Нe знaм кoликo душa имaм.
Meњaм сe свaкoг тренa.
Стaлнo мe прогонe.
Никад себe нисaм нашao
нити себи поверовao.
Душу имам само.
Ко
душу има, мира нема.
(Ф.Песоа, „Не знам колико
душа имам“)
За неког кога у литерарним круговима и књижевној
критици сматрају највећим песником Португала и португалског језика (поред
Камоенса), прилично необично звучи податак да је за живота био познат само ужем песничком кругу, те да је на матерњем
језику почео да пише тек кад је навршио десет година. Дотад се много више
служио енглеским и делом зато што је, вођен мајчином преудајом, морао да иде из
Португала и живи у Дурбану, Јужној Африци, где се испрва школовао у ирској
католичкој манастирској школи. То је био његов једини излет у иностранство јер
ће, по повратку у домовину, остатак свог кратког живота провести искључиво у
Лисабону и околини, граду који тече његовим венама и његовим бесмртним
стиховима.
Рођен је 1888. године баш ту, у Лисабону, престоници
којој је суђена вода, јер се налази на ушћу велике реке Тежо у Атлантски океан.
Отац му је био позоришни и музички критичар (од ког је вероватно и наследио
склоност ка уметности). На том простору, месту на ком се завршава копно и почиње
море, тако судбински везано за живот сваког Португалца, растао је Фернандо
Песоа, упијајући утиске и слажући у себи стрпљиво и лагано један шарени мозаик
који ће врло рано (прву песму, Мојој
драгој мамици, написао је у седмој години), еруптирати у неке од
најзначајнијих светских стихова на португалском језику.
Особен, интровертан човек какав је био, Песоа ће
развити у себи невероватно богат и сложен свет идеја и личности остајући споља
један релативно неупадљиви иако увек беспрекорно дотеран инокоресподент по
занимању. Уопште, критичари се слажу да је тешко пронаћи још један пример
таквог контраста између оскудне животне биографије сиромашне догађајима и тако
богатог и