Ни данас, као ни
деценијама уназад, не јењава нити престаје да буде актуелна прича о људима које
несрећна политичка судбина натера да напусте свој дом. То су људи који у туђину
одлазе или силом прилика или својевољно, али никад без горчине и бар трунке
опирања у срцу. Јер, родна груда је само једна. И матерњи језик је само један.
Ти људи, па и читави народи данас[1]
подсећају својом судбином на биљке које се истржу из корена и бивају пренесене
на ново, непознато тле, где треба да пусте ново корење и започну нов живот. А
питање је да ли то икада могу у потпуности да учине. Јер, придошлице можда носе
нову културу са собом, нову веру, расу или језик. А нове средине су попут
организма који у себе треба да прихвати то ново, страно тело. Некад је то
прихватање успешно, а некад не. И када је неуспешно, онда сви испаштају, како
дошљаци, тако и домаћини, у сукобу и нетрпељивости, без жеље да се међусобно
схвате и разумеју. То само ствара даље патње и сукобе, продубљује неразумевање
и увећава несрећу свих.
У целокупној
емигрантској причи свака појединачна судбина тешка је на свој начин. Како
изгледа када на одлазак бива приморан виђенији уметник или интелектуалац једне
земље? Допуштам себи слободу да ту категорију људи за тренутак посматрам
одвојено од других емигрантских душа јер њихово исељавање носи са собом једну
додатну тежину. Наиме, шта значи кад један интелектуалац напушта своју земљу,
свој народ, културу и језик чији је неодвојиви део? Шта то показује о земљи
коју он напушта? Бива индикативно да таква земља има проблем са степеном
слободе мишљења или говора чим се интелектуалац не осећа довољно комотним да у
одређеној средини ствара, те мора да потражи нову. Наравно, држава и режим ће
се у том случају оправдати тврдњом да дотични делује субверзивно на систем и
државу али – шта уопште значи субверзивно деловати? Да ли заступање одређеног
мишљења које није у складу са званичном, државном политиком значи одмах и
подривачко деловање? Пре ће бити да је блокирање и гушење таквог мишљења
репресивни поступак аутократског режима да сачува своју позицију и пожељно једноумље.
Интелектуалац је
(по мојој произвољној дефиницији) неко ко на првом месту мора да се бори за
слободу и грађанске, либералне идеје. А то истовремено подразумева и борбу против
било каквог облика једноличности, малограђанштине и интелектуалне ускогрудости.
Прави интелектуалци су људи који представљају опасност аутократско-тиранским
устројствима јер својим деловањем непрестано упућују апел човеку да буде
самосвесни грађанин, а не слепи поданик једне државе. Концентришимо се овом
приликом на писце пошто ми је намера да нешто проговорим о књижевницима који
стварају у емиграцији. Једно књижевно дело у ком су инкорпориране идеје и
заступљени системи вредности који у први план истичу прогресивност, критичност
према власти, слободе свих врста као и могућност да човек себе несметано
остварује у свим правцима (не угрожавајући притом слободе других!), јесте
творевина која представља опасност за режим опседнут контролом и манипулацијом.
Творац таквог дела и заступник таквих идеја онда мора, сходно природи
функционисања режима под којим ствара, бити прогањан, затваран и дефамиран. То
је оно што се својевремено дешавало, рецимо, писцима у Совјетском Савезу, попут
Солжењицина, Буњина, Цветајеве или Набокова. Нацистичку Немачку су својевремено
демонстартивно напустиле такве величине какве су били Томас Ман или Херман
Хесе. Гомбрович је отишао из Пољске, Кундера био принуђен да напусти
Чехословачку и настани се у Француској. Против Салмана Руждија који живи у
Енглеској је, због његовог књижевног рада и романа „Сатански стихови“, исламска
заједница објавила фатву, тј. смртну пресуду. Немојмо овом приликом заборавити ни
случај наших књижевних громада какве су биле Милош Црњански и Борислав Пекић!
То су писци који су (попут многих других сличне судбине) били принуђени да
стварају у иностранству јер су својим интелектуалним деловањем и идејама које
су заступали били трн у оку владајуће врхушке и „опасност по поредак“.
Када се погледа
уназад, кроз историју, репресалије државе према самосвесном појединцу сежу
далеко у прошлост, све до Сократа[2].
