Имре Оравец[1]
Калифорнијска препелица
Посвећено
мојим синовима
1.
Једног
септембарског јутра, након пута дугог девет дана, прекоокеански брод
немачко-америчког друштва ХАПАГ, под именом „Фурст Бизмарк“, усидрио се на
пристаниште у Њујорку. Након систематског прегледа и царинске контроле путнике
су превезли у малим баркама. Породица Арваи није се могла ни макнути од гужве на
новом поморском транспорту, дрхтали су од умора и узбуђења. Било је олакшање
када су се напокон ослободили великог брода, ропства, врућине, смрада, али пре
свега лоше пијаће воде. Пијаћа вода је била веома лоша, није се могла попити,
чак су и изјавили да у животу нису пили толико бљутаве и устајале воде као на
том огромном броду. Узалуд су тражили другу, бољу, само су такву добијали.
Тачније, дали би им и хладну, охлађену воду чак и са ледом, али је за то
требало додатно да се плати, за шта они нису били у могућности.
Иштван и Ана, са
пртљагом међу ногама, жмиркајући су посматрали поглед који се простирао пред
њима, много бродова, луку, докове, зграде, град иза докова, стишњене високе
куће. Са овога је њихово двоје деце изостало. Бежица је умиљато спавала у
мајчином наручју, а Имриша се приљубио очевој нози и, ма колико се успињао,
видео је само непознате стражњице, панталоне и сукње које му нису само
заклањале све, него су га исте гњечиле својим гурањем.
Барка их је
носила на Острво Елис, које се налазило насупрот источне стране Менхетна. Тамо
је било место искрцавања, прихватна станица, тамо их је чекала свемогућа
мигрантска управа. Претходна стара је у Менхетну, у тврђави Гарден, пре пар
година укинута, њу су Мађари својствено амерички звали Кесегардом. Нова је
настала у нади да ће бити боља, да ће боље одговарати намени и да ће створити
хуманије услове онима који непрестано моле за уточиште. Постала је већа,
пространија али не и боља, можда само гора. Нису успели да сузбију корупцију а
тортура се настављала, тестирања као и душевни притисак на угрожене. Процедура
је постала дужа и лукавија, а начин опхођења остао је понижавајући, морали су
да одговарају дугој листи услова. Они који су запели на испитивању, а било их
је више стотина дневно, ти су морали судбини погледати у очи. Њих би без
милости одбијали, томе су могли и да се радују зато што се десило одмах, па
нису морали да чекају недељама, лишени слободе иза решетака на брод који ће да
их врати кући.
Иштван и његова
породица одмах након што су крочили на обалу упутили су се у халу за претрес,
заједно са пртљагом у рукама и личним бројем у зубима, заједно са сународнцима
са којима су делили судбину, а затим су започели потрагу међу мрежом одвојеним
просторијама, од столића до столића, од чина до чина. Имали су среће. Прошли су
лекарску контролу без потешкоћа, а затим су успешно прошли и остале препреке.
Пратили су савете ујка Паје који је већ у Толеду; строгим службеницима у
униформи рекли су оно што је требало, нису дозволили ни да их унакрсна питања
одвуку у пропаст и сума новца је била довољна и на крају су могли да оду у
посебну просторију где су им издали претходно предат пртљаг.
Последња
станица, преузимање пртљага, била је већ слободна територија, овде је чак могла
да уђе и шира публика. Уколико је неко имао рођаке, пријатеље или познанике у
Њујорку или околини, ту су их чекали. Преваранти, квази и прави агенти овде су
чекали и мотрили жртве, наивне новајлије примамљивали су разним лажним понудама
за посао код непостојећих послодаваца. То се најчешће завршавало тако што су им
у неким крчмама на обали узимали и последњи цент, остављали би их као дрвене
слике и настављали даље. Или би их одводили на лоше плаћене, нехумане послове
на забачене, ненасељене крајеве државе одакле касније услед велике даљине и
недостатка превоза нису могли ни да се врате.
