Приказивање постова са ознаком ПРИКАЗИ. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ПРИКАЗИ. Прикажи све постове

Невена Милојевић – Књижевни текст као феникс (Приказ панораме „У шта смо се то претворили“, приредио Срђан В. Тешин, превеле Бојана Гајски и Драгана Миљевић, Архипелаг, Београд, 2018)



Да ли списак обавеза може да буде књижвни текст? А хороскоп? Или рецепт за пилеће ћуфте? Или тлоцрт као прича? Да ли правила за писање кратке приче могу да пишу кратку причу? Неколико реченица са илустрацијом да ли су и даље књижевност? Шта је лирско у броју килограма, броју закланих крава по минуту и колико је бурми заложила њена мајка? Да ли је то ипак нека песма?
Све то у фаталистички насловљеној збирци „У шта смо се то претворили“ поставља исто питање о књижевности. У издању Архипелага, књижевник и антологичар Срђан В. Тешин приредио је збирку модерне англофоне међужанровске књижевности. Зборник отвара цитат Ворсане Шири: „Не знам у шта сам се то претворио“, а „Нешто као предговор“ приређивача садржи сличну запитаност над савременом књижевном формом. Низ реченица (да ли је и то нека песма?) које почињу са „књижевни текст као“ осликавају кризу савременог текста, али се кроз њих провлачи и покушај да се – маскирајући своје намере опонашањем књижевних поступака међужанровских писаца – установи поетика таквог текста: књижевни текст 21. века комбинује различите жанрове, при том не дајући „ни пет пара за жанровску догматику“, као последица укрштања различитих нелитерарних форми; то је културни хибрид који је подлегао жанровској мутацији, производ електричних текстуалних врста, Patchwork текстуални производ настао мултипликацијом ауторских гласова, комбинацијом ликовног и писаног медија, мешањем тема и мотива тривијалне и канонске литературе, књижевни текст настао унутар постмодернистичког испитивања књижевне традиције; књижевни текст незамислив изван дигиталног окружења; књижевни текст отворен за истраживања различитих смерова могућег развоја књижевности[1].
Већ овде у предговору потцртава се мотивације збирке – она је студија случаја могућег развоја књижевног текста у 21. веку[2], а друга, скривенија мотивације је потрага за одговором на питање – шта је књижевни текст, уз цитат Џонатана Калера да је књижевност парадоксална институција „која живи од тога што открива и критикује властита ограничења, тако што испитује другачије начине писања“[3].
Они који то чине у „студији случаја“ ове збирке су афирмисани писци попут Маргарет Атвуд, Џенифер Иган, Саре Кеј, Денис Купер, Хилари Мантел, али и други које по предвиђањима приређивача и преводитељки – „тек чека светска слава“[4]. Писали су експерименталну прозу и поезију – флеш фикцију, твитер приче, „blackout poetry“ или многе жанровски хибридне и још неименоване фрагменте који на свој многоструки начин одражавају драматику живота у савременом свету.
Маргарет Атвуд у „Причама са срећним крајем“ поиграва се нечим што наратолошки можемо назвати функцијом „упознају се Џон и Мери“. Читалац може да одабере један од предвиђених крајева, иако се алудира да би типичан потрошач двадесет првог века одабрао варијанту „живели су срећно до краја живота“. Варијације су „Мери је заљубљена у Џона, али Џон није заљубљен у Мери“ и „Џон, који је старији човек, заљубљује се у Мери, а њој, која има двадесет две године, њега је жао, јер га мучи то што му опада коса“. У сваком тренутку читалац може да се врати под А, срећан крај и не замара се компликованим људским судбинама подлежући функцијама на које су га популарна култура и уметност навикли. Ауторка сумира да „то је отприлике све што се може рећи о заплетима, који су и онако само низање радњи“ и да „једини аутентичан крај је „Џон и Мери умру“ и предлаже да се покуша са „како“ и „зашто“, што говори о поетици њеног стваралаштва, али и разобличава устаљене функције и обрасце „добре приче“.
На том трагу је и „Седамнаест правила за писање кратке приче“ Рајана О’Нила. Приповедач усмерава своју причу према препорукама славних писаца. Од „Сваки лик треба нешто да жели, макар чашу воде“ Курта Вонегата преко „Кад не знаш како даље, нека уђу на врата два типа са пиштољима“ Рејмонда Чандлера и помало буквалног поигравања инструкцијама „Кратка прича је фотографија“ Лори Мур и Трумана Капотеа да прича треба да има своју унутрашњу музику, па све до „Завршите причу коју започнете“ Колма Тојбина. Прича је на крају поништена превише партикуларним упутствима. Као што је Маргарет Атвуд духовито обесмислила заплете, тако и Рајан О’Нил приказује уврежене књижевне поступке и савете као бесмислене ван поетика конкретних писаца.


