Да
ли сте читали данашњи хороскоп?
У мноштву астролога, положај планета и звезда постаје
свакодневна тема за разговор. Положај звезда није више оријентација за
морепловце и
авантуристе. Положај
звезда путоказ је за човека, до човека. Наш млади аутор, Јован Марковић,
филмски критичар
и есејиста из области теорије књижевности и филма, придружује
се кругу астролога, али своје читање звезда шири даље од прорицања судбине. Награда београдског фестивала поезије и књиге Тргни се! Поезија! 2017. омогућила му је
отелотворење идеје у издању Трећег Трга. У својој првој
збирци, Знакови и знаци, кроз призму мотива
хороскопа, говори да хороскоп није само ствар судбине и предвидивости исте,
ствар је усмерења и
споразумевања.
Наслов нас већ упућује на знакове хороскопа и знаке на који знакови упућују.
Шта они репрезентују и
на шта упућују? Аутор поставља то питање самом
идејом и
мотивацијом своје песничке збирке, кроз стихове индиректно дискутује са
читаоцем, односно, мотивише читаоца прећутно на
размишљање, а одговор остаје неизбежан по завршетку читања. Знакови су знаци који
упућују на човека. Можда
би се астролошко читање карактера могло означити као дефинисање личности, али
за аутора, лично, то је, како видимо из песама, само стрелица ка спознаји
човека. Дакле, знакови су знаци који нас воде од човека до човека, од нас самих
до другог и
обратно.
Формално гледано, збирка је подељена на две целине.
Обе целине имају уводну песму као носиоца мотивације и по дванаест песама,
чији наслови носе називе хороскопских знакова. Дакле, за сваки знак
по једна песма у свакој целини.
Оно чиме почиње свој хороскоп, јесте виђење
хороскопских знакова
из угла посматрача. Уводном песмом води
нас од ништавила. Указује на пуно обезглављених веза које теже спајању. Наслућује се мотив човека
као пузле или механичког точка са зупцима који се савршено уклапају међусобно.
Тако, аутор нам говори о
парчету новина (хороскопу) који постаје садржај атласа са нејасним мапама.
Неминовно, то је мапа као путоказ за живот, настала спајањем астрологије и психологије. Видећемо
по завршетку збирке, свој коначан облик мапа је добила уметничким потезом
књижевности.
У првом делу збирке, свака песма је насловљена по
одређеном хороскопском знаку и представља једно виђење истога. Тако
нас, прво, аутор упознаје са знаком овна. Видимо снагу онога који је увек први
у отварању врата, али и
као пуког оруђа које нема право гласа, иако зна како се
историја понавља. Бик је, по аутору, представа супротности утемељених на земљи.
Представа плодности, хедонизма, вина, непрестаног врења живота. Једино суво и неплодно код бика су
два рога као представе вулгарно-егоистичне мисли о пореклу и продужетку врсте, која
је истовремено горда и
исправна. А вулгарна, баш због данашњице у којој се тежња ка продужетку врсте
посматра вулгарно. Близанци су приказани
помоћу слике аутопута на којем је дозвољено претицање. То нас упућује на
преплитање личности, међусобно претицање из два иста или различита
смера, а њихово претицање као врста подсетника за стварност резултује управо
опстанком новчића са обе стране.
У четвртом знаку проналазимо бескрајно стрпљење и развијање идеје, која
се током развоја чаури у свом оклопу. Страх рака да сем сопства нема ничега ојачава
тај оклоп и
напори да се изађе из њега постају безвредни. Наредна песма, о лаву, о тешком терету лидера, даје
слику бескрајне игре лова, где је највећи тиранин у ствари највећа жртва. Јер
кад сви побегну, он је тај који пече своју срамоту на подневном сунцу. Али,
природно,
читаоцу долази питање – шта бива кад се срам испече?