Иштван и његова
породица су унапред били подучени, стога нису ступали у причу са тим
преварантима, иако су неки од њих били чак и њихови сународници и говорили
мађарски. Послушали су човека из Гемера, кога су упознали на броду. Он их је
добро упозорио на опасности које вребају. Остали су на томе да ће га сачекати
напољу у дворишту и да ће заједно ићи до железничке, одакле и он путује даље,
штавише путује са исте железничке станице. Сада је дошао из Мађарске трећи пут
и заклео се да се више никада неће вратити кући. Мада ни једном није требало,
зато што је тамо по његовом мишљењу свако већи господин од радника и не поштују
оног ко са своје две руке зарађује за живот. Са горчином је причао о свему што
је мађарско. На њему се видело американство. Понашао се самоуверено, није се
никоме покоравао. За једног бившег сељака био је веома широких схватања, носио
је меки шешир, риђе бркове чешљао је на доле, у говору је мешао енглеске речи и
непрестано је уместо „да“ говорио „је“. И тако је и било, као што су се
договорили. Придружио им се напољу у дворишту након што је и он завршио са
читавом халабуком.
Након Острва
Елис поново је уследила вожња бродом. Сада су ушли на трајект који је ишао по
нормалном реду вожње, он их је одвезао насупрот Њујорку, до обале реке Хадсон,
где почиње држава Њу Џерзи. Тада још није био саграђен тунел испод реке који би
повезивао Њујорк са Њу Џерзијем, а одатле су кретали возови Железнице
Пенсилванија из Џерзи Ситија до унутрашњости државе, на који им је једна од
карата гласила. На трајекту се већ смањила гужва и могли су да стану где су
хтели, чак су могли и да мењају место. Када су се одвојили од обале, наређали
су се иза најближе ивичне ограде и одатле су пиљили у воду, у град. У
међувремену, Иштван је ставио руку у џеп и отворивши шаку угледао је тек
добијену, нову врсту кованица, са њима се сад прву пут сусрео, зато што је сада
први пут платио доларима.
Како су се
приближавали ушћу Хадсона са десне стране угледали су још више куће, небодере,
који су били толико високи да су се од њих уплашили. Када су били наспрам Кипа
слободе и када су чули буку града као и тутњаву, заиста су били ужаснути.
Ухватила их је толика анксиозност да су пропустили да погледају и Кип слободе,
иако су га још из даљине угледали, а и човек из Гемера им је скренуо пажњу на
важне знаменитости. Трајект је након што је стигао до жућкасте воде једно време
пливао ка горе, а затим је скренуо ка обали Њу Џерзија. Мало су одахнули зато што
се хуктање стишало и више нису видели куће које су се пружале до неба, сада су
им биле иза леђа. А када су стигли у Њу Џерзи, где су се усидрили пред кућама
просечне висине, већ су се толико удаљили од њих, толико су били далеко да су
чак смели да баце последњи поглед.
Са железничке
станице су послали телеграм ујка Паји у Толедо. Обавестили су га да су стигли и
замолили га да их сачека на станици у Толеду. У овоме им је помогао човек из
Гемера. Потражио је одакле се шаље телеграм и издиктирао текст на енглеском.
Затим их је оставио саме. Сео је на други воз, у другом правцу, путовао је у
Данте у Вирџинији, где је последњи пут радио у руднику угља, тамо га је и сада
чекао посао. Пре него што се поздравио, нагласио им је да карту за воз прикаче
за капу зато што је овде такав обичај. Били су у чуду, али су ипак тако
поступили. С обзиром да није имала капу, Ани је ово представљао мали проблем,
али је затим убрзо смислила друго решење: своју карту прикачила је на мараму на
глави.