Његов трагичан пример не говори додуше о интелектуалцу који је емигрирао па
деловао из исељеништва, али јесте пример човека који је због другачијег мишљења
и нових идеја судском одлуком био принуђен да попије отров од кукуте и оконча
свој живот. И он је, истини за вољу, претходно био наговаран да се са својим
истомишљеницима под окриљем ноћи искраде из Атине и побегне на сигурно, али је
то одлучно одбио.
Када је већ
једном принуђен да напусти своју земљу и свој народ, какав живот писац
интелектуалац може да води у емиграцији? Свакако нимало лак. Без обзира колико
га нова средина драговољно и срдачно прихватила, колико год да су његове књиге
хваљене и читане, он у новој средини ипак јесте странац. То је потпуно
другачија култура од оне у којој се родио и у којој је гајен и, ма колико се он
у ту нову средину добро уклопио, она ће њему увек остати туђа. Срце и ум ће
увек хтети да се врате тамо где је дом и где је матерњи језик на ком се писац
ипак најпрецизније и најбоље изражава. Како је језик и главно оружје једног
писца, а његов однос према језику самим тим врло специфичан, то се неретко дешава да после одређеног времена, кад
сматра да је солидно савладао језик своје нове домовине, писац одлучи да почне
са писањем и на њему[3].
Корак који захтева приличну самоувереност и поверење у своје знање, а такође
представља и уступак који књижевни посленик чини ка прилагођавању својој новој
средини. Ипак, тако нагли заокрет може представљати и велику опасност. Писање
је деликатна ствар и захтева одређену артикулисаност мисли кроз особен пишчев
стил и синтаксу. Да ли он може да задржи своју препознатљиву реченицу и кад са
матерњег језика пређе на страни, претпостављајући притом да та два језика
немају морфолошких сродности? Задатак је врло тежак и само прави мајстори
успевају да очувају своју аутентичност и онда кад се осмеле да почну са
стварањем у једном сасвим новом лингвистичком окружењу[4].
Судбина
виђенијих писаца емиграната је истински тешка. Они свакодневно морају да се
боре за егзистенцију, попут остале дијаспоре, и покушај уласка у нове
интелектуалне кругове, који су њихово природно станиште, често је мучан. Нова
академска заједница уме да буде неповерљива, тешко се налази упослење које по
позиву и компетенцији придошлици следује, па интелектуалац често мора да се
прихвати послова далеко испод свог нивоа[5]. У
таквим условима теже се и пише пошто за књижевно стварање треба обезбедити
неопходне услове и слободно време. А кад се ти услови са тешком муком обезбеде,
треба стварати и писати.
А о чему пише
један књижевник емигрант, који у највећем броју случајева бива окарактерисан
као – политичка избеглица? Наравно, о својој земљи и неприхватљивом режиму у
њој. Књижевник у емиграцији најчешће и најстраственије пише о ономе што га је и
начинило емигрантом на првом месту. Најпре зато што има природни нагон да пише
о томе, што поседује компетенцију (не)посредног сведока, а и зато што је таква
тема најатрактивнија читалачкој јавности у новој средини[6].
Рецимо, у свом чувеном дневнику (који је писан у емиграцији), Витолд Гомбрович
се на многим местима осврће на политичку и културно-уметничку сцену тадашње,
комунистиче Пољске, своје домовине[7].
Просвећени свет
жели да се упозна са стањем ствари у једној земљи која је себи допустила да
прогна књижевника који је тренутно међу њима. И интелектуални кругови других
земаља бивају заинтересовани за тај случај. Онда писац мора да употреби све
своје снаге, сећања и искуства, да би на папир пренео природу оног режима који
је угњетавао њега и друге писце (од којих су неки имали и несрећнију судбину од
емигрантске).
На страницама
своје емигрантске литературе писац рашчлањава, анализира, критикује и упозорава
на кобне стране аутократског режима у својој несрећној земљи. Притом је наравно
спреман на осуду. Како од оних код куће тако и оне средине у којој се налази.
Јер се на свим странама налазе људи са најразличитијим мишљењима и само је
степен слободе јавног мњења у једној земљи тај који може да покаже сав
диверзитет који људско мишљење може да досегне и оствари.
