Разбарушени
уметник прегази праг свога брлога. Над главом му засијаше месец који је
отпоздрављао његову једину жељу, а то је да се вечерас напије. „Награђивање“ –
тако је то волео да назива, као и свој пут у лажне рајеве, звезду водиљу у раље
алкохолизма – ентузијазмом за старословенским опијалачким навикама. Дакле,
културна генеза је окривљена, сасвим прихватљиво, за нови налет губљења свести.
Будући свесулуди
архипротивник неукуса, овај лагани самоубица се дао на пут где воде сви
малограђански планови разгоропађених, окружних великаша и викендаша, дакле, у
центар града. Излазећи из оквира парка и суптилног дошаптавања времешних крошњи
што другују са ветром, избио је на улични видокруг ограничен уредном алејом
ветеранских грађевина старе Угарске. Шаптај ветра беше замењен непривлачном
буком за којом је жудео. Циркуска подражавања звезданих архипелага низала су се
као наглашене шљоке на оскудној одећи естрадних богиња. Њихови разарајући
гласови са земљотресних звучника добовали су по небројеним бубним опнама,
претварајући мозгове у каше које чекају да буду испијене, да исцуре кроз
ноздрве балзамованих лешева који ће,
у касној ноћи,
заплесати по улицама. Разбарушењак, помирен са судбином, уздахне, баш као и
сваки нејаки, побеђени лузер који је, зарад света, одустао од своје философије.
Он се увуче у препуну биртију, те се, раменима постранце, довуче до шанка. Са
његовим доласком омалена барменка окрене очима, пробрбља, опсује, шта год, те
му проследи његову одвећ познату смешину. Он узврати пружањем папирног наличја
шушкавог бога. Нека размахана будала млати шакама кроз ваздух. Душа му се
надимала док се усне клате уз какофонијско арлаукање остатка бирцуске светине,
чији је звучник водич. Криминални подухват који мења саучеснике по својем
несавесном нахођењу, ругајући се сваком ко се усуди да одговори тишином, шаљући
у окове небитности сваки сањалачки усуд чији је епилог осуђен на несрећу. Шта
ради уметник? Шта он тражи тамо? У крцатом бунгалову, лакрдијашком језеру, што
безглаво убија свој живаљ док бандрљаво проповеда блудан живот јасноћом галаме
и ратним покличима кукавичких слојева крдашке стоке, скривени човек испод свог
окованог тела почиње да се гнуша себе самог, што га одводи у „Мулен руж“, стари
циркуски шатор у одајама ума који настоји да приближи наговор нејасне немоћи
човека, оне која га не одводи ничему другом, већ искључиво самозаборављању, тој
сулудој противуречности њега самог који се стапа са истом том контуром његовог
презира, или, слободно се може закључити, и самим предметом његове мржње.
Бирташко вино,
водом ослабљени злодух љубави, гласним одјеком дошаптавао је полупалом борцу
ослоњеном на шанк.: „Не осећај. Одустани.
Заборави“.
Из позадине је
избио сиров поклич, авангарда будућег супротстављања. „Шта с' рек'о? Дођи
'вамо, мамицу ти јебем“, – телесна громада која је до малопре махала шакама
кроз ваздух, сада се озлонамерила на органску појаву која ће ударце, у склопу
са људском природом, моментално узвратити. Тако се слободно може описати рођење
једне кафанске чарке, општег лемања, чија је појава незаобилазни елемент сваке
јединице која сачињава нашу универзалну циркусанију која се неретко крије под
еуфемистичким називом – наша околина. Разбарушењак се, хитро и агилно скочивши
у страну, држао посматралачке идеје, притом остваривши свој примарни циљ: лишавања
разбијања свог џелата у чаши, као и, што не напоменути, сопствене лабрње. Ова
измучена оаза у пространом околишу без милости, својом је вољом ту где јесте; у
праву су они који су већ спремили реплику таквог типа. Но, и такви ће бити
довољно ревносни да се осмеле у погледу на лице свирепе истине, а то је да су
други избори који обећавају апсолутну дистанцираност испосничког карактера још
свирепији облик самоуништења. Барем је тако уметник претходице забележио, док
се још у својој обданичној, здраворазумској слободи, бавио умним задовољством,
тим тешком даром, и лаганим проклетством. Након таквог замора, стара дефиниција
боемске васељене гарантује сасвим додворљиву утеху, обећавајући опсенарско
продуховљење једног од врховних богова наше културе – старог Џона Барликорна.