Било је око
један сат послеподне. Имали су још један сат пре поласка воза. Није требало
посебно да плате за пртљаг, зато су све осим једне корпе предали и спустили се
на једну клупу у чекаоници. Имриша је стално негде трчао, стога је отац на
сваком кораку морао да иде за њим и да му наређује да се врати. Бежицу је мајка
опрала и подојила. Пало им је на памет како од јутрос нису ништа јели. Покупили
су се и изашли на трг испред станице. Саобраћај је био веома жив, запреге и
пешаци су ишли горе-доле, могли су да виде и по који ауто. Са супротне стране
трга пружала се улица са различитим продавницама. Након кратког оклевања
пресекли су пут до тамо и слепо кренули улицом. Нагађали су шта се продаје у
којој продавници зато што није свака имала излог. Из једне је изашао човек са
неким хлебом у облику оклагије. Тамо су ушли. То је била пекара. Показали су на
векну обичног хлеба. Продавали су и млеко. Купили су једну флашу, Бежици. Друго
не. Затим су се вратили до станице. Током повратка суочили су се са посебним
доживљајем. Први пут су видели црнца, мушкарца. Ишао је у сусрет њима, а кожа
му је била црна као чађ. Ана се уплашила и хтела је да га заобиђе, али Иштван ју
је зауставио. Испустила је тих врисак и брзином муње ставила је руку преко
Имришових очију како га не би видео, како не би плакао. Иштван се само смејао и
рекао је како би он пре отишао за њим, полизао његов прст, превукао преко коже
да види да ли ће да ухвати црнило.
Опет су заузели
место у чекаоници. Извадили су остатак сланине која се потпуно отопила, скоро
је само маст капљала из ње, почели су да је једу рукама. Иштван је џепним ножем
Имриши исецкао сланину на комадиће и уздахнувши изјавио како би им добро дошла
зелена паприка или бар црвени лук. Ово друго су и донели од куће, али се још на
броду потрошило. Привукли су велику пажњу када су јели сланину али им то није
сметало.
У међувремену
више пута се огласило звоно за полазак и долазак возова и увек би улазио
железничар који би викао нешто што нису разумели. Али знали су о чему је реч.
Аргусовим видом су мотрили сат, а када је сат показао да је десет минут пре
кретања њиховог воза, закључили су да су најавили њихов воз. Скупили су ствари
и изашли до улаза на перон. Показали су карте, Бежицину карту нису ни скидали
са главе, железничар је тако прегледао, насумице су сели у путнички воз у кола
другог разреда. Прво су помислили да је први разред зато што је био офарбан и
леп као код куће први разред, простран, удобан са јастуцима на седиштима. Чак
су и сишли и још једном погледали шта пише споља на њему.
Иштван и његов
син сели су на крај вагона, поред прозора, односно на један и други крај
столића који се спушта, Ана је са бебом села поред Иштвана, супротно од смера
вожње. Касније су им се придружили још једна госпођа и неки човек који је
изгледао као радник. Радник је носио беспрекорно одело и кравату. Иштван је по
његовим рукама закључио да би могао бити радник. Биле су нагрђене, а нокти
испуцали. Непосредно пре кретања ушла је још једна породица са троје деце, сели
су са супротне стране у једној равни са њима. Вероватно су били
Источноевропљани и вероватно су дошли са Острва Елис, зато што им је гардероба
била сељачка, као и њихова, само накићенија, глава породице је носио црвену
лептир-машну и причали су неким непознатим језиком.
Тек што је
кренуо воз, Бежица је почела да плаче, а Имриши се пишкило. Иштван је отпратио
сина до ве-цеа где се он уплашио зато што се вода за испирање испуштала уз
шиштаву буку. И он је сам потврдно пуцнуо језиком када га је покренуо. Чуо је
већ за овакву справу, али се сада први пут сусрео са њом. Када су се вратили,
Бежица се већ смирила. Погон је у међувремену напустио насељено место. Имриша
је прислонио нос уз стакло и ревносно је коментарисао шта види. Двоје одраслих
је ћутало, били су успорени, опијени. Касније је дошао, а затим отишао
кондуктер. Бежица је поново заспала, а и мајка је задремала.
