У култном филму Чарлија Чаплина Златна грозница
(The Gold Rush) из 1925.
године постоји једна сцена у којој снежна мећава у целости односи колибу, где су се привремено сместиле две скитнице у
потрази за златом, и оставља је на самом рубу литице која води у понор. Потпуно
несвесни чињенице да се половина ове импровизоване дрвене куће налази над
провалијом и да су им са сваким погрешним кораком и покретом животи угрожени,
ови будући пријатељи у невољи почињу да плешу свој danse macabre њишући се над
безданом. Иако духовита и првенствено снимана с циљем да насмеје и забави, ова
сцена проговара о нечему много дубљем и далекосежнијем него што је клацкање на обронцима аљаских планина - о судбини човека
који је принуђен да лута. Његова је свака кућa без темеља, сваки случајни познаник пријатељ или крвник, а свака грозница може зачас постати црна. Верност његове драге, под условом да је има, такође
је доведена у питање, чему нас је одавно научио Џојс. Позиција луталице тако је
испуњена страховима, неизвесностима и надањима да се нека деоница овог
бесциљног путовања неће претворити у амбис из којег повратка нема.
Након нешто више од
деведесет година од изласка Чаплиновог филма, у Београду се, у сарадњи Трећег
трга и Чигоја штампе, под истим називом, али у другачијем уметничком медијуму,
појавила песничка књига Патрика Ковалског, младог песника који живи (и ради) на релацији
Нови Сад - Велико Градиште, која такође, између
осталог, претреса теме бездомника, изгнаника и трагача за бољим сутра. Ова
биографска одредница која има за циљ да истакне недостатак сталног места
боравка, а на којој аутор очигледно инсистира, у тексту директно сугерише на
преплитање оног животног и искуственог са оним поетским и имагинативним. На тај
начин се песниково “луталаштво” прожима са блудењем лирског субјекта што читању
и тумачењу даје један личнији, али и загонетнији тон. Пошто је у питању књига
која је веома брижљиво компонована и грађена, она би се пре могла назвати песничком књигом него књигом или збирком
песама. То значи да је од пресудног значаја читати је од почетка до краја јер
једино тако композиција добија свој пуни значај и смисао, а лирски субјекат или
субјекти на моменте статус песниковог алтер ега. Свакако да позитивистички приступ није кључан за тумачење једног
књижевног дела, нити ће се на томе заснивати овај критичко-есејистички осврт,
али је сигурно да Патрик Ковалски, коме је ово већ трећа књига, од тога друга
песничка, није случајно истакао баш овај податак као доказ своје месне
неутемељености.
Златна грозница је подељена
у пет циклуса - “Зидање Скадра”, “Релативност тешких метала”, “Дневник
изгнанства из града”, “Сећање на град” и “Из бележака одраног човека” - од
којих најобимнији садржи једанаест песама, а најкраћи пет. У свим одељцима
песме су писане слободним стихом изузев последњег који је сачињен од изузетно
сугестивне поетске прозе. Као мото читаве књиге Ковалски је
узео стихове Чарлса Буковског из песме “Остаци” - “...није много, касно сам
спознао,/ али дајте ми 14 дана или 14 година/ и убићу сваког/ ко додирне или
узме/ то што је остало” - који такође упућују на суочавање са оним што је
остављено или, пак, нађено. Иако стихови Буковског говоре о ономе што је остало
иза вољене драге, овако истргнути из контекста они могу да се односе и на
материјалне ствари које песнички субјекат оставља иза себе. Због вишезначности
ових стихова, мото који је одабрао Ковалски одлично кореспондира са песмама
које се налазе унутар књиге.
Одмах треба рећи да поезија овог песника није лака за
читање и тумачење будући да се заснива на асоцијативно-сугестивним низовима
који су врло често проткани иронијом и обремењени јасним или прикривеним
интертекстуалним везама. Већ први циклус, који у свести призива познату народну
песму из преткосовског циклуса, најављује основне тематско-мотивске
преокупације које ће у каснијим циклусима бити додатно разрађене. Ту пре свега
мислим да мотиве црне и златне боје, као и на оне који се тичу растанка, смрти
и жртвовања. У првој песми, једној од ретких у књизи која није именована,
песник обрађује тему уснуле драге. Песма почиње речима на енглеском - “She was
laughing in the sleep boys/ I could feel it in my bones”, да би одмах потом аутор исто наставио и на српском - “Смејала се у
сну, понекад и плакала” (11. стр). Премда нигде у тексту није отворено речено
да је предмет пажње и љубави песничког субјекта почивши, по атмосфери, тону,
прошлом времену и реченици, пошто је у питању песма у прози - “Рак јој је био
појео мајку”, можемо закључити да је сећање на необичну навику - смејање у сну
- оно најупечатљивије што је остало иза вољене. Јер једино тада, у
размеђи сна и јаве, док му је, потпуно несвесна, стезала надлактицу, лирски
субјекат се осећао “потребним, скоро битним”, све док јутро није донело буђење.