Да није тог чистог еликсира, творца свебројних нечистоћа овог света, сматрао је
разбарушени, скакање у вулканско гротло била би посве привлачна идеја. Џон је
велики војсковођа, од клецавих магараца ствара војску лавова који срљају у
своју пропаст. У трептају времена страсти се смире, туча се пресели на улицу, а
неколико незаинтересованих глава остаде у кафани, тражећи исту у оном старом
миру привремености, који је остао у заборављеним рупама које воде мртву трку да
ли ће се најпре срушити или ће, пак, сахранити своје сталне муштерије, чији је
просек година крокодилских размера. Међутим, брзина данашње у питање доведене
привилегије, живота вртоглавог, гордо стрмоглавог, тог својеглавог улетача у
амбис који се чаробњачки нашминкао примамљивим, мошусним мирисима, пластичним
облинама и продорним урлицима који се задржавају у глави мимо сваке воље, има
мало везе са врлином мудрости, која је стекла титулу једног обнаженог кнеза
међу разљућеним народом. Линч се, дакле, не доводи у питање.
Шта мариш? Придружи им се, – рече стари Џон. Кога
брига? Ниси ништа другачији од њих, додаде он, вешто користећи стару
идеологију о једнакости свих људских створова. Али, нису сви једнаки, говорио
је уметник, тврдоглаво наставивши већ унапред изгубљену борбу са читавим
пандемонијумом који је сам створио, и од којег је, из навике, заволео да губи.
Попут животољубивог полупаразита, имеле, он је делимично зависио од овог
неуништивог циркуса, живећи на његовој грбачи, красећи га својим жбуном у
зимској огољености, кад је крошња сирота као просјак чији залеђени патрљци вире
из пребијених ципела. Но, његова је прилагољивост овде несумњиво долазила до
изражаја. Бактеријска даровитост преживљавања била је на сталним тестовима који
су му заузврат упумпавали живот, изнова задовољавајући његове истраживачке,
научничке нагоне. Напослетку, сви ми верујемо да смо паметнији него што уистину
јесмо. То је урођени оптимизам глупости, записао је једном. Такав је закључак
био последица свих самоуких сазнања која су му изнова побољшавале свест о
човеку као осуђеном бићу, оном што се бори са околином и самим временом своје
креације. То је време, као и свако друго, носило своје недостатке, и ту се
коначно поново враћамо оном старом циркусу под именом „Мулен Руж“, у чијим се
предворјима разбарушењак сада већ топио, лагано залазећи у дубљи бесмисао овог
шареног амбиса забаве који, као какав перпетуум мобиле, настаје сам од себе,
базирајући се на вечно неисцрпној енергији људске глупости, те сигурне
супротности свакој логичкој ставци која би се могла назвати последицом разума.
Тај исти разум је, усуђујем се да скујем прозивку, тешка работа, као и сама
истина за којом он незасито тежи. Време је да га отерамо дођавола, спремајући
се за угодни загрљај који нуди безмисао, рече он у себи. Јер, шта вреди, укључи се стари Џони, лукаво упадајући у монолог,
који то, његовом заслугом, престаје да буде, шизофренски га претварајући у некакав
аутодијалог својствен искључиво уметницима, философима и осталим умним
болесницима. Ајде, крени, забави се
сулудом могућношћу да ћеш оплеменити будале које те окружују. Ајде, пријатељу,
покушај. Буди још већа будала од њих. Уметник се громко насмеје у својој
самоћи, привлачећи на себе сумњичаве погледе жељне нових сукобљавања.
„Штас' смејеш?
Јел сам ти ја смешан, а?“ – рече један омаленко пргавог лица.
„Ма, јок, знаш
оно кад се сетиш нечега, па те крене“, правдао се уметник.
„Боље би ти било“,
рече овај, те се врати ћаскању са својим друшканом, који се пијан клатио као
кегла.
И смех је ушао у
забрањене спискове, поготово онда када није избор, такорећи онда када је
искрен. Главна је ризница прихватљивог смеха произилазила из подсмеха рођених
од самопрозваних гласника јавног мнења, тих судија са талентом да, зарад своје
злурадости, наруже и најистанчаније душе свога времена. Свестан таквих прилика,
разбарушењак се суздржи, те суптилно изађе из биртије. Излазак је, као и много
пута, у свом магновењу призвао слободу која је била кратког уздаха. Ланци су се
хитро вратили, теравши га напред, до нове станице пространог циркуса који је
кулминирао у линији са одласком у позну ноћ.