Међутим, ако у овим причама чак ни савремени књижевни канон није поштеђен, ови писци су врло склони да своје приче доведу до друге крајности, уносећи у њих некњижевне поступке. Тако план стана са уцртаним координатама „Кућа како је Рита види“ (Бен Гринман) смерницама (оптуживање, порицање, казна) у дневној соби и „(можда) помирење“ код улазних врата заиста преноси драматику једног односа и креира упечатљив књижевни лик.
„Списак обавеза“ Џенифер Иган кроз динамику свакодневних задатака приказује живот једне жене – оно што треба урадити на посредан начин говори о ономе што се дешава; у позадини „списка“ пулсира прича. Слично је и у причи „Овладање вештином фанцуског кулинарства“ која кроз рецепт за ћуфте пажљиво поставља драматургију приче једне остављене жене – како се развија рецепт тако кулминира драматика њене приче, до преокрета који показује оснаживање њене нове позиције у једењу вечере у самоћи, што преображава топос жене која кува за све друге и никад не размишља о својим уживањима. На том трагу је и песма „Нумерологија“ – кроз списак бројева приказује се судбина разведене жене која се борила са гојазношћу и алкохолизмом свог мужа („24 – толико си флаша пива пио сваког дана“) са чијом судбином се прожима борба за смањење убијања крава у САД-у. У свим овим причама жене се суочавају иновативним поступцима са устаљеним женским причама кроз историју, иако се осећа одређена доза самосвести који су таласи феминизма изборили.
Сви ови поступци су провокација која ванкњижевне поступке прилагођава моћном механизму званом прича. На другој крајности су приче које комбинују графичке елементе. Остин Клион осмислио је „blackout poetry“ – затамњивање новинских чланака црним фомастером тако да поједине речи остану необојене. Иако иновативан поступак запрепашћује насумичним ефектима, саме по себи те реченице губе пуноћу ван уметничког контекста у који су стављене. Слично је и са текстом који пропратно иде уз илустрације и допуњује њихов апстрактни смисао који читалац треба да доврши (в. дело Роберте Ален). У томе ове форме комбинују ликовни и писани медиј, али је питање колико остају у границама књижевности.
Сасвим је посебна група текстова која су настала на друштвеним мрежама, који после читаве једне технолошке револуције живе у симбиози са трендовима савременог живота. Таква је инстаграм поезија Ворсан Шири чији су стихови дошли и до популарне културе (америчка певачица Бијонсе користи их у својим песмама) или твитер проза Теџуа Кола. Иако изврсног књижевног квалитета, оваква дела остављају утисак да су извучена из свог природног интерактивног станишта, и на папиру делују осиромашено.
Крај постмодернизма прокламован деведесетих година двадесетог века оставља питање – шта се дешава у књижевности после „пост“? Метамодернизам, трансгресивна фикција и метафикционалност које се помињу у вези са овим причама само су појединачне квалификације које тешко могу да обухвате макар и један део ових прича. За разлику од постмодернизма који је у међувремену институционализован, ова књижевност настаје на новој „маргини“, рецимо на друшвеним мрежама, где их наша иначе расута пажња не очекује. Иако многе приче настају у оквиру постмодернизма, оне одлазе даље од субверзивности и опседнутости формом које су га обележиле. Постмодернизам је често потенцирао форму ради форме, а савремени начин књижевног изражавања допушта форми да се слободно изражава. По речима Ирмтрауда Хубера, аутора студије „Књижевности после постмодернизма“, савремена књижевност развија естетску перспективу која тежи стварању и комуникацији уместо субверзији и може се сматрати недеконтруктивном, већ напротив стваралачком[5].
Управо зато, без обзира на форму коју бира, често посежући за ванкњижевним елементима, књижевност овог зборника неоптерећена је формом и обилује спонтаним и изворно књижевним квалитетом.
Овакви зборници су драгоцени увид у оно што се дешава у светској књижевности. Коначан циљ је прокламован и амбициозно замишљен као проналажење великих књижевника које тек чека светска слава, а скривена напетост збирке јесте потреба да се одговори на питање шта је књижевност данас.
Стога није ни чудо што се у напомени приређивач ограђује од етичке интерпретације изабраних прича и потенцира њихов естетски аспект. „У шта смо се то претворили“ можда се односи на жанровску полиморфност савременог текста у много позитивнијем смислу од оног дословног значења који се може односити само на фаталистичку запитаност над савремени животом. Иако жанровски ове приче изазивају дивљење према књижевности, са жељом да се настави и у времену које јој није склоно, етички оне одражавају самоћу, очај и анксиозност који нимало није иновативан као њихов жанровски аспект.
Сви ови писци иза својих поигравања књижевном формом, каткад је доводећи до граница опстанка, хипермодерношћу поступка прикривају нимало модеран и увек универзални терет људског постојања. 