Следећа песма развејава сумње и последњим асоцијативним стихом који је једини и
физички одвојен од остатка песме, а који гласи “мермер у земљи”, предочава
присуство смрти. Остале песме из овог циклуса, свака на свој начин,
представљају праве мале херменеутичке изазове с обзиром на то да већ од самог
наслова захтевају један озбиљнији приступ песничком тексту. Тако се сусрећемо
са песмом насталом на стихове Јована Јовановића Змаја (“Credo. Грожђе и блато”), са реинтерпретирањем мотива из
грчке митологије (“Ослепљивање Аргуса. Genesis”) и усмене књижевности (“Љубавни растанак. Зидање Скадра”), са
друштвеним играма и феноменима попут Фантазијске игре улога (“FRP”), па све до урањања у мрачније и тегобније ноте
(“Црна грозница”, “Überspant”) из којих
произилази хватање у коштац са лаконским стиховима попут оних да су “симболи
мртви” (16. стр) и да се жели “смрт духовном фашизму” (17. стр).
Следећи циклус, чији је поднаслов “Девет нелирских
кругова”, у потпуности је посвећен друштвеној критици и критици људских особина
и навика попут конзумеризма, грамзивости, прождрљивости, похлепе,
безосећајности и малограђанштине. Пошто је и у самом поднаслову присутна
алузија на Дантеа и на његових девет кругова пакла, циклус отвара песма
“Мефистофелес - демон дозе”. Овде песнички субјекат објављује да је,
захваљујући поезији, проналаску мере и (можда) савезу са нечастивим, успео да
преживи и отисне се у песничке воде које, у његовом случају, дословно значе
живот. У овој песми, као и у неким другим песмама из Златне грознице,
могуће је пронаћи песникову тежњу да се досегне “праелементарност света” (28.
стр), да се материја преобликује и да се на рушевинама садашњих ствари и
особина успостави нови поредак који би пробудио заборављене и утихнуле
вредности. Отуда запитаност у фрагментима песничког текста - “што је небо?”
(32. стр), “што су киша?” (36. стр), “што је земља?” (39. стр). Не рачунајући прву,
трећу, шесту и осму песму из ових девет кругова, свака је именована хемијским
симболом из периодног система елемената - “Нафта”, “Pb”, “Zn”, “Ag” и “Fe”. Свака од њих, а нарочито
“Нафта”, која је вероватно и најбоља песма у читавој књизи, излаже критици
бесомучно експлоатисање људи и свих оних Земљиних налазишта која доприносе економском напретку цивилизације. Баш
из тог разлога свака песма почиње речима - “овде су накад биле” или “овде некад
беху” истичући на тај начин измењену констелацију и конфигурацију терена. И као
што је у Старом завету, на крају скоро сваког дана стварања света, Бог
гледао створено и коментарисао да је добро, тако се и унутар овог песничког
текста на више места окупља грађанство “да суди о е(сте)тици” (40. стр).
Свакако да је у овим речима садржана иронија и да се уместо на грађанство у
ствари мисли на малограђанство које увек и о свему има мишљење и суд.
Циклуси који потом следе представљају најкохерентнији
део књиге будући да у највећој мери тематизују један мотив - изгнаника. Сви
остали мотиви, као што су мотив дељења, прозора, балкона, птице, ограде и друге
песничке слике на које наилазимо у песмама, произилазе из овог једног. Због
вишеслојности стихова Патрика Ковалског и честог помињања Леванта, поједине
песме се могу тумачити и у светлу мигрантске кризе. Јер, мотив исељеника,
добровољног или принудног, толико је надојен значењем да га уз довољно песничке
умешности можемо препознати у свакој уличној скитници. У декоратерима, које
аутор на више места помиње, такође је могуће видети доносиоце демократије и
људских права чије се дејство и утицај неретко претвара у сушту супротност од
онога што симболизују. Посебно је занимљиво испратити ликове Одраног човека,
Напрозорустојећег и Накреветулежећег који се провлаче кроз све одељке. Овај
први, коме песник посвећује и највише пажње, отелотворење је маргинализованог,
скрајнутог, беспомоћног и огољеног човека којем је, због необјашњивог положаја
у какавом се нашао, лако вирити под кожу из простог разлога - што је нема. Ова
друга двојица, чија је друштвена и животна функција садржана у њиховим именима,
сродници су Одраног човека по социјалном статусу и безнадежном стању из којег
као да се никада неће извући. Њихови дијалози препуни су бекетовског апсурда
који сугерише да Годо заиста никада неће доћи и да је свако чекање ионако
узалудно. Рефернце које се односе на стваралаштво Џојса, Бекета, Дантеа,
Црњанског, Стерије, Шантића, Лазе Костића, Бранка Радичевића, Басаре и других
песника и писаца ту су тек да иронизују или појачају значењски моменат
појединог песничког текста.
Успостављајући аналогију са познатом синтагмом која се
односи на омасовљену потрагу за златом, а која води порекло из Америке прве
половине 19. века, Патрик Ковалски је реконтекстуализовао “златну грозницу”,
осавременио је и провукао кроз филтере ироније и сарказма не би ли читаоцима
показао сав њен потенцијал. Овом књигом Ковалски је показао изразиту песничку
зрелост и самосвест, као и одлучност и самоувереност да се позабави горућим
проблемима глобалног човечанства. И као што се
у поменутом Чаплиновом филму у једној сцени скитница бори са изневереним
очекивањима и надањима тако што замишљене госте забавља и увесељава плесом
виљушака на које је ставио комаде хлеба, тако се и лирски субјекат, вероватно
песникова алтер его, против свих животних турбуленција и недаћа бори поезијом.
РЕЗ, Број 7, 2018.