У дућану при
уласку није било никог. Он је, за разлику од своје околине, био енклава, мирна
оаза окружена силном пустињском олујом. У складу са тиме, почувши благе кораке
новог купца, уморни радник упалог лица појави се из магацина. Праћен готово
беживотним издахом, он погледа у потенцијалног купца, флегматично ишчекујући
потрошачеву одлуку. Овај отвори фрижидер, извуче сок и унуче водке, те
предаде... знате како то већ иде, нема потребе губити време са непотребном
дескрипцијом. Оно што смо несумњиво закључили јесте контраст обе залудности
које исцрпљују човека, свака га својим путем частећи купоном за порцију
помирености са судбином. Која је од тих гора? Разбарушењак би можда рекао да је
ова друга. У првој барем имаш друштво, макар и такво да је крај њега
примамљивија самоћа.
Уска, лавиринтна
улица унакажена метежом разарајућих размера, у којој се овај пустињак предавао
својој усамљености, оном стању које никако није могао да пронађе у самотним
тренуцима. Свиђа ми се ово, признао jе себи. Волим сва та лица која ме нису свесна, као ни
мог за њих манијачки објашњеног погледа који чита сваки њихов покрет,
наслађујући се бескрајним изучавањима узрока као покретача тог празног живљења.
Ех, кад бих им дозволио улазак у своје мисли, луднице ове земље изгледале би
попут ратних болница. Раскупусана коса права је најава моје индивидуе! Хвала
боговима што сам тако небитан.
Има неке лепоте
у тој небитности, записао је једном. Неупадљива њушка је као посматрач у шаху,
увек има бољи увид од играча и неретко му његова перспектива дозвољава ваљанији
ток праћења будућности, без потребе да се ослања на интуитивну непоузданост.
Ипак, он и даље нема ту моћ да повуче потез, изузев оне да спонтано наговести
до чега би могло доћи. Исто као и писац, убеђен је био разбарушењак. Стога је
пишчева слава, она као јавне личности, ствар која га лишава неупадљивости, а самим
тим и саме опсервације што представља нужност у проучавању терена пре него што
се запише било шта.
Флобер је рекао
још ономад, у давном деветнаестом веку, да треба бити прави зналац, вештак
стила, да би се написала књига која не говори ни о чему. Још од буђења сличне
идеје, разбарушењак је тражио низ погрешних кључева којим би покушавао, колико
год је потребно, да отвори врата тог ништавила. Безнађе је, слично самом „Мулен
ружу“, на том путу, било обећање; изузев што је иста та безнадежност код
твораца овог циркуса ипак била нешто скривено, несвесно, нешто што се сасвим
суптилно изграђивало на темељима њихове задовољне празнине.
Једна приказа у
облику девојке појавила се пред њим: „Данас имамо понуду, пиће од по један
еуро, музику пушта ди-џеј Ђокица...“
Евро? Какав ли
је курс данас?
„Ајде, уведи
ме.“
Девојка га
ухвати за руку, проведе кроз клуб, сместивши га на неком скрајнутом столу.
Добаци да ће конобар ускоро, те се изгуби из видика, који није био нарочито
простран. Циркус је кулминирао у своју најкристалнију слику. Јасан приказ
неукуса почивао је у некој разваљеној фрајлици чија је танана шака обухватала
једну шипку о коју се она невешто њихала, изказујући своју красну потребу за
пажњом. Изубијана сфера неуспеха међу силном светином, мислио је он, потиче од
најсјајније тачке небитности. Заправо, најскромнији понајвише теже оном
смешљивом признању које се напослетку назива поштовањем, а то је ништа друго до
чист парадокс. Зар лудило може бити насликано бојама нормалности? Они мисле да
тако нешто није могуће. Ја, са друге стране, видим да јесте, рече уметник. Живи
живот тако да се убиство над тобом не зове убиством, већ атентатом. Можда имам
и претерано мишљење о себи, ал’ за то је већ касно. Убио сам своје љубави, разбио
свој живот, довео у питање сопство и биће страха урођеног, такорећи, нема те
избављеничке структуре која би ме могла извући из ове буле, из овог већ
зајаханог лудила. Кривац за то само је један, поред његове бескомпромисне тежње
за истином, а то је свакако „Мулен руж“, који, попут већине данашњих девојака,
очекује далеко више него што има да дозволи да да, па се, самим тим, води
преваром, желећи да подреди цело друштво себи, и пред лицем човека који се