[1] „У шта смо се то претворили“, приредио Срђан В. Тешин, Архипелаг, Београд 2018, стр. 7-10.
[2] Исто, стр. 7.
[3] Исто, стр. 7.
[4] Исто, стр. 10
[5] Irmtraud Huber, „Literature After Postmodernism: Reconstructive Fantasies”, Palgrave Macmillan UK, Hampshire 2014, стр. 34.



РЕЗ, Број 8, 2019.

Виктор Шкорић – Верност самом себи (Дамир Малешев, Време одбране, КОВ, Вршац, 2017)



Збирка песама Време одбране друга је по реду збирка песама новосадског песника Дамира Малешева. Она се ослања на стваралачке поступке примењенe још у првој збирци песама (Раст, 1998), али је и својеврсна надградња и превазилажење претходнице.
Већ је раније запажено да је „Дамир Малешев […] један од савремених српских песника који су успели у испуњењу важног естетског и у песничком смислу егзистенцијалног захтева – накалемити се чврсто на већ формирану и поодмаклу традицију (у овом случају неосимболисте) а притом бити аутентичан“[1]. У овој збирци, подељеној на три циклуса – „Јунаци“, „Екстазе и медитације“ и „Тамари“ – Малешев полази од познатих му стваралачких проседеа као што су интертекстуалност, еуфоничност, богатство фигура и тропа, повремена сажетост у изразу и вешта циклизација песама. Можемо рећи да је аутор у овим песмама тежио ономе што у уводној песми збирке каже за песме Волта Витмена: „Нико за реч отеловљену да не остане слеп“[2]. Поставивши тако императивом да речи отелотворе своје значење – било оно конкретно или апстрактно – Малешев пажљиво обликује сваки реч, сваки стих, песму и циклус.
Први циклус песама „Јунаци“, стваран је по узору на прву збирку у којој су 'јунаци' били песникови књижевни преци (Киш, Настасијевић, Попа, Лалић...). У овом случају, ти јунаци су стварне личности попут наведеног Витмена, али и јунаци из књижевности (Шерлок Холмс, Капетан Немо, Ћоркан, Павел Исакович), поп културе (Алан Форд) или чак нежива природа (Ћеле-кула, Дунав). Већ можемо да уочимо да овим циклусом Малешев не проширује своје песничко завештење колико се посвећује другачијим феноменима који делују инспиративно његовом песничком сензибилитету. Тако можемо рећи да је сваки јунак опеван препознатљивом метонимијом (Мали Принц ружом; Алан Форд хумором; Исакович путовањем), да би напослетку из тих фигура настала метафора, Малешевљева омиљена стилска фигура. Можемо то видети на примеру песме „Мали принц“:

У jeднoj пустињи бoje мeдa
Пoд jeднoм звeздoм нaсмejaнoм
Прoнaшao сaм здeнaц истинe
И oглeдao сe у њeму

Биo сaм oдсутaн гoдинaмa
Дoк нисaм стигao дo днa свoг ликa
И нaучиo сe jeднoj мудрoсти

Ja сaм oдгoвoрaн зa тeбe ружo
Ружo сa трнoм у мoмe срцу[3]

Ако је први циклус увођење у песников поетски свет, други циклус, „Екстазе и медитације“, представљају есенцију ове поезије. Окрећући се јесени („Јесен – жалосне светковине преоденуте у песму“, рећи ће у следећем циклусу), која је колико песнички мотив толико и амбијент, Малешев нам предочава мистику стваралачке душе и оваплоћење речи у песму. Без наслова, обележене само бројевима, ове песме теже уоквирењу и у њима назиремо структуру поеме. Оне својим међусобним, испреплетеним мотивима то и јесу – поема о себи, о песми, градовима и мртвима. У маниру врхунских песника дескриптивне поезије (када она није само дескриптивна поезија), Малешев дозвољава да се у његовим песмама описно и рефлексивно сусрећу и преплићу, понекад и не правећи прецизну разлику између та два. 

Нeбoм сe прoсутo винo румeни,
У души: гoдишњe дoбa - Jeсeњин.

Сутoн сe свeдe нa сeнку шумe
Кaд злaтнe трaвкe смeрнo зaшумe.

Нa струни вeтрa, oд нeпрeбoлa
Утихнe тужбaлицa тoпoлa.

Зaдрхтe чaсoви нeизвeсни,
Кao дa слутe крaj, у пeсми.[4]

 Завршни циклус ове збирке, „Тамари“, циклус је љубавних песама. Међутим, оне нису, као што је својевремено Михиз рекао за Павловићеве песме „оне које се шапућу девојци на ухо“. Нису ни у духу Павловићевих песама. Структурално и технички сличне претходном циклусу (чак преузимајући и поједине мотиве), песме из циклуса „Тамари“ говоре о amor contemplative, о мислећој, па чак бисмо рекли и испосничкој љубави према жени. 

Jeсeни - мoje гoрчинe и мoja бeсмислeнa кружeњa:
Oд блудa, стидa и плaчa - дo плaчa, блудa и стидa;

(Дoк нисaм прeпoзнao у твoмe глaсу зoв дрaгoцeнe птицe,
Кoja сe, jeднoм тeк у живoту, сaмo рeткимa jaвљa).[5]

Као што се претходни циклус завршава идући од позног лета до позне јесени, и ова збирка завршава се доласком ноћи и сна. Ово нам потврђује да је целокупна збирка строго компонована и да је песнички хомогена. Још једном доказујући нам да је одговорност песника према своме делу огромна, Дамир Малешев нам можда овим песмама и латентно објашњава зашто је било потребно скоро двадесет година тиховања за нову збирку – то време утрошено је на цизелирање стихова који својим значењем и звуком одају мисаоност мудраца, естетску пуноћу моћи поезије и, свакако најважније, верност самом себи.

 ЛИТЕРАТУРА

·         Бобић, Исидора. О једном заборављеном песничком завештању.  Часопис РЕЗ, бр. 1, јан. 2016.
·         Малешев, Дамир. Време одбране. Вршац: КОВ, 2017.