Иштван је такође
пиљио кроз прозор. Сунце га је огрејало, сијало је на небу без и једног
облачка. Видео је неговано, добро одржавано обрадиво земљиште, ливаде, ту и
тамо редове дрвећа, шуме налик на паркове у којима је лишће већ попримало боју.
У даљини су се белеле сеоске куће, шарениле краве, а понегде су се плавиле воде
и мали потоци. Предео је био дуг и раван. „Каква ли је овде земља, шта успева
на њој најбоље?“, питао се у себи.
Мање станице су
једна по једна пролетале поред воза. Одједном се зачула снажна бука. Прелазили
су преко моста изнад реке. Затим је следио неки град, затим опет река на чије
је две обале лежао већи град. Полако се променио пејзаж, постао је
брдско-планински. Осетно су ишли према горе, кретање воза се успоравало, а
напред локомотива као да се напрезала. Оно што су могли да виде кроз прозор
личило је на Матру, на околину Матре. И Иштван је склопио очи. Када их је
отворио, видео је само таласање телеграфских жица на ниским стубовима.
У возу су
упалили велике плафоњерке, а напољу се потпуно смркло, само су станице биле
осветљене, те је могла да се види светлост у даљини. Имриша је такође клонуо,
равнодушно је гледао пред себе. Иштван је устао и прошетао по средини вагона.
Одшетао је чак и у суседни вагон. У њему су поред једног прозора била слободна
седишта. Отишао је до прозора и спустио га. Ударио га је свеж ваздух и пријатан
мирис шуме. Подигао је прозор и вратио се на место.
Било је већ
касно када су стигли у неки сасвим велики град. Иштван му је искључиво тражио
име. На табли са именом писало је „Питсбург“. Са карте коју је код куће пре
поласка темељно изучавао код наставника, сећао се да је у Пенсилванији и то на
њеној западној страни, већ близу Охаја. Задовољно је закључио у себи да су
изгледа прешли већ половину пута.
Воз је дуго
стајао. Многи су сишли и попели се. И дречаво обучена породица је напустила воз,
али у таквој буци и вици да су се пробудили сви који су спавали па тако и Бежица,
опет су морали да је окупају. На станици је била велика журба и јурњава.
Продавци су долазили и одлазили на перон, преко прозора нудили су путницима
храну и пиће. Опет су огладнели, али сада више нису вадили усољену сланину.
Иштван је отворио прозор и показао на хот-дог. Никада пре није видео такво
нешто, али је храбро тражио два. Један је појео сам, а други је Ана поделила са
Имришом. Пре тога су га раставили и уредно очистили сенф. Њега нису појели,
нису га познавали, био им је одвратан због боје и конзистенције. Ситно
насецкани лук је заједно са сенфом избачен као вишак. Било им је жао зато што
би га радо појели, али су жућкасту кашу могли да уклоне само заједно са њим.
Бежица је овог пута добила хлеб умочен у млеко. Имриша је хтео и наранџе које
су такође продавали, али му је отац одмахнуо, да не претерује.
Када су поново
кренули, Иштван је приметио да воз међу кућама сада иде обалом највеће реке до
сада. Опет је у себи замислио карту и дошао је до закључка да ово може бити
једино река Охајо, која овде негде утиче у државу Охајо. Вода је сребрнкасто
засијала зато што је у међувремену изашао месец и његов сјај пао је на реку.
Шине су једним делом пратиле реку и ван града, а од ње су се одвојиле тек након
великог меандра. У вагону су светлеле само мале лампе и био је полумрак. Сви су
спавали. Ана са Бежицом у крилу, али у положају тела као да је будна. Имриша је
био нагнут и главу је спустио на груди. Иштван се поново окренуо ка прозору,
посматрао је предео који се купао у месечевом сјају све док и сам није
задремао.
