РЕЗ

Марина Блашковић (Нови Сад, 1992). Завршила основне студије на смеру примењене фотографије, и специјализацију на смеру илустрације на Високој техничкој школи струковних студија у Новом Саду. Са својим фотографијама учествовала на више колективних изложби у галерији Фото кино и видео савеза Војводине. Ушла у најужи избор часописа Рефото на тему Аутопортрет, учествујући на изложби у Артгет галерији у Културном центру Београда. Такође учестовала и на фестивалу илустрација „BookIll Fest'' у организацији Банатског културног центра и Новосадског сајма, где је добила похвалу за илустрације песничке књиге ''Влати траве'' Волта Витмена.

Исидора Бобић (Нови Сад, 1992). Студент на мастеру српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје, преводи поезију са македонског. Тренутно ради на превођењу збирке Човечки тишини (2016), најновије песничке књиге савременог македонског аутора Борчета Панова. Ужа интересовања: теорија и методологија проучавања књижевности, поетика високе модерне, преводилаштво, естетика, аналитичка и трансакциона психологија. Осниватељка је, уредница и лекторка часописа Рез.

Фата Егановић (Шабац, 1991). Студент на Филозофском факултету, Одсек за српска књижевност и језик, мастер.

Душан Јевтић (Алексинац, 1986). Дипломирао историју на Филозофском факултету у Нишу (2009). Ради као професор историје у Уметничкој школи у Нишу. За сада има објављен роман „Окултни савез Србије“ (Метафизика, Београд, 2017). Необјављени романи: „Сарматски мач“ и „Кула Страхиња“.

Александра Јовичић (Приштина, 1986). Одрасла у Ораховцу. Дипломирала на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Беoграду. Мастерирала на Департману за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару. Добитница награде „Мак Диздар младом пјеснику“, Столац 2017. Објављивала поезију, прозу и књижевне есеје у зборницима и књижевним часописима у региону.

Дубравка Лазић (Лозница, 1991). Основне студије завршила на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек српска књижевност и језик. На истом факултету 2015. године одбранила мастер рад на тему „Компаративни преглед дела Приче о мушком Милоша Црњанског и Хрватски бог Марс Мирослава Крлеже“. Од 2016. године ради у Техничкој школи у Лозници као професор српског језика и књижевности. Интелектуалну форму одржава пишући о књижевности и о уметности уопште.

Лена Малешев (Нови Сад, 1999). Завршила је Гимназију „Јован Јовановић Змај“ и сада је студент Италијанског језика, књижевности и културе на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Рођена у песничкој породици, Лена је одрастала на Ивану В. Лалићу и Васку Попи. Интересује је књижевно превођење, пише прозу.

Минела Маслеша (Коњиц, 1987). Студирала је БХС језик и књижевност народа БиХ на Филозофском факултету у Сарајеву. Пише поезију. Своју поезију објављивала на књижевним порталима и у заједничким збиркама.

Мина Мастиловић (Сомбор, 1995). Основну и средњу школу завршила у Сомбору. На катедри за хунгарологију Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирала је 2018. године. Тренутно је студент мастер студија на истом факултету, као и стипендиста Балаши Института за књижевне преводиоце у Будимпешти.

Невена Милојевић (Крагујевац 1992). Студирала Српску књижевност са компаративном књижевношћу на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Пише у рубрици култура недељника Време. Ради у издавачкој кући Лагуна као асистент уредника.

Драгана Николић, дипломирала на Академији уметности у Новом Саду. Графички дизајнер и илустратор, највише ради у култури и издаваштву. Излагала на неколико самосталних и више групних изложби у земљи и иностранству. Арт директор Трећег Трга. Линкови:

https://www.behance.net/dragananikolic

www.dragananikolic.blogspot.com

Ана Секулић (Нови Сад, 1994). Апсолвенткиња компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје, а у слободно време се бави фотографијом. Волонтира у камповима за интеграцију и едукацију деце и омладине из социјално угрожених група, као и на бројним ангажманима које организује Новосадски волонтерски сервис. Добитница је међународне стипендије за Летњу школу пољског језика и културе на Природно–хуманистичком универзитету у пољском граду Шедлце 2018. године. Ужа интересовања су јој уметност, естетика, филозофија, религија, новинарство, а велика љубав језици, нарочито пољски, кога усавршава поред енглеског и италијанског.