[1] Бобић, Исидора. О једном заборављеном песничком завештању.  Часопис РЕЗ, бр. 1, јан. 2016.
[2] Малешев, Дамир. Време одбране. Вршац: КОВ, 2017. стр. 9.
[3]Исто, стр. 12.
[4] Исто, стр. 24
[5] Исто, стр. 42.



РЕЗ, Број 6, 2018.

Срђан Видрић – У предворју сна (Срђан Вучинић, „Музеј Хаваји“, Службени гласник, Београд, 2016)





Тема сна, као и разграната мрежа мотива који происходе из ње, присутна је у књижевности од самих њених почетака. Као реплика стварности или много фантастичнија и невероватнија верзија исте, сан не престаје да опседа ствараоце на свим пољима уметности. Веома захвална за импровизацију, ова тема допушта писцу/ствараоцу да се размаше и досегне неслућене кутке људске маште. Премда исприповедани догађаји понекад могу да наликују на оне стварносне, амбијент, атмосфера, ликови и дијалози врло често одају просторе сна. И, ако се већ у тексту не сусрећемо са оном врстом фантастике, која у свету данас ужива тако велику популарност, а која се именује као жанровска – епска  или научна фантастика, врло је могуће да имамо посла са ониричком. Са таквом врстом текстова суочавамо се и у најновијој књизи Срђана Вучинића – збирком  прича Музеј „Хаваји“.
Збирку чине два дела од којих први садржи осам, а други пет прича. Одабиром цитата, који је искоришћен као мото читаве збирке, Вучинић је донекле најавио, у тематском смислу, у ком смеру би могле да се крећу његове приче. Наиме, књигу отварају стихови Момчила Настасијевића из песме „Љиљани“: „Настајем чудно/ из овог нестајања,/ сном те дубље ме све буди“. Посматрани реконтекстуализовано, у односу на остатак Настасијевићеве песме, ови стихови упућују на сневано као на другачији облик стварности. Ма како то парадоксално звучало, тоњењем, односно нестајањем у сан, ми заправо постајемо буднији, то јест присутнији. Другим речима, на сан се гледа као на другачији облик егзистенције. На тај начин би могле да се посматрају и приче унутар Вучинићеве збирке.
Уводна прича, по којој је и читава збирка понела име, представља кошмарну варијанту туристичког путовања и обиласка неименованог острва и музеја „Хаваји“, који се налази на њему. Изглед острва, као и све оно кроз шта ће туристи проћи, недвосмислено говори да је у питању директна алузија на Голи оток. Аутор се у овој причи поиграва са историјским сећањем, излажући критици савремени доживљај туризма и концепт интерактивних музејских поставки. Затворени круг у којем се, у улогама жртава и џелата, смењују нови и стари туристи, аутор назива: „музеални туризам in vivo“ (Вучинић: 2016, 14). Оваквим постављањем ствари, аутор сугерише да се добровољно прихватање и конзумирање свега онога што се именује као културни продукт, без критичког отклона, претвара у културни мазохизам, што је несумњиво тачно.
У причи „Призивања Никог“, смештеној у време НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије (1999), пратимо како неименовани дечак, погинуо за време савезничког бомбардовања Београда (1944), походи своје „нове суседе“ у једној петоспратници на Дорћолу. Обдарен вештином летења и пролажења кроз зидове и плафоне, приповедач обилази станаре ове, педесетих година обновљене, зграде и завирује у њихове животе и снове, интересујући се за страхове и кошмаре својих несуђених комшија. Преплитањем, на кратко, два временска слоја и инсистирањем на безимености ликова (Нико), аутор у први план истиче безначајност и анонимност „малог човека“ унутар крупних историјских догађаја. Такође, аутор веома суптилно указује и на чињеницу да је Београд, у размаку од само педесет и пет година, био два пута бомбардован и да је станаре једне те исте зграде могла, у два наврата, да задеси иста судбина.
