /
јер оне кажу: / свет који смо изградили се урушава / не можемо га одржати без
вашег пристанка / и полако радите / на непристајању“[13]. Непристајање
тако постаје коначна форма којом се може задобити моћ, а да се притом
истовремено и учествује и узмиче. Тако се у поезији Стевана Брадића проналази
нешто од лалићевске ,,страсне мере”, где човек задржава достојанство и право да
бира када ће се борити, а када ће узмицати од борбе. Збирка песама На земљи
враћа свест на појединца који је распет између природе и сурогата стварности
коју је сам створио, и који, како Брадић верује, може да буде нешто више од једног
зупчаника међу многима у великом, невидљивом
строју. Једноставност, достојанствена мирноћа и пријатна бол у осећању света
око себе, чине и аутора и лирског субјекта ове збирке издвојеним из грандиозних
пројеката модерних шефова. Савремена српска поезија добила је делом Стевана
Брадића зрело песничко остварење које чува самосвојност и индивидуалност
појединца и не нуди му никакве сурогате стварности. Брадићева уметничка визија у
збирци На земљи зато није једна од оних коју ће читалац са лакоћом прихватити,
али је свакако она којој ће се, када се са њом суочи, изнова и измењен враћати.
[1] Стеван Брадић, На земљи. Београд, Трећи трг, 2017, стр.
28.
[2] Исто, стр. 7.
[3] Исто.
[4] Исто, стр. 10.
[5] Исто, стр. 14.
[6] Исто.
[7] Исто, стр. 21.
[8] Исто, стр. 16.
[9] Исто, стр. 25.
[10] Исто, стр. 26.
[11] Исто, стр. 27.
[12] Исто, стр. 28.