Иако писац
дисидент и тамо, далеко од своје домовине, пише за целокупно човечанство (или
бар за онај његов део који жели да чује и учи), он се критичком литературом
најпре обраћа својој земљи и свом народу. Његова књижевност је апел, глас
упућен из даљине ка својој домовини, глас пун чежње, љубави и стрепње за своју
земљу и народ. Кад неког волимо ми се онда не либимо да га критикујемо кад је
то потребно и оправдано. Нисмо ту да га тапшемо по рамену и подржавамо онда кад
видимо да срља у пропаст и чини себи штету. То чине и писци емигранти. Они
указују на проблем свој отаџбине, пишу да би критиковали, а не исмевали, јер
своју критику сматрају леком и путем спасења за друштво којем су некад
припадали и којем, у ствари, заувек и неодвојиво припадају као његов интегрални
део. Никад се један прогнани интелектуалац, ма колико му његова земља учинила
зла и недаће, не може ослободити чињенице да припада њеној културној средини,
наслеђу и историји. Он то у ствари и не жели. Није он тај који је страни,
рушилачки и штеточински елемент своје културе и језика, већ су то они који га
прогањају, њега и њему сличне. И у својој критичности ти писци посежу за разним
литерарним алатима: иронијом, сатиром, сарказмом[8],
отвореном резигнацијом, дубоко медитативним ламентирањем, пренесеним сликама,
итд. исказују своју критику кроз најразноврсније књижевне форме, оне које у
свом афинитету сматрају најефикаснијим и себи најсвојственијим. Гостују на
многобројним трибинама где као драгоцени сведоци преносе своје успомене и
искуства из отаџбине и у плодотворним разговорима са публиком долазе до нових
решења и закључака.
Ипак,
емигрантски хлеб остаје горак. Успомене емиграната које су они неретко у
дневницима и мемоарима делили са јавношћу, говоре о тим тешким данима кад се
човекова душа осећа изгубљеном, а памет се непрестано преиспитује тражећи
оправдање за своја дотадашња деловања и решења за нека будућа. Ипак, емигрантску
природу прати једна спасоносна карактеристика – непоколебљивост. У тренуцима
очајања она ипак мора да настави даље јер једноставно, нема другог прихватљивог
избора. То је колико депримирајућа толико и спасоносна чињеница у животу једног
исељеника. И он наставља.
Деловање
прогнаног интелектуалца има посебну тежину. Самом чињеницом да његова реч
долази из туђине на коју га је његова домовина осудила потврђује једну врсту
мучеништва. То мучеништво је свакако далеко од оног којим су, рецимо, осветлани
хришћански свеци, али оно са собом носи витешко бреме једног храброг човека.
Тај човек се ухватио у коштац са последицама нечег у шта се свесно упустио и
чију је игру прихватио. То је својеврсно преузимање личног крста, тешког, али
богатог и славног, крста који се носи са поносом и муком. Из свега тога рађа се
часно деловање човека који је очувао
свој лични, морални и интелектуални интегритет, неког ко није подлегао под
притисцима и напустио своја уверења зарад практичног конформизма. У лице је
погледао опасност, можда и смртну, али чак и у том ужасу остао свој и
непоколебљив. Та доследност заслужује највише поштовање којим су интелектуалци
емигранти свакако овенчани, макар прећутно.
Како треба
схватити деловање емигрантске интелигенције, те гласове издалека? Из перспективе
самопг писца, он делује као глас савести. Кад Солжењицин пише „Архипелаг гулаг“
или „Један дан Ивана Денисовича“, он открива једно ужасно лице своје домовине:
сибирске логоре у којима под најтежим условима раде осуђени дисиденти неистомишљеници,
репресивне методе којима се такви неистомишљеници преваспитавају и најгоре муке
у којима они слабије издржљиви умиру. Писање о тим стварима истовремено је и
један вид саморефлексије. Ако је Солжењицин Рус, онда у њему има доста тога што
је руско, а он руским свакако сматра и једну неприхватљиву методологију
обликовања јавног мњења каква је претња сибирским логорима. Каторге и гулази
ипак нису само проблем Русије, они су проблем целог човечанства. Управо зато
што се могу појавити на било ком меридијану и у било ком друштву. Зато
емигрантску литературу не треба прихватити као упозорење које је тек локално,
тј. као егзотичну причу која је могућа само тамо далеко, негде међу земљама
трећег света. Таква прича је упозорење човечанству уопште. Када писци који су
својевремено пребегавали на запад писали о режимима на истоку, у земљама иза
гвоздене завесе, то нису чинили само да би приказали једну тешку причу која се,
ето, догађала са оне друге стране и над ком се само требало јалово згражавати
или исказивати бескорисну малограђанску љубопитљивост. Не, то је прича која
може постати актуелна и у вашем суседству и то пре него што мислите. Права
сврха емигрантске литературе те врсте лежи управо у упозорењу. Зато су писци таквог опредељења изузетно важни не само
за домовину која их је прогнала већ и за ону која им је гостопримство учинила и
постала им другим домом.