Изузев прича „На допусту“ и „Чега се највише бојиш“, које се, кроз одабир главних ликова, такође баве прошлошћу – у  фокусу прве је краткотрајни повратак из мртвих Борислава Пекића, док се у другој Милош Црњански сусреће са самим собом из детињства, остале приче немају историјских предзнака. Свака од њих врхунац има у оригиналности идеје, која је, несумњиво, била покретачка снага самог писања, као и у пишчевој језичкој марљивости. Такође, ни једна од ових заокружених и именованих прозних целина не пропушта прилику да истакне немогућност бекства од самог себе. Сусрет са свесним или подсвесним Ја испоставља се као неминовност. Рецимо, јунак треће приче, по занимању „кошмароспасилац“, чија је дужност да, након позива надлежне службе, улази у снове људи и избавља их одатле, у једном тренутку, посредством својих колега из „фирме“, доспева у сопствени кошмар. Наравно, препознавању претходи чуђење, а нешто затим следи му неспособност напуштања затечене ситуације. Речима: „...сад ћу, сад...“ на уснама, приповедач покушава да се искобеља из „злосна“ у који је упао, али као и сваки пут када се дубоко загледамо у своју тамну страну то не иде лако.
Оно што треба нагласити јесте да Вучинићев надреализам није забавног и експерименталног, већ искључиво критичког карактера. Постојање шоу-програма „Провали му сан!“ у причи „На допусту“ или могућност коришћења услуга продавнице „Second Hand Life“ у причи „Из друге руке“, имају своје упоришне тачке у стварности. Порив и жеља за воајерством у овим причама је предимензионирана до пароксизма. Незадовољство сопственим животом и неспособност да се слободно време осмисли и проведе на квалитетан начин, довело је до тога да маса (младих) људи своје дане прекраћује заносећи се животима других. Бројни ријалити и шоу-програми тако нуде могућност да се макар на кратко побегне од личних проблема и недаћа и зарони у туђе. Ауторова критичка оштрица уперена је управо против оваквог облика друштвеног паразитирања.
Честим инверзијама речи у реченици, као и ономатопејама, аутор је на неким местима покушао свој прозни језик да приближи поетском: „(...) већ све нам се слива и згушњава у једну обданицу дужу од живота који смо на копну битисали мислећи да једини је и само наш у једно гоњење на трагачу и лав-ав!-ав!-еж напујданих гонича и кррц-крррц!-кање напрслих костију и ишчашених зглобова на усијаном мермеру у само један сутон кад џелат-сунце одлази на заслужени починак..." (Вучинић: 2016, 14). Осим на синтаксичком, Вучинић се и на лексичком плану потрудио да буде инвентиван, што се види по пажљивом и стрпљивом одабиру речи, као и кројењу појединих синтагми, нпр. „кошмароспасилац“, „сноволовка“, „Противкошмарна-спасилачка служба“, „злосан“ (из приче „Злосан први“) или „умоболак“, „бољетица“, „шизокрет“ (из приче „Фамилија Умобол“).
Невелике обимом, приче из Музеја „Хаваји“ су прилично бремените значењем. Поједине од њих би, захваљујући свом идејном потенцијалу, могле да буду проширене у романе. Међутим, добро је што није тако. Форма кратке приче их чини ексклузивнијим и непомирљивијим са тренутним књижевним трендовима и тенденцијама. Није ретка појава да писци, у немогућности да се одрекну неког дела садржаја, а у тежњи за достизањем обимнијег штива, науде вредности написаног. Очигледно је да Вучинић није имао проблема с тим, јер у стваралачком свету овог писца квалитет још увек има неко значење у односу на квантитет. У стварању неких будућих антологија домаће фантастичне приче збирка Музеј „Хаваји“ биће незаобилазна у разматрању.



РЕЗ, Број 6, 2018.