Срђан Секулић (Приштина, 1993). Бави се писањем поезије и прозе од средњошколских дана. Његове кратке приче и песме су до сада објављиване у црногорској невладиној културној организацији „Феномени” из Колашина; у Србији је штампан у књижевном зборнику из Бајине Баште “Кипријанов кладенац” (2016), у 41. броју књижевног зборника за младе са простора Еx-Југославије Рукописи (2018), који објављује Дом омладине Панчево и на интернет књижевном порталу „Хипербореја“; у Босни и Херцеговини је заступљен на онлајн културном порталу “Астронаут.ба” као и на мостарском порталу за књижевност и културу "Стране.ба", такође његова поезија заступљена је на сајту „ПЕН центра БиХ“ као и на сајту „Хипомнемата“ који уређује песник и драматург Дарко Цвијетић из Приједора; у Хрватској га је објавила и штампала издавачка кућа Дуриеуx из Загреба у свом књижевном часопису „Фантом Слободе” у пролећним бројевима за 2017. и 2018. годину, такође је заступљен на књижевним интернет порталима „Критична маса" и „Метафора“, а његове песме и приче редовно објављује књижевник Миљенко Јерговић на свом сајту у рубрици „Ајфелов мост"; на Косову је његова поезија преведена на албански језик и објављена у онлајн културном порталу “Култплус” са седиштем у Приштини, на сајту Фонда за Културну Едукацију и Наслеђе- ФЕКТ са седиштем у Ораховцу, као и у независној медијској организацији Косово 2.0 која дела кроз штампани и онлајн часопис са седиштем у Приштини; у Македонији је објављен у 119. броју часописа Блесок из Скопља у преводу на македонски и енглески језик. Један је од три добитника награде „Мак Диздар“ за 2018. годину која се додељује у граду Стоцу у склопу фестивала „Слово Горчина“. Тренутно живи и ствара у Новом Саду.

Ивана Стајић (Врбас, 1994). Живи и ствара у Врбасу. Пише прозу и поезију, повремено критику и есеје. Њене песме објављене су у неколико заједничких зборника.

Горан Стаменић (Кутина, 1990). Објављује поезију и кратку прозу у књижевним часописима, зборницима и на интернету. Живи, пише и преводи у Новом Саду и Београду. Објавио је књигу песама „Свети магнет“ (Трећи Трг, Београд, 2016).

Вук Станисављев (Бечеј, 1995). Студент друге године Економског факултета у Суботици. Пише поезију и повремено филмске приказе за разне интернет портале.

Лука Станисављев (Вашингтон, 1994). Пише прозу, а поред књижевности примамљиве су му психологија и философија, као и разна друга научна и оспоравана подручја. Живи и ради у Новом Саду.

Владимир Стефановић (Крагујевац, 1981). Завршио Филозофски факултет у Београду на Одсеку за филозофију. Написао неколико текстова за позоришне представе које је и сам режирао (Изневерени, Где је тачка?). Пише приче и есеје.

Бојан Тодоровић (Шабац, 1992) Објавио је књигу песама „Чарли (или добри дечаци лоших држава)“. Живи у Новом Саду.

Бранислав Чурчов (Вршац, 1993). Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Студирао је на Правном факултету у Новом Саду (2012–2015). Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за српску књижевност (2014–2018). Уписао је мастер студије на истом одсеку (2018). Тренутно станује Новом Саду. Пише поезију и кратку прозу. Часопис Ковине објавио је његову кратку причу „Il poeta Tirreno“. Часопис КУЛТ објавио је две приче: „Др Каџија“ и „Извештаји из земље пањева“.

Виктор Шкорић (Зрењанин, 1991), дипломирао на Одсеку за српску књижевност у Новом Саду, где је и одбранио мастер рад. Објавио књигу прича „Давнина, ружа и прах“ (2011) и књигу есеја о стваралаштву Душана Васиљева под насловом „Магле, ноћи и жице“ (2016). Поред прозе, пише и есеје и књижевне приказе; објављивао у периодици (часописи: Летопис Матице српске, Златна греда, Траг, Ковине, Багдала, Кораци, темишварски Књижевни живот) и у неколицини зборника. Добитнике је Бранкове награде Матице српске за 2014. годину, као и за најбољу хумористично-сатиристичну причу на Сремчевим данима у Елемиру. Члан Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске. Бивши уредник студентског часописа Међутим; уредник едиције КОВ у Књижевној општини Вршац. Интересује се за авангардну књижевност, послератно прозно стваралаштво у српској књижевности, филм и средњоевропске културе. Оснивач и уредник Реза.

РЕЗ, Број 8, 2019.