Поред тога што
литерарна сведочанства такве врсте представљају несумњиво упозорење за
човечанство у будућности, она су и драгоцено сведочанство за науку.
Историчарима од велике помоћи могу бити оваква штива, готово у рангу званичних
и формалних докумената, из којих извлаче доказе несумњиве важности и
истинитости, јер сведочанства таквих људи представљају искуства из прве руке,
доживљена на сопственој кожи. И поред свих намерних и свесних покушаја да се та
сведочанства понекад затоме (од стране оних којима излажење истине на видело
никако не би ишло у корист), приче долазе до знатижељних читалаца,
савладавајући све препреке јер истина, као вода, увек пронађе свој пут. Као што
на једном месту рече велики Солжењицин:
„Један
неочекивани заокрет учинио је да понешто (но бескрајно мало) о Архипелагу
исплива на површину. Међутим, исте оне руке које су нам некад наметале лисице
данас нам помирљиво показују знак 'Стоп': 'Не!...Не ваља превртати по
прошлости!...Ко прошлост спомене, да му се око ископа!' Само, пословица се
овако завршава: 'Ко је заборави, да му се оба ока ископају!'
Године, десетине
година пролазе, неповратно бришу ожиљке и ране прошлости. Једно или друго од
острва се распукло и распало, поларно море заборава их запљускује својом
успаванком. Једног дана у следећем столећу овај архипелаг, ваздух што се на
њему удише, скелети његових становника заробљени у каквој леденој санти, личиће
на каквог невероватног тритона“[9].
Зато на будућим
генерацијама остаје да се преко литературе упознају са догађајима које су њихови
преци морали да преброде у мрачним временима. Тај задатак није само питање пуке
литерарне радозналости, већ и морална обавеза једног мислећег бића и zoon politicona, ако тако хоћете.
Незаинтересованост и равнодушност у том случају бивају неприхватљиве, а ако се
којим случајем и појаве могу узроковати само погубне последице по наступајуће
генерације.
Треба нешто казати
и о самој уметничкој вредности овакве врсте литературе. Наравно, квалитет
писања није стриктно омеђен темама о којима се пише јер велики писац може и од
наизглед неважних ствари начинити врхунско дело, док шепртљи не би помогло ни
хватање у коштац са најкрупнијим проблемима човечанства. Такође, квалитетног
писца не мора да одређује ни сама обележеност емигрантским жигом. Па ипак, међу
онима које је задесила несрећна судбина исељеника било је неупитних мајстора
писане речи. Сетимо се, рецимо, Борислава Пекића и његових „Година које су
појели скакавци“, тротомног мемоарског дела у ком писац чини реминисценцију на
догађаје који су довели до његовог хапшења у СФРЈ и издржавања вишегодишње
робије у казненим заводима Ниша и Сремске Митровице. И сам Пекић је говорио
како се дуго премишљао да ли уопште да се хвата у коштац са писањем једног
таквог дела и евоцирањем успомена које је сасвим сигурно желео да заборави, али
је после дугог премишљања ипак одлучио да записе остави, баш као сведочанство и
легат будућим генерацијама. Ту је Пекић, баш као и други писци који се лаћају
записивања својих горких и тешких искустава, показао моралну и интелектуалну
величину. Ставио је на страну сав лични бол, бес и горчину коју би у њему
изазвало сећање на муке и понижења кроз које је пролазио, приносећи на жртву
литератури и уметности своје успомене и стварајући од њих уметничко дело као
сведочанство за све људе. Ко зна, можда је то записивање имало и терапеутску
улогу по писца, помогавши му да у једном катарзичном осећању поново прође кроз
доживљено и у очишћујућој ватри ослободи своја леђа тешког бремена. Волели бисмо
да је тај ефекат остварен не само код Борислава Пекића, већ и код осталих
резигнираних литерарних душа.