Игра се наставља. Наредна песма је песма из
које избија мистичност лика са фотографије. На фотографији живота, уметност
није ствар фокуса, дакле није “до фотографа”, него се крије у лику. Очи су
огледало душе, а очи које се смеју природно, крију тајну живота – смрт. Мудрост
која се отвара ономе ко уме да је види, каже аутор, крије се у очима девице. У
посматрању седмог
знака хороскопског круга, потребан је дубок поглед у центар. Јер, на први
поглед, добија се утисак флуида који не оставља траг. Та варка је последица
елегантне умешности узбегавања мисли које шкрипе. То за вагу није чист бег, то
је непрекидно остајање у тренутку. Борба против бразди старости и времена. И то
је управо непрекидно поновно рађање које се види само под нежним, а дубоким
погледом пажљивог гледаоца. Или, у овом случају, читаоца. Док је претходне
знакове песник испевао прилично ведрим тоналитетом, воз који путује ка мору са
шкорпијом као путником, има помало мистериозни наговештај таме. А тама једног
тунела једини је заклон шкорпији од сопственог мрака. Ипак, последњи стихови
песме наговештавају о жељи за чистотом млека, али уједно и за љубавним грехом.
Дакле, непрестани бег од таме управо на
путу ка тами. Стрелца у првом делу збирке видимо као посматрача времена који
циља срећу, а када је погоди, она се распрсне. Може се у стиховима ове песме
видети подсетник о срећи као путовању. У лику јарца приказао је песник
неисцрпну снагу и
потребу за борбом. Усредоточеност овде не оставља места за осмех, сведока
губитка времена. Јарац нас учи о снази, издржљивости и амбицији. Али, на
крају, имамо и
подсетник о испражњености након борбе. Водолија као чувар старих вредности, у
данашње време највећи је борац против заборава који би се радије приклонио
успоменама но постојећојбезвредности: “Нико тако безочно не краде смисао као
фотоапаратима наоружани туристи” (Марковић, 2017: 19). И у завршници првог дела збирке видимо бескрајно
надање да ће неко пружити руку, те олакшати пливање риба по равници, кад
воде пресуше.
Преглед знакова у првом делу песничке збирке није
само попис у стиховима. То је, видећемо, увод и
врста питања за читаоца о карактеристикама сваког понаособ. У другом
делу збирке песничко ја сели се у кожу сваког знака. Тако знакови проговарају,
осликавају своје сопство и одговарају читаоцу на постављено питање.
Уводна песма у другом делу збирке можда је и
најважнија песма. Стихови који трепере аутопоетиком, сума су реченог пре и
указатељ на наредно. Уједно су питање, одговор, пророчанство и путоказ од
човека до човека. Аутор износи своје ставове о песмама, не као књижевним
појавама, но управо значењским путоказима кроз свакодневицу и комуникацију са
другима. Песме су његов дурбин, једини пут којим упознаје свет.
„Усек
глечера,
Да
се под глобалним загревањем вода не излива
Узалуд
и сувда.“ (Марковић,
2017: 23)
Али,
наглашава песник, дурбин је окренут наопако, говори се о носталгији без корена.
Управо на овом месту читалац мора на тренутак склопити корице и видети графички
приказ ока на
насловној страни збирке, које упућује широк
поглед кроз дупли круг – дурбин? Управо овде је место за свакога да посматра
самог себе, јер то и јесте једна од поенти које се, претпостављам, аутор надао
да ћемо пронаћи. Мотив спознаје себе да би се спознао свет, отвара потпуно нови
спектар разумевања песама. Зато и јесте свака наредна песма у првом лицу
једнине, јесте једна самоспознаја, јесте одговор на раније постављено питање,
али је уједно и ново питање за сваког читаоца. И та је самоспознаја за аутора
непрестано проницање, циљ који је испуњив само током путовања.
Ован је у другом делу збирке приказан у виду играчке
из детињства, оно прво оруђе којем се увек и враћамо. Док бик ватрено сања о
утемељењу у дому и породици, близанци чекају своју сенку да се сакрију, да се у
њој разликују и поприме мноштво облика, не би ли у тим облицима одбацили
неискреност према себи. Видимо у даљим стиховима главу рака, ужарену од
мисли, како је пресеца хладноћа. Рак из Марковићеве песме дише и
нада се да ће његов дах преживети у свету. Видимо сањара који не сања о
недостижним врховима, сања о титанским плућима да удахне оно што већ постоји.
