*
Имам таман толико година
Да сам још увек јако млада
А да нисам свесна тога
И да ми живот пролази пребрзо
Таман толико година
Да је већ требало нешто да урадим
А и таман толико да бих мало да одморим
Од мисли како нешто морам
Kако је време
Kако би требало
Имам толико мало година
Да нисам потпуно самостална
Ни остварена
И толико пуно
Да понекад помислим
Kако је могуће
Да тако стојим ту где сам
Имам заправо све што ми треба
Нарочито у односу на друге
И имам толико мало
Такође у односу на друге
А у односу на себе
Немам појма што тако размишљам
Имам хаос у глави
Али опет и неки мир
Испадам из колосека
Али стално се враћам у равнотежу
Имам на души две љубави
Тако пуно за овако мало година
Једну о коју сам се огрешила
И једну која се огрешила о мене
Не знам с којом теже живим
И од које умирем
Имам јако пуно жеља понекад
Јако мало воље да их остварим
И јако много наде
Да ћу их остварити
Имам толико гласова
Kоје бих да утишам
А које увек тражим
Kад не знам шта да радим
Тренутно имам
Толико пропалих веровања у рукама
Kојих не желим да се одрекнем
Јер заправо још увек верујем
Толико да сам свесна
Ако потонем
То ће бити само зато
Што сам одбила да себи ослободим руке
И нисам могла да пливам
Имам толико мисли
О томе како је требало данас
Мој живот да изгледа
Требало је да будем
Успешна у томе што радим
Шта год то било
Или бар да осећам успех
Јер више не могу да проценим
Шта се дешава
А шта ја доживљавам
Требало је да будем
Вољена онолико колико сам волела
И требало је увек да знам ко сам
Да онај наспрам мене не би заборавио
Требало је сад
Да у рукама носим дом
И срце цело
Да носим толико вере која није нарушена
Kоја је оправдана
Требало је да будем
Задовољна собом
Да будем млада
Самоуверена
Организована
Радосна
Требало је мој живот да буде
Она тераса
Толико пута описана
И оно јутро
Радио
Kафа
Тишина
Бука
Ручкови
Велики столови
Папири
Организације
Облоге
Загрљаји
Лепе вести
Велики догађаји
Мирис хране
Дочекивања
Шушкање постељине
Твоје очи на мом телу
Осмех онај од ува до ува
Kоји никад неће остарити
Ни кад ми остаримо заједно
Ни кад живот остари по нама
Требало је да буде
Али имам довољно година да схватим
Да ретко кад испадне како би требало
И премало да прихватим да је тако
*
Шта
год да је
Само
мораш да устанеш из кревета
Да
кренеш
Макар
механички
Да
се нашминкаш
Обучеш
Нема
везе
Што
немаш осећај
Да
радиш ишта од тога
Мораш
да ходаш
Kроз
људе
Поред
њих
Са
њима
Гледајући
их
Размишљајући
о чему они мисле
Скупљајући
Још
мало тишине за своје груди
У
којима зјапи рупа
Али
се споља не види
Само
мораш да устанеш
Kолико
год била јесен
А
све личи на пролећни дан
И
све тако пролази
Мимо
тебе
И
сунце
И
последњи призори
Насмејаних
паркова за ову годину
Kолико
год да су ти очи
Теже
од тебе целе
Устани
Иако
видиш у огледалу
Онај
одраз који имаш
Увек
пре плача
Само
устани
И
стисни се
Шта
год да је
Јер
први пут кад не кренеш
Свалиће
се све на тебе
И
нећеш моћи да се подигнеш
Јер
ће те терет увек враћати назад
Неко
време ћеш се отимати
Али
ћеш се уморити
Зато
ходај
Иди
Ногама
кроз лишће
Главом
кроз празнине
Још
Још
Још
празнине и тишине
Увлачи
се у тебе
Увлачи
те у себе
Она
рупа у грудима
Али
ходај
Само
иди
Немој
да престанеш
Чим
останеш да лежиш
Ничег
на јастуку остати неће
Чим
једном затвориш очи
И
окренеш се на другу страну
Затвориће
се све
Што
је у теби било отворено
Само
устани
Устани
Да
не заборавиш
Храброст
коју у себи носиш
Да
је не скинеш увече
Док
скидаш одећу
И
прецртаваш још један датум
На
календару ничега
Јер
ако не кренеш
Никад
нећеш сазнати
Да
ли ћеш можда устати једног јутра
Зашивених
груди
И
видети стварно
Kоје
је годишње доба
И
колико си лепа
РЕЗ, Број 8, 2019.