Наједном се
пробудио услед великог треска, воз је стао. Отворио је очи. Видео је да седи у
вагону, али није знао где. Погледао је напоље. Воз је на отвореном терену
чекао, предео се протезао, био је као када код куће воз долази из Кала линијом
Кал-Киштерње између Сентмарије и Широка, а већ је прошао условну станицу у
Кекут пустари. Ливаду су обрубили исти жбунови, исти шумовити обронци, иза њих
исти онај напуштени каменолом, исте високе бандере, исте кривине. Одакле он
долази и како је доспео назад у Мађарску?
Престрављено се
осврнуо и одмах му је лакнуло. Умислио је све. Протресао је главу и поново
погледао напоље. Ливада није била ливада него тршчана пољана, планина је нижа и
далеко је, а на обрноцима се белела сеоска кућа од које му се учинило да је
каменолом.
Воз је јако
треснуо и поново кренуо. Иштван је извадио свој џепни сат, који је још
показивао источну временску зону, запалио је шибицу, није пушио, али је са
собом увек носио средства за паљење ватре, погледао је колико је сати, а затим
је погађао да ли су још у Пенсилванији или су већ прешли у државу Охајо.
Помиловао је Бежичино лице, којој је глава била окренута ка њему, испружио је
ноге и удобно се наслонио. Био је задовољан зато што им је до сада ишло све по
плану, све је у реду и поново је заспао.
Овога пута је и
сањао. Сањао је да је на Острву Елис. Сишли су са барке и заједно са осталима
ушли су у велику халу за претресање. Узели су им податке. Прошли су на лекарском
прегледу. Пре тога су му рекли да скине ципеле и одећу, само су га пустили да
остави дугачке гаће. Није знао шта су радили са Аном и децом, зато што су жене
и децу прегледали у посебној сали. Погледали су му руке, ноге, полни орган,
косу. Послушали су му грудни кош, пружио је језик као при регрутацији. Чак су
му преврнули и очне капке, а то је било нарочито болно. Код њега је све било
уреду. Затим је уследио дуг, компликован процес, кретање од кавеза до кавеза,
од стола до стола, цеђење, испитивање, много различитих питања. Све су прошли,
по свему су одговарали. На крају су им турили у руке папире и добили су дозволу
да уђу у Америку.
Тек што су
кренули по кофере, викнули су за њим да стане, да се врати. Прво није знао да
се њему обраћају, зато што су му погрешно изговорили име те није стао. Тек када
су му правилно изговорили име, осврнуо се и одазвао се. Хтео је да јави и Ани
да га чекају, али су они до тада већ нестали иза врата.
Када се вратио
до столића, одмах су га звали и рекли му путем тумача да не може да уђе у
Америку и да врати папире, телесно је оштећен, недостаје му леви палац и
показали су на његову леву руку. Морао је да плати и казну зато што је то затајио,
свесно је преварио власт, приликом лекарског прегледа држао је руку тако да се
то не види. Иштван је одрично климао главом говорећи да је то немогуће, да је
нека забуна, као доказ је подигао леву руку како би показао шаку.
Тада је занемео,
заледила му се крв у жилама. Видео је да су у праву. Заиста му је фалио прст на
руци и управо палац који је једном у детињству скоро пресекао секиром и месо се
скинуло са њега, али је затим зарасло, на њему је остала само унакрсна, коса
рана. Ужасно се уплашио и предао се. Пустио би и да га однесу када му је на
памет пала породица.
Шта ће бити са
њима без њега? Са Аном и са децом. У непознатом, у Америци. Почео је да се буни
да им јаве, да их врате, да се бар заједно врате кући, али је службеник остао
непоколебљив. Када је хтео да потрчи за Аном и децом, стражари су га шчепали и
насилно одвели. Затворили су га у велику салу која је била препуна овдашњег
живља, исељавали су их, мушкарци који су кудили, жене које су јаукале и деца
која су плакала. Парализовано је стајао међу њима једно време, када се мало
сабрао, насадио се до оближњег прозора са металним решеткама и загледао кроз
њега. Ово га је уништило зато што је напољу угледао Ану како излази из зграде
на неким далеким вратима, а кофере привезане конопцем тегли за собом и креће се
ка трајекту заједно са децом.