Лав,
чија је борба непрестана игра, удара у џак и, тек у свом зноју препознаје страх
од промашаја. Али тај страх управо га и покреће и омогућава да настави рачунање
времена, да лидерује и живи. У наредној песми девица нам говори о својој вечној
потрази за истином и пореклом. Управо за истином која је бивала у погледу њеног ока из прве песме. А да би
понела сав терет истине, машта да буде балон напуњен хелијумом, коме
гравитација није достојан супарник. Из песме о ваги осећамо треперење среће
и бола. Док се остали знакови боре са другима, са животом, са теретом истине,
ваги су највећи непријатељ сопствене мисли. Међутим, то проузрокује неизмерну
љубав ка стварима које се виде само оком пажљивог посматрача. Указивање аутора у првој песми на посматрача који само помним погледом може
спознати вагу, неминовна је карика у ланцу пажљивог посматрања. И срећа од те
неизмерне љубави боли. Али, највише боли грло након скандирања парола у које не
верујемо. Боли губитак индивидуалности и сопства у мору масе и
истоветности. Док је за шкорпију у првој песми тунел био излаз из сопственог
мрака, овде нам она сама исказује своје уживање у игри и мисли о освету, не
толико у самој освети. Јер оно што је прогони и покреће јесте страх од духова
сопственог отрова. У првом делу збирке аутор је приказао стрелца као некога
чија се срећа распрсне када је достигне. Међутим, сам стрелац пева о себи
другачије. Након што испали своју жељу, циљајући далеко, у неповрат, он чека и
проматра. Сви снови се скупљају у ту жељу, а вредност њеног испуњења очитава се
у треперењу чекања. Стихови ове песме су још једна реминисценција мотива среће
као путовања,
а не циља. Након стрелца, јарац говори свету да његов живот није тврдоглавост,
него борба као једини повратак у безбрижност. Лако се ишчитава линија мисли,
која иде рулетом времена до детињства. Непрестано путовање
кроз време, где је сећања све више, а простора све мање, одликује и водолијин
живот. Сакупљач сећања, сакупља живот у емоцију обликовану у мисао која
трепери. А, у том треперењу је опстанак. Збрика
се завршава песмом заробљене рибе. Не осећа се заробљено само зато што је
уловљена, но зато што се стапа са осталим уловом. Осећај заробљености настаје
нестанком индивидуалности, баш као и код ваге, „Зато што се крљушт на крљушт
везује“ (Марковић, 2017: 37)
и остаје немо зевање за ваздухом.
Песнички првенац аутор је обликовао
формално и смислено као хороскопски водич за човечанство. Не као прорицање
судбине од данас до сутра, нити на месечном нивоу како то бива у новинама, но
један свевремени и безвремени водич. Оштрим погледом кроз дурбин посматрао је
психологију сваког знака, у односу на положај звезда. Тај спој, поставио је питања кроз стихове. Преплитање
карактеристика знакова је флуидно из песме у песму, али оставља траг. Збирка
као траг јесте у једну руку завршетак путовања Марковићеве идеје, али је
почетак путовања идеја читалаца. Језик се отворио
попут неба за звезде, те је јасно видљив потенцијал стила младог аутора, чак и
без дурбина. Интересантност идеје неминовно је присутна, а њена слојевитост
упућује на озбиљност књижевног дела као таквог. Јер слојевитост значења језика
и књижевности јесте потенцијал који се остварује на различитим пољима, али,
увек је читалац тај који је остварује. Аутор је своју улогу одиграо добро. Своје знање филмског критичара проширио је на поезију
и проучавање психологије. Компилација је спремна. Астролошко-психолошке
карте су постављене на уметнички талон. На нама остаје да погледамо кроз дурбин
и поделимо карте.
РЕЗ, Број 7, 2018.