смеје, дакле, који се игра, који је хомо луденс, моћан сам по себи, као
мушкарац. На то писац није нарочито обраћао пажњу. Он се, слободно се може
закључити, ругао свеукупној играрији између те новонастале борбе полова. Борба
је нешто исувисло, нешто неприродно, као и нешто чије ће намере, ако се све
ваљано поклопи, бити сасвим непостојеће. Покрај страховите нејасноће где се
рађају којекакви случајни сагрешиоци, сигуран је био списатељ, из циркуске
пичке као од миле воље искачу вешто програмирани осудитељи којима није драго
постојање било ког сличног створа што карактером није њихов пандан, а ти
несрећници као такви неретко падају на отровну оштрицу њихових харпуна. Срдито
излајавање које се скрива под очигледном оскудицом било каквих ваљаних тежњи, а
још је и сулудије понадати се да се испод такве нагрижене свести крије узвишена
племенитост. То је већ знано, тихо прозбори писац, у сопственој магловитости
још давно изгубих луксуз такве наивности. Дакле, остаје ми она стара гаранција
доброга Џона, на кратке стазе неупитне другарчине, а на дуже постојаног ђавола
чије се пријатељство никоме не исплати. Пенушање цивилизацијског еликсира броја
један, тог јефтиног злата, дошаптавало је у свом магновењу слатке наговештаје
оживљавања саме припитости. Наиме, Џон је умео да буде параноик, јер ту ама баш
ништа није требало враћати у живот, штавише, овај неуспели хомо поетикус већ је
висио у не баш тако мајчинским зубима пијанства. Песник је, чамећи у припиздини
ове хале колективног брукања, зверао около тражећи детаље.
Слике су се
низале лудачком брзином: два наметљива дерана се довлаче до стола неких
вртирепки, њихове плаве косе, са једином разликом у тој прилици што је једна
девојка имала купљене груди; келнер се пробија кроз непажљиву светину, у високо
дигнутој руци стоји му тацна пуна бебећих флашица прецењеног пива – вештина
стечена вишегодишњим искуством које је пропраћено безвољним лицем
равнодушности; те очи су, ако их је уопште и било, вешто сакривале неке помена
вредне емоције. Писац извади блокче и оловку. Брзина, шкрабање, да ме нико не
види. Журимо се, јер је то у складу са временом. Пиши у складу са временом,
тако ми кажу. А и театралније је. Чак и ако немам ништа да рекнем, барем
изгледа као да имам, па макар и све време писао „Јебем вам матер свима!“ Гледам
их, да, немам друге опције. Ко није са нама, издао је, тај је против нас. Тако
звучи парола њихове искључивости. Нема гребања, рударења, трагања за истином.
Сумња је резервисана само за одговоре, који траже дубину. Оне одговоре које су
други осмислили да бисмо ми, којима сигурно, гле, припада све, били лишени
непотребних созерцанија, рефлексија, контемплација и других термина који су
такође заморни, као и оно чије значење носе на сопственим леђима. Ништа философирање,
ништа размишљање, само напред, само табањање, лупање, ма, чиста физикалија! Радница
каже да ради у банци, зови је за оне бројеве, рачуне, кредите. Па, звао сам.
Шта каже? Па она је само чистачица! Ради у банци. Није слагала. Здраво за
готово. Недостатак мисли критичке, ма какве критичке, мисли било какве. У „Мулен
ружу“ све долази до изражаја. Нагонски надражаји иду, иду да прцају,
разголићују се, карају, бепају, траже парче за спаривање, које их, врцкајући,
тамо чека, без разговора, једнако бедан комад меса као и само постојање које ће
се ту испразнити. Шта ја овде тражим? Џоне? Зар сам толико запао у очај да се
теби обраћам? Џон је ћутао.
Време је за
одлазак кући.
Несхваћеност је
једна од највећих социјалних моћи коју човек може да досегне. Она обећава
непредвидивост, а са њом готово увек долазе до изражаја те вештине одбаченог
појединца, који од своје несхваћености схваћено упија сасвим предвидиво
понашање нетрепељиве околине која тада, за њега, постаје сасвим безопасна.
Ове су речи
стајале исписане на кревету, крај којег је, у пијаном, празном сну без снова,
лежало тело нашег јунака:
описати свако вече после којег се писац напије и
остави неке речи, за које ће се касније претпоставити да су прерасле у
оптимистични есеј – како живети са двоношцима
Светла плешу по
разбежаним зидовима, а људи се клате у својој спољашњој промишљености.
