Ивана В. Лалића
одликује комуникативна и отворена поезија која непосредно може да ступи у
дијалог са читаоцима. Овакво опредељење сам Лалић је означио као став поезије
„на да“. Став „на да“ односи се на супростављање нихилистичким и негаторским
тенденцијама у стваралаштву које су обавезно праћене и особином херметичности
каква је, на пример, поезија Бранка Миљковића, те се одмах у овом опредељењу
поетика Ивана В. Лалића директно супроставља поетици поменутог Бранка Миљковића.
Став „на да“ може се протумачити и као „[…] повјерење у ријеч и у умјетност, у
смисао постојања и писања […]“[1].
Такође, код Лалића не може да се занемари и тежња ка складу, ка мери која
неминовно указује на рефлексе из античке традиције. Овоме у прилог говори и
наслов Лалићеве збирке „Страсна мера“, која оскиморонским спојем у свом наслову
тежи да обједини супротности, да помири опозиције, што и јесте једна од
најважнијих особина Лалићеве поетике. На питање шта „мера“ може да означава у
књижевном изразу може се дати један од одговора који гласи да је то „[…]
контрола преобиља, контрола над језиком“[2].
Сагледавање Лалића у
систему других савремених српских песника неминовно, према наведеним особинама
Лалићеве поетике, повлачи паралеле ка Јовану Христићу, што се тиче става према
античкој традицији, осећању мере, комуникативности поезије.[3]
Такође, сродност је присутна и у мотивима попут мора, лета, Медитерана, што се
може тумачити као својеврсни омаж обојице ових стваралаца Јовану Дучићу.[4]
Ако бисмо пак узели у разматрање и елеменат мита, Лалић се отвара и ка Миодрагу
Павловићу, Љубомиру Симовићу, Бранку Миљковићу, као и поменутом Јовану Христићу.
Наиме, Лалићев приступ миту, такође, као и све код Лалића,
праћен је начелом склада, али, ако бисмо посматрали поменуте ауторе у
корелацији са ставовима Елиотове поетике, на исту страну бисмо могли да ставимо
Павловића, Симовића, Лалића и Христића, што се тиче елиотовског осећања
историје. Мада, треба нагласити да код Павловића имамо реинтерпретацију мита, а
код Симовића деградацију, која полако доводи у питања могућност комуникације
нашег времена са митом.[5]
Што се тиче Лалићеве
поетике, незаобилазан топос је свакако и Византија, којој је и посвећен читав
циклус под називом „О делима љубави или Византија“. Лалић доживљава Византију
као везу са традицијом, контакт са коренима европске културе, симбол
континуитета.[6]
Окретање ка Византији разумљиво је и са тачке гледишта Лалићевог начела мере,
јер се сматра да „[…] царевина нестаје у тренутку када је испунила своју
(непознату) меру (Подвукла З. С.) […]“[7].
На другој страни, Византија је директан извор антике, може се посматрати „[…]
као нама најближе цивилизацијско језгро и као раскрсница преко које води наш
легалан пут до старе Грчке […]“[8].
Наведени елементи
Лалићеве поетике могу се применити и уочити на песми „Тераса II“. Наиме, на
почетку песме видљив је мотив зиме, што је нетипично за Лалића, будући да
његова поезија обилује мотивима лета. Ова првобитна нетипичност иницира и друге
нетипичности попут тврдње лирског субјекта која се односи на одсуство
„средишта“: „И неко плаво цвеће коме не знам име, / Као што не знам ни где је
средиште“[9].
Овај мотив је један од централних у Лалићевој поетици и повезан је са осећањем
склада и мере. Појављује се још, на пример, у песми „Византија VII“, као и у
песми „Војислављев врт“. Но, за разлику од лирског субјекта у песми „Тераса
II“, у песми „Војислављев врт“ лирски субјекат је оријентисан и постављен у
своју сигурну тачку: „Шта се може/ Супроставити убрзању?/ Статичност средишта/
Које се мора изабрати“[10].
Мотив средишта се овде супроставља мотиву убрзања који је у директној вези са
протицањем времена, дакле са пролазношћу. Таква мисаона нит може се пратити и у
песми „Acqua alta“: „Ја ћу да одем први. Твоје расуло/ Спорије се убрзава,
Serenissima“[11].
У овој песми, такође, исказана је још
једном љубав и поштовање према византијском наслеђу, док је према Венецији
исказана иронија: „Видим те разједену изметом голубова, краљице, / И мраком што
расте из жила твојих вода“[12].
Варијација мотива пролазности ироничне интонације поентирана је цитатношћу са
песмом „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића: „Купола твоја слеже се у те/
Santa Maria della Salute“[13].