Пре него што би
се распао од бола, пробудио се. Срећно се тешио што је у возу, на америчкој
територији, а ту страхоту је само сањао. И прст му је на месту. Подигао је и
погледао леву руку. Како би се уверио, десном руком је опипао палац на левој
шаци. И осећао је и рану на њој, венама је прошао од горње стране прста па све
до врха. Убрзано му је лупало срце, а од зноја му је и длан био влажан.
Бацио је поглед
кроз прозор. Воз је пролазио преко скретница и по светлима рекло би се да је
ишао ка железничкој станици неког великог града. Када је ушао у халу, схватио
је да су сада већ дубоко зашли у државу Охајо зато што је град Кливленд горе на
северу, на обали језера Ири. Опет је дошло до наглог покрета. Опет их је много
сишло, попело их се већ мање. Воз је подуго стајао, но његова породица се није
пробудила. Када је воз наставио даље, он није поново заспао. Мислио је на свој
сан, на прст, затим на Толедо у који путују, на непознати град, на то да ли ће
стварно да добије посао, да ли је ујка Паја добио телеграм, да ли ће их чекати
на станици, да ли им је нашао смештај, шта ће како бити.
Напољу се
наоблачило, месец више није сијао, али тек је тада приметио да се предео опет
променио. Брдско-планински предео се изравнао, равница је заменила падине,
обронке. Ваздух је постао оштрији, означавајући тиме да су се удаљили од
језера, шине нису пратиле обалу језера него су се у великој кривини удаљиле од
њега.
Доста дуго су се
пробијали напред у мраку. У вагону ни сада нису светлеле велике плафоњерке.
Иштван је поново извадио џепни сат, упалио је шибицу и погледао га. Напољу са
прозора није могао наћи оријентир, али на основу карактеристика закључио је да
се приближавају Толеду. Прошли су још неколико станица. Устао је, мало је
спустио прозор, сасвим мало, како промаја не би ударила децу, погледао је
напред у правцу кретања.
Напред у даљини
привиђала су му се светла. Поново је спустио прозор, поново је погледао напред.
Светлост је расла, постало је очигледно да се приближавају неком већем граду.
То је био Толедо. Воз је после извесног времена протруцкао преко реке Моми, о
постојању исте није знао, зато што на наставничевој карти није била обележена,
после су следиле куће. Ану је пробудио тек када је угледао прву ТОЛЕДО таблу.
У вагону су се
упалиле плафоњерке.
Локомотива је више
пута звиждала, а воз је успоравао. Ана је положила Бежицу поред себе и устала
како би одећу довела у ред и како би све вратила у корпу. Уздисала је и снажно
трљала очи када их је напокон отворила.
Стрчали су на
станицу. Иштван је поново извадио сат и погледао га, било је један сат иза
поноћи. Сишли су и ногама у грчу кренули су онуда куда су сви ишли, ка излазу.
Бежица се није пробудила ни када ју је мајка поново узела у наручје. Главу је
спустила на раме и на отвореном је још умиљатије наставила да спава. На уласку
у перон чекала је мала група рођака, познаника, а међу њима и ујка Паја.
Толико се
променио да га прво нису препознали. Обријао је бркове, носио је одело са
кошуљом тврде крагне и краватом. Тек када су се приближили и видели да њима
маше и Ану ословљава именом, били су сигурни да је то он. Била је то велика
радост, грљење, тапшање по леђима. Паја је Имришу чак и подигао, Бежицу је
пољубио иако су му рекли да је не пробуди, али на срећу није плакала, само је
сањиво трептала. Толико су се уживели у поздрављање да је Ана на крају морала
да напомене Иштвановом ујаку да крену зато што је већ јако касно, а они су од
ране зоре на ногама.