Срђан Секулић – Triq ir Repubblika

Плато испред цркве у Бирзебуџи био је празан. Поподневна меланхолија. Дувао је врућ медитерански ветар и доносио мирис сланог мора. Седео сам на клупи поред књижаре и чекао да прође сиеста. Малтежани затварају своје радње око подневна и не раде до неких 16 часова поподне, што је мени као Источноевропљанину који није навикао на такве обичаје доносило доста проблема у планирању. У руци сам имао повећу жуту коверту у којој је био пасош и писмо препоруке на енглеском језику од фиктивног послодавца из Србије. На десетак метара од клупе била је аутобуска станица на којој је требало сачекати аутобус X4 који ће ме одвести до Флориане, где се налази полицијска управа. Тамо је требало извадити папир да нисам кривично гоњен на Малти што ће ми олакшати процедуру запошљавања у овој држави. Био сам мигрант.

У тренутку када су почела да звоне црквена звона однекуд се појавио Македонац Спира, човек кога сам упознао трећи дан по доласку на острво.

- Е, бре, шо правиш тука на Сонце?

- Ајде, Спиро, пусти ме шале, ови још увек не отварају књижару. Где ћу да фотокопирам ова чуда? Закаснићемо!

- Ајде, ајде... не се брини. Легнало девојче, уснило. Сад ке дојде.

Око 16 часова и 20 минута, девојка од неких двадесетак година појавила се, сањива и нервозна. Када је видела нас двојицу како је чекамо да отвори књижару, још више се онерасположила.

Како смо напустили књижару са потребним фотокопијама, тако се аутобус X4 појавио на станици. Дигли смо обојица руке, дајући шоферу до знања да желимо унутра. На Малти аутобуси не стају ако их не позовете руком као што се у америчким филмовима позива такси.

Вожња до Флориане потрајала је добраних четрдесет минута. Уске уличице малтешких градића, радови на путу, мимоилажење градских аутобуса у свом том хаосу чине само неке од препрека које те могу снаћи у острвском саобраћају. Спира је за све то време певушио „Слушам кај шумат шумите буките“ и држао очи затворене.

Негде у Паоли, на самој раскрсници где је скретање за Марсу и старо отоманско гробље, пукла је гума.

Нервозни путници почели су да вичу и урличу, мене је прелио хладан зној од нервозе, а Спира је поред мене ћутао и даље затворених очију. Возач аутобуса се извинио и рекао да други аутобус само што није стигао. Тако смо чекали други аутобус још неких десетак минута по жеги и стигли у Флориану пар минута пре него што ће шалтерски радници отићу на паузу.

Задовољан што сам извадио потврду из полиције и што смо успели све на време обавити, рекао сам Спири да би требали отићи у Валету на пиво. Центар Валете био је на неких десетак минута лаганог хода од полицијске управе у Флориани.

У бару „Гугар“, који се налазио у веома стрмој Triq ir Repubblika илити „Републичкој улици“, која је ударала на море, пили смо одлично локално пиво Cisk Excel. Спира се занео у причи са конобаром који је родом био из Бугарске. Правдао му се да је он прави Македонац, али да је бугарски пасош извадио зато да би могао радити лакше у земљама ЕУ. Конобар је све време одмахивао главом и на ироничан начин убеђивао Спиру да је сваки становник Македоније заправо Бугарин и да због тога сви они заслужују њихове пасоше.

У току те мукле расправе мисли су ми одлутале заједно за мојим замагљеним погледом... настала је потпуна тишина.

У следећем моменту видео сам девојку. Црна, витка, обучена несвакидашње. Изгледала је као да је са другог континента. Можда из Африке. Изгледала је као да је из Туниса.

Промашио сам своја уста и испросипао пиво по мајици и фармерицама. Спира је грунуо у смех док је Бугарин ватреним тоном и даље присвајао читаву македонску историју своме народу.

Македонац је својим телефоном направио неколико фотографија на којима сам испао потпуно избезумљен и као попишан. Нервозно сам му добацио да не ради то и да избрише фотке, на шта је он одговорио: „А бре, сега ке обришем, не бери гајле брале.“

Црнка је ишла ка нама лагано се пењући уз окомите степенице које су водиле горе у сам центар града. У том тренутку заборавио сам где се налазим. Желео сам да јој кренем у сусрет и запитам је за име, али сам у следећем моменту схватио да би то можда било напрасно. Свакако се у таквом попишаном издању не бих усудио никоме да приђем. Нисам примећивао ни Егејца ни Пиринца поред мене. Још мање сам слушао наставак њихове расправе о националним питањима.

Девојка из Туниса у престоници Л-Белт Валети. Црна, витка и необично обучена.