Поред тога, средиште је уско повезано са стабилношћу, са идентитетом, што је
уочљиво у песми „Византија VII“.
Необичност која одступа
од устаљених мотива Лалићеве поетике наставља се и у мотиву среће, чија
наглост, еруптивност, нестабилност и тренутност не одговарају складу, мери који
су у корелацији са осећањем спокоја које је, на пример, исказано у песми
„Буколика“: „За неко спокојство је доста/ То споро промицање грана које цеди/
Светлост из ваздуха, да процури као сок“[14].
Мотив среће праћен је епитетом „убога“, што потврђује њен ефемеран карактер.
Убога срећа је у директној вези са мотивом ветра који изостаје у овој песми.
Иначе, мотив ветра има позитивну конотацију у поезији Ивана В. Лалића, на
пример, у песми „Војислављев врт“, где се мотив
ветра појављује као вид интертекстуалне везе са Војиславом Илићем и као
елеменат који се супроставља пролазности својим сећањем: „Ал ветар памти врт, /
памти младицу“[15].
Ово је у потпуној супротности са мотивом вихора који се појављује код Миодрага
Павловића и који управо брише сећање и сваки траг својим деструктивним
тенденцијама. У „Тераси II“ ветра нема. Његов изостанак повезан је и са
стваралачком немоћи лирског субјекта: „Много, ужасно много/ Хтело би, али не
може да стане/ У тај један тренутак, који сам покушао,/ Као што рече стари
писац, / Да опевам разумно и с љубављу“[16].
Синтагма „стари писац“ директно упућује на Лалићеву склоност цитатности, а
епитет „стари“ у комбинацији са начином певања који је одређен као „разумно и с
љубављу“, што непобитно упућује на склад и меру, може се слободно преписати
идеалима и циљевима античке уметности. Такође, мотив љубави одговара ставу
поезије „на да“, као и афинитету према видљивом, што се може запазити у песми
„Елегија, или Дунав код Доњег Милановца“: „Видљиво, то је сигурност, и онда
када је страшно“[17].
Мотив љубави и видљивог преплићу се и у песми „Римска елегија“: „О љубави је
дакле реч, и о савршенству/ Недовршеног, стално што разара се споља, / А
обнавља изнутра, да невидљиво нешто/ Видљиво постане опет, али обликом новим/ Изрази
своју вест“[18].
„Разумно и с љубављу“ упућује и на помирење супротности, превладавање
опозиција, што је Лалић објединио и изразио у метафори врта која је важан
структурни чинилац у његовој поетици и маестрално одражава начело мере између
природе и цивилизације. Дакле, Лалић, иако у песми „Тераса II“ почиње са
нетипичним мотивима за своје песништво, ипак завршава у препознатљивим оквирима
и начелима своје поетике.
[1] Јован Делић, „Лалићев дијалог са савременом српском
поезијом: ка експлицитној поетици Ивана В. Лалића“, Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, уредио Александар
Јовановић, Београд, Институт за књижевност и уметност; Учитељски факултет,
2007, стр. 22.
[2] Исто, стр. 33.
[3]Види: Драган Хамовић,
„Иван В. Лалић и Јован Христић у поетичкој паралели“, Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, уредио Александар
Јовановић, Београд, Институт за књижевност и уметност; Учитељски факултет,
2007, стр. 367-382.
[4] Види: Јован
Делић, „Лалићев дијалог са савременом
српском поезијом: ка експлицитној поетици Ивана В. Лалића“, Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, уредио
Александар Јовановић, Београд, Институт за књижевност и уметност; Учитељски
факултет, 2007, стр. 54.
[5] Види: Слободан
Владушић, „Третман мита у поезији Миодрага Павловића, Љубомира Симовића и
Бранка Миљковића“, Научни састанак
слависта у Вукове дане, Београд, бр. 42/2, 2013, стр. 543-551.
[6] Види: Бојан Јовић,
„Византија и византизам код К. Кавафија, В. Б. Јејтса, И. В. Лалића и Р.
Силверберга“, Постсимболистичка поетика
Ивана В. Лалића, уредио Александар Јовановић, Београд, Институт за
књижевност и уметност; Учитељски факултет, 2007, стр. 231-263.
[7] Исто, стр. 251-252.
[8] Исто, стр. 252.
[9] Иван В. Лалић, Страсна мера, приредио Александар
Јовановић, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997, стр. 21.
[10] Исто, стр. 80.
[11] Исто, стр. 85.
[12] Исто.
[13] Исто, стр. 84.
[14] Исто, стр. 62.
[15] Исто, стр. 80.
[16] Исто,
стр. 21.
[17] Исто,
стр. 45.
