Пре него што се поведе реч о песничком првенцу Стевана
Таталовића, потребно је рећи да он припада генерацији песника којој је суђено да
се утркује са моделима комуникације у дигиталном добу, што је задатак можда и
тежи него што на први поглед делује. Свака генерација имала је и имаће препреке
којима мора да дорасте; проблем књижевности ХХI
века – а самим
тим и песника ХХI века – је бројност текстова сумњиве вредности, који
доводе до затрпаности и засићености у искуству; и реорганизације, тачније
нивелизације свих вредности. Наш век још се није разрачунао са постмодернизмом.
Имајући
то у виду, Стеван Таталовић пише из позиције припадника дигиталне ере, али са
скептичном и ироничном оградом. Таталовић није песник-утопист, нити пропагира
тзв. мејнстрим идеје нашег доба; он
је Артур Липсет у нашој књижевности. На почетку своје збирке Уступање места Таталовић се позива на речи Чеслава Милоша, једног од својих
песника-узора: „Пази се. Песник за заборав не зна./ Можеш га убити – родиће се
нови./ Записане биће речи и послови[1]“.
Овим цитатом отвара нам се могућност читања и разумевања Таталовићеве збирке
ако имамо у виду да је Милош у свом Заробљеном
уму писао о положају песника-дисидента средином ХХ века: времена
корелирају, велики механизам једнако ефективно функционише, једина је разлика
што се Таталовићев песнички субјект не налази вољно на маргини, већ је у сред
тог галиматијаса, али не труди се да му се одупре (што би га маргинализовао);
уместо тога, он је посматрач, саучесник, сведок.
Поново су ми дали да обележим плаве оковратнике
Да штиклирам неподобне
Селектујем непожељне и извештај предам до краја недеље
* * *
Сиромашне сам прве прецртао у екселу
Сутра их депортујемо[2]
Да штиклирам неподобне
Селектујем непожељне и извештај предам до краја недеље
* * *
Сиромашне сам прве прецртао у екселу
Сутра их депортујемо[2]
Уступање места је збирка дубоко уронула у свом времену. Он у песмама
пише о личним, социолошким, географским и идеолошким провенијенцијама које се
деглорификују. Код Таталовића, као што у претходним стиховима назиремо, можемо
да препознамо разобличавање мита о Европи као колевке тзв. демократских
вредности и универзалних права човека и грађана. Ни у једном стиху реч „европа“
неће бити написана великим словом, што нам јасно говори о песниковом односу
према тим „вредностима“, чијем је распаду он (као и ми) сведок. Па ипак, Европа
је присутна у бројним топонимима: Берлин, Љубљана, Стокхолм, Лондон, Београд
(два пута), Атина и Лисабон (песма која затвара збирку). Ови топоними
представљају електронску мапу на којој песник препознаје вољена места или у
којима вољене особе може да осети („И могу да пишем само о градовима/ У којима
сам био/ Или ако видим тебе у њима“[3]).
Пошто су европски (политички) градови у пламену бомби, сирена и ротација,
песник у њима види наличје дискурса моћи, а оно је за њега обеспокојавајуће и
суморно. Зато се кроз неколико песама провлачи можда и кључна реч ове збирке – револуција. Не мисли се на политичку или
идеолошку револуцију, колико на револуцију којом би се човек одупро навали
манипулативних садржаја и јалове стварности; револуција свакодневног у
напредак.
У
проблему смо
Зато волим да спавам поподневнима
Закључавам се у купатилу као да се кријем
Шапућем у телефон да ме нико не чује
Разбудићу се када ми јаве да је револуција почела[4]
Зато волим да спавам поподневнима
Закључавам се у купатилу као да се кријем
Шапућем у телефон да ме нико не чује
Разбудићу се када ми јаве да је револуција почела[4]
До тог буђења, наравно, не долази јер је мека моћ
поретка превелика и успешна у предвиђању.
Други проблем с којим се Таталовић суочава јесте лични
опстанак сваке индивидуе. У дехуманизованом свету сваки појединац је корисник,
потрошач и радна снага која се повремено мора разонодити тривијалношћу. Управо
о томе говори и песма „Опстанак“:
Моји
су избори сведени на опстанак
Због тога сам се лишио спавања
И добио више времена
Које нисам био сигуран како да искористим[5]
Због тога сам се лишио спавања
И добио више времена
Које нисам био сигуран како да искористим[5]
У овој песми Таталовић сумира, симболично: „живот је
пластичан“ као пластичне кесе које купујемо у супермаркетима и који исто тако
као кесе сутрадан пукне и разлети се посвуда. Доказа за то је свуда, како у
животу, тако и у збирци: либијски побуњеници који разносе возила, (Берлински)
зид који се урушио, пестициди који загађују воће, непрелазне границе и
неотписани дугови. БАР-кодови који контролишу човека... У Таталовићевој збирци
одиграва се велико редуковање живота.
Напослетку, остаје питање: откуд овај необичан назив
за (прву) збирку песама? Коме и зашто се уступа место?
Прва асоцијација јесте уступање места старијима у
градском превозу, трудницама и инвалидима у редовима итд. Међутим, ти чинови су
чинови цивилизованог, префињеног и културног човека, неисквареног
користољубивошћу и лицемерјем. Таталовићево уступање
места је чин неопходног, егзистенцијалног повлачења и бежања од бола и
страха.
Након
уступања места лакше је
То покушавам да ти објасним
Свако зна шта жели али то не сме наглас да каже[6]
То покушавам да ти објасним
Свако зна шта жели али то не сме наглас да каже[6]
И опресија великог механизма и губитак индивидуалитета
и редуковање живота – било електронским уређајима који су му постали замена или
ћутањем које га гуши –, и утамничење песничке речи – сви ови фактори довели су
до уступања места, до повлачења. Песник (Таталовић) је герилац који сања
револуцију. Не треба да чуди што је 2017. године ова књига добила награду која
носи име по нашем познатом песнику младићког духа. Да, у питању је Бранкова
награда.