Прошли су месеци како живим и радим на Малти. „Стена“, тако је називају домороци. Од оног поднева у „Гугар“ бару више нисам видео црну девојку из Туниса. Моје радно место било је у Биркиркари. Машин оператер. И даље сам живео у Бирзебуџи на самом југу острва, прилично далеко од свих дешавања. Своје слободно време, тј. викенд, проводио сам у стану дружећи се са књигама. Бесомучно сам гутао реченице Исмаила Кадареа. Тукла ме је носталгија. Желео сам да се вратим кући. Описи албанских кршевитих планина у књигама Кадареа будили су у мени чежњу за балканским пространствима и зеленим ливадама. Овде сам био окружен жутом земљом и ниским бодљикавим растињем. Некада сам умео сатима да седим на плажи покрај мора и слушам Малтежане како причају. Њихов језик је био крт. Крт као добро вино. Између осталог, жудео сам за непознатом девојком из Туниса.

Седим у свом стану у Новом Саду и читам. Пред мојим очима нижу се реченице малтешког писца Имануела Мифсуда. Роман „Јута Хајм“ који је недавно преведен на српски језик имао је своју промоцију пре неколико дана у неколико српских градова међу којима је био и Нови Сад. Био је и аутор. Говорио је о томе где је он наилазио на инспирацију за писање једне такве књиге. Говорио је о малтешкој књижевности. Читао је поезију на свом кртом језику док сам ја у публици пио крто вино.

У следећем тренутку заустављам читање и остајем у шоку, погледа слеђеног на страници.

И он ју је видео. И он је о њој писао. О црној, виткој девојци из Туниса која се пела стрмим басамацима у улици Triq ir Repubblika. Још ми падоше на памет Македонац и Бугарин. И „Стена“ Сунцем окупана.

Желео сам да се поново нађем на платоу испред цркве у Бирзебуџи у време сиесте, док влада поподневна медитеранска меланхолија. Желео сам да зазвоне црквена звона и да видим Спиридона.

Зврчање телефона ми одзвања у ушним рецепторима. Свиткање, мрак. Свиткање поново. На слушалици мушки глас изговара неразговетне фразе. Не могу да провалим још увек којим језиком тај човек говори. Напрежем се из све снаге да се приберем и после неколико секунди мумлања у телефон успевам да разазнам: „Спира је, бре, ало, ало!“

- Ало, човече! Откуд ти мој број?, биле су прве речи које сам успео да срочим.

- Ееее, јас го знаем сите малечки тајни!, уз смех проговори Спира.

Имао сам утисак да сањам. Моје мисли почеле су да лутају и идућег тренутка ја више нисам слушао човека чији је глас излазио из мог мобилног телефона. У мислима, нашао сам се у граду Зејтун надомак Бирзебуџе. Било је вече. Стајао сам и чекао. Нисам знао кога чекам, али сам осећао да ту треба да останем... Нешто ми је говорило да ће се појавити управо она особа коју бих волео да видим. И појавила се у пратњи фотографа. Црна, витка девојка. Несвакидашње обучена. Стали су на сред трга. Она као да је нешто очекивала. Деловало је да је спремна на то. У околним улицама није било никога. Живе душе. Само ја и њих двоје на тргу. Фотограф јој је пришао. Ударио јој је шамар свом снагом. Црнка је пала и почела хистерично да се смеје. Он је потегао ногом од све снаге и ударио ју је у стомак. Стајао сам као неми посматрач. Нисам могао да се помакнем. Нисам могао да викнем. „Шта ми се ово дешава, мајко мила!“ – пролазило ми је кроз главу. Следећег тренутка фотограф је почео да фотографише. Девојка је лежала у трансу. Изгледала је очарано. Танка линија крви сливала јој се низ вилицу.

После неколико минута фотографисања она устаје и одлази. Фотограф је немо стајао и посматрао девојку како одмиче. Ја сам и даље избезумљен покушавао да викнем и да се померим, али никако нисам успевао у својим покушајима.

- Ало, бре, не ли чујеш шо ти зборувам? Алооо!

Пробудио ме је Спирин глас који је одзвањао на звучнику.

- Утре ке сликам она твојата црнка од Валета.

- Шта?

- Да, да, мачко. Јас сум фотограф. Тоа не си знао. Ке јој покажем и она твоја фотографија из „Гугар бар“. Она со флеки. Аххахахахахах.

- Ало, бре, манијаче, рекао си да си избрисао то!

- Не, бре, јас го чувам сите мои фотографији. И обожавам да ги правим кога луђе су узнемирени.

- ТИ БРЕ НИСИ НОРМАЛАН ЧОВЕК!

- Тако ти е тоа. Требао си да останеш на Малти, брате! Јел сам добро рекао, а? Као прави Београђанин, а? Сада ћу ја да фоткам малу црнку, а ти ћеш кући да га дркаш на сећања. Еее, будала ли си.

- Ма јебаћу ти матер, бре, кад те дохватим....

Веза се прекинула. Чуло се само монотоно ти-ти-ти-ти... а мени и даље није било јасно да ли ја то сањам или се све ово стварно одиграло.

РЕЗ, Број 8, 2019.