Непостојање блискости обећава махниту иницијативу, која ће личити на гордост
зиме што је мећава прати.
Ти људи се
осипају по клубовима, неонским светлом обасутим подрумима, трошећи своју
младост; те промашене индивидуе, за које се може рећи да су се предале зарад
још мало прихватљивости! Природа је одмарала, док их је стварала, записао је
он.
Изабраници
ноћног живота, добри синови и кћери што врцкају уз тонове похлепе, знају само
за искључивост, наиме, они разлажу сопственост бића да би се оваплотили у
покретног цара, оног који без њих и не уме да живи и чије је постојање без њих
у изражају, дакле, ништавно, бледо, непостојеће; а сада блиста као коров у
потпуном напону сопствене снаге. Хопацупајућа музика вешто добује по главама,
исцрпљујући потенцијал можданих ћелија. Примећује се да маса-светина
конзуматора бива поткупљена краљевством лажи. Сваки подухват везује се за части
лишеног згрњавања богатства, које, напослетку, обећава некакву плитку,
непостојану, привидну надмоћ. Као гром снажна видљивост убитачна је тамо, међу
том магарећом багром која се предано предаје свом распеваном пастиру, што
празно обећава надолазак снова. Овога пута „Мулен руж“ показује лице свога
убогог стваралаштва, ружећи потенцијал који се намерачио на погрешну равницу.
Менталитет је већ пропао сам по себи, величајући гротескне јунаке, чија је
припадност наговестила неславну величину коју прижељкује неутољива беда неког
крвника. Неоригиналност је бара у пешчари, узбуркани плићак који се курчи над
чињеницом да реке не постоје. А зрна остају зрна, без обзира колико их било;
она су плодности природни непријатељ.
Јутрос сам се
пробудио са фином ерекцијом која је, схвативши шта сам јуче радио, брзински
спласнула, пише он. Читање? Некако ми и није до тога. Пре бих фрктао као коњина
каква и јесам. Кајем ли се? Наравно да не, мој егзибиционистички дневниче. А
тек сан! Да ли је уопште био то, тај кошмар из примаглице стварности на коју
ћемо, што да не, свалити сву кривицу – маштовитост је тек рђав зачин, мазиво за
сјај проклете слике. А опет, ево ме овде, будим се пијан, у сталном ишчекивању
физичког престанка могућности дизања курца. Вулгарно је, зар не? Шта ћу кад ми
недостаје дара за квалитетом, па морам да се ослањам на скандалштину! Барем има
неке вајде од тога, сад кад размислим, након овог неосетљивог силовања папира,
барем могу да обришем дупе са њим.
Цепање папира.
Одлазак у клоњу. Хартија искоришћена на неугодно гребање, попут самог садржаја
и краја, који су ове мисли свакако заслужиле. То је пацовска књижевност, рече
он, устајући са даске, њој је место у канализацији!
Вратио се до
кревета. Угледавши исписан папир, он прочита нове мисли старог себе.
„Невероватно“, рече одушевљено. „Није све тако изгубљено! Сада, сигуран сам,
имам добар алиби за понављање свог деструктивног посла“!
Ноћ. Ето полаза
за новим клубовањем. „Мулен руж“ је запевао својим познатим гласом, који се
гуши у његовом митоманском самопоуздању. Разбарушењак, тај окрњени кликер,
брзински се стропоштавао низ његову падину. Но, не брже од оних чистих
обичњака, пошто је овај имао среће са својим браздама, које су му свако мало
помагале да се заустави, посматрајући стрмоглавицу пре но што се стропошта у
понор, заједно са свима осталима.
Излежавање!
Доколица! То је њима нужно. Доколица је мајка мисли. Да мало више мисле, а мање
раде на погонску снагу употребљивости, видели би оно што је мени сасвим јасно,
и онда бих могао да згаснем, јер више не бих био потребан. Сувишност, то би била исправна реч која би ме тада описивала. За
сад још увек не поседујем луксуз таквог типа. Циљ сваког великог уметника јесте
да постане сувишан, да постане
неупотребљив, празна љуштура која је целу своју душу даровала свету, не
добијајући од њега ни динара! Писац је даривајуће створење, ходајући парадокс,
егоиста који живи за друге, мизантроп који пише за људе. Он је попут самог
бога, неког смртног бога који нема право на своје божанство, нити га је добро
упознати. Свуда присутан и увек невидљив, рече Флобер, и ту је стари курвар био
у праву.
РЕЗ, Број 8, 2019.