Извадили су
пртљаг, прошли су кроз празну чекаоницу и изашли испред станице. Оне који су
дошли из Мађарске изненадило је то што је и тамо осветљено. Са високог стуба
рефлектор је осветлио велики трг поплочан каменом, као и предњи део зграде
станице у облику торња. Са стране су чекале покривени фијакери. Нису сели у
један од њих него су се ухватили за обичну кочију која својим обликом и због
дасака са стране одударала од оних код куће, али и то је била сељачка кочија,
са страницама, подупирачима и точковима, кочија француског фармера који је има
имање ван града, у близини насеља где су живели Мађари. Ујка Паја га је зато
звао зато што кошта мање него класичан фијакер.
Мађарску четврт
звали су Мали Бирмингем зато што је била у близини фабрика и због индустријског
дима и смрада, налазила се на источној страни града, са друге стране Моми
језера. Како би дошли до њега морали су да прођу центар града, један део обале
Моми језера, преко неког моста, затим су се клацкали областима где углавном
нису били изграђени путеви, неупућена особа мислила би да више нису ни у граду,
него ван града. Током пута видели су светлеће зграде у центру града, али осим
тога нису видели много, нису ни желели да виде зато што су до тада од умора и
исцрпљености једва држали отворене очи. Кочија је стала испред бурдске куће у
једној оскудно осветљеној улици.
Бурдска кућа је
била карактеристична мигрантска кућа у којој је човек могао да добије смештај и
храну у соби коју је делио са другима, нису му само кували него и прали и шили
и у зависности од струке паковали би му ручак или вечеру коју је у малим
кантицама носио на посао. Овде су најчешће живели самци и усамљени. Ујка Паја
им је средио смештај овде зато што је ово било најбоље прелазно решење, он сам
је такође овде живео.
Ова бурдска кућа
припадала је г. Петеру Кишу. Супруга власника бурдске куће гђа Киш, са лампом у
руци, одвела их је на спрат, у собу у којој је било три кревета, два ормара,
сто и један умиваоник са лавором, поред њега две канте, једна пуна водом и
једна празна. Упознала их је са кућним редом и замолила их да се у тишини
сместе како не би ометали друге који су такође радници, а неки од њих устају и
раном зором.
Однели су пртљаг
горе. Пре него што је отишао у своју собу, која је такође била на спрату, ујка
Паја је још једном сишао са Иштваном на приземље и показао му задњи излаз,
клупу у сенци у дворишту и бунар одакле могу да унесу воду. У Бирмингену није
било ни струје, ни комуналних услуга. Када се Иштван вратио, Ана се већ умила и
опрала Бежицу, која се на кратко поново пробудила, пре него што ју је ставила
на спавање. Имриша се сам скинуо и увукао у кревет који је мајка наменила њему.
Ана је затим потопила искоришћене пелене и легла поред Бежице.
Иштван је
спустио одећу, одувао лампу и легао у трећи кревет, који је стајао крај Аниног
и Бежичиног. Окренуо се ка зиду, покуцао о кревет и закључио да је од дрвета и
да је порозан. Затим се окренуо на леђа, и гледао је ка средини собе, па према
горе, у правцу плафона. У кући је владала тишина. Напољу је тихо цврчао јесењи
црвчак. Окренуо се воз у близини а спојнице су треснуле. Из даљине се чуло неко
учестало зујање, тутњање које се касније променило у шкрипање. Затворио је очи,
ухватио га је сан.
[1] Имре Оравец (1943) је савремени мађарски писац и
преводилац, вишеструко награђиван. На српском језику му је до сада преведена
само књига „Сајла: искидани одломци једног романа о селу (1987-1997)“ у преводу
Саве Бабића (2000). Књига „Калифорнијска препелица“ („Kaliforniai fürj“)
објављена је 2012. године.