Да поменемо још
мало уметнички квалитет и дубину емигрантске литературе. Чињенице говоре да су
таква дела и њени писци неколико пута били овенчани највећим светским
литерарним наградама, на првом месту Нобеловом. Та формалност наравно не мора
много да значи и заједљивци увек могу да се позову на карту политичке конотације
под којом би та награда у овaквим случајевима била додељивана. Ипак, неспоран
је уметнички квалитет многобројних романа, есеја, приповедака или песама које
су стварали писци у емиграцији. Поред тога што представљају драгоцено
сведочанство о једном мутном времену, та дела имају и уметнички квалитет
првокласне литературе. Мајстор писане речи остаје то увек и на свим
меридијанима.
Изгнанство је
нешто што може трајати јако дуго. Неретко се дешавало да се нечија емигрантска
прича у егзилу и заврши, далеко од родне груде. У последње време постају све
актуелније приче о рехабилитацијама разних врста, ревизији и новом читању
историје па се дешава и да некадашњи дискредитовани преступници буду аболирани
и проглашени заслужним грађанима своје земље. Опет ће се појавити заједљивци
који ће (можда и с правом) закључити како то помиловање слабо може да помогне
души упокојеног. Међутим, није све само у томе. Иза покојника остаје његова
породица. И његова дела. И са једних и са других се скида тешко бреме дотадашње
проказаности и живота у сенци. Породица почиње да живи једним новим, другачијим
животом, ослобођена стега и мучног осећаја етаблираности, док пишчева дела
лакше успевају да пронађу своју пут до читалаца и штампају се у новим тиражима[10].
А шта бива у ситуацији
кад дотични писац доживи задовољење правде и када, још за његова живота,
пропадне режим који га је прогањао те му буде дозвољено да се у своју земљу
врати? То је својеврсна победа књижевника и његове књижевности. Он се враћа у
своју земљу тријумфално, овенчан славом, са уверењем да је његова литература
бар једним делом допринела рушењу некада моћног репресивног режима. Племенити
циљ његовог интелектуалног деловања је испуњен и његов рад, идеје, морална
непоткупљивост и истрајност добијају своје практично задовољење. То, наравно,
никако није гарант тога да ће ствари одмах или уопште бити онакве каквима се
некадашњи изопштеник нада, али остаје чињеница да је настала промена,
непријатељ побеђен, а пишчев књижевни рад, чак и тамо, далеко од свог завичаја,
допирао до очију и ушију оних који су требали да га виде и чују. Другим речима,
борба и мукотрпни рад нису били узалудни.
Моћ речи је
снажна, без обзира шта ко о томе мислио. Да није тако, зар би се прогањали људи
од пера и зар би неко обраћао пажњу на оно што они пишу и објављују? Да будем
на овом месту још коректнији, кад говорим о људима од пера, онима који су
писање прогласили својим животним позивом, не желим да заборавим ни новинаре
који подједнако снажно испаштају због својих пасуса као и књижевници. Бавећи се
шкакљивим и осетљивим темама у друштву, они на себе свесно сваљују велику
одговорност и опасност, неретко и смртну. Колико је само новинара било убијено
због објављених фељтона и репортажа и колико је њих морало да бежи из своје
земље пред смртном опасношћу? Утицај и деловање њиховог писања свакако могу
стати уз раме оном који остварују књижевна дела.
Списатељски
посао је тежак из многих разлога. Да прескочимо све остале, поменућемо један
који је, рекло би се, condition sine qua
non литерарног стварања и почетни корак пред којим би се велики број писаца
ентузијаста поколебао, застао и одустао од тог позива. У питању је, наравно,
самоћа. Изолованост. Писац мора бити сам ако жели да ствара. Мора се оградити
од света и остати у тишини, сам са својим мислима и празном хартијом. Тек ту се
рађа могућа непроцењивост. Замислите сад кад се на ту, по природи позива
подразумевајућу самоћу, накалеми још једна – емигрантска. Ова друга врста
самоће писцу много теже пада. Одвојен од своје родне груде, родбине, земљака,
пријатеља, он је у изгнанству препуштен сам себи или уском кругу породице ако
је има. Све друго око њега страно је, њему неприпадајуће. И ма колико наилазио
на срдачност и отвореност нове средине, та ватра га никад не може огрејати као
топлина родног града и најдражих људи. Ако је она прва, литерарна самоћа, та
без које се не може, онда ова друга, емигрантска, свакако није неопходна. Али,
када је силом прилика ипак ту, ваља је стоички издржати. И стварати под њом.
Под двоструким теретом самоће у ствари. Зато људи које задеси злехуда
емигрантска судбина морају бити спремни да њихов дух преживи додатне притиске и
напоре, оне са којима се други писци не сусрећу. Ти напори се могу схватити као
нека врста пркоса и ината према свим оним силама које настоје да једну људску
душу сломе. Ипак, они као да у једном тренутку постају плодотворни, рађајући
нека од најинспиративнијих уметничких дела писане речи. Писање је делатност
која се боље и племенитије остварује ако је производ жуљања и негодовања. Није
ми познато да су се у животном комфору и самодовољности стварали било какви
снажни редови.
Писац који
ствара у емиграцији истински је херој. А заједно са њим и они који у тим
незавидним временима помажу да његово дело угледа светлост дана. То су наравно
емигрантске групе његових сународника, људи које тишти иста бол прогнаника, па
самим тим чвршће и присније упућених једне на друге[11].
Они помажу при објављивању књига (неретко и финансијски), организују трибине и
боре се, заједно са писцем, за њихову заједничку ствар. Та борба је борба за
један хуманији и достојанственији свет, за место у ком појединац неће бити само
пуки послушнички број у гломазном демагошком апарату што људима испира мозгове.
Тежиће да постане самосвесна индивидуа, свесна своје улоге у друштву,
одговорна, савесна и морална, али истоврено и особа са интегритетом, својим
ставом и мишљењем. Мисија оних који се боре за такав свет, за диверзитет
насупрот једноумља, за слободан живот наместо таворења под
управљачко-искоришћивачким апаратом јесте мисија одабраних и храбрих људи. И као
сви храбри људи који своју савест и став претпостављају
свакој врсти ризика, тако су и они спремни да прихвате горке плодове које са
собом такав живот носи. Политичка емиграција један је од тих плодова. И док је
год буде било, служиће као поуздан показатељ степена неслободе који влада у
овом свету.
[1]Актуелна прича са ратом у Сирији и таласом избеглица који је преплавио
Европу.
[2]Вероватно се примери слични Сократу могу пронаћи у још даљој историји,
али моје оскудно знање се овом приликом зауставља на примеру једног од највећих
античких филозофа (и уопште).
[3]Пример је, рецимо, Владимир Набоков, који се после емиграције у САД
одважио да након матерњег руског почне да пише на енглеском језику. Кундера је
велики део своји дела написао на француском језику, а Чеслав Милош је, поред
Пољског, писао и на енглеском језику.
[4]Да ли треба нагласити како се у овим приликама подразумева савршено
познавање тог другог језика?
[5]Боравећи у Лондону, Црњански никако није успевао да нађе упослење.
Напослетку, издржавала их је његова супруга Вида која је шила лутке и продавала
их на локалној пијаци. Црњански је, да би његова супруга имала више времена за
рад на луткама, сам научио да кува одмењујући је у кухињи. Чак је и главни
јунак једног од најпознатијих романа Милоша Црњанског, „Роман о Лондону“, руски
племић избеглица који у Енглеској, да би преживео, крпи обућу и сл.
[6]Тако се од дисидената са свих
меридијана очекивало да пишу о каторгама, хапшењима, забрањивању књига,
притисцима који су вршени на чланове њихових породица...
[7]Видети, В.Гомбрович „Дневник
1953-1969“, Службени гласник, Београд, 2013 год.
[8]Помињући ове, ведрије жанрове, не могу а да се не сетим, поред Борислава
Пекића, и руског мајстора хумора са емигрантском судбином, Сергеја Довлатова.
Он је својевременом са породицом најпре пребегао у Беч, а затим и у Њујорк. Тек
тамо су његова дела могла да буду несметано објављивана.
[9]А. Солжењицин, „Архипелаг гулаг“, Рад, Београд, 1988, стр. 10
[10]Треба овде поменути да лакше долажење до литературе аболираног писца
никако не значи аутоматски и његову већу популарност или обимнију читаност. Сви
знамо да је људска природа таква да ће енергичније и снажније тежити нечем
забрањеном него оном до чега може доћи без муке и излагања опасности. Тако се и
књиге писаца дисидената, док су њихова дела још под забраном, можда више траже
и радије читају него онда кад се та забрана са њих скине.
[11]Организација и деловање емигрантских часописа је посебна тема која захтева
један опсежан и студиозан рад али је у контексту деловања писаца емиграната
свакако незаобилазна ставка.
РЕЗ, Број 8, 2019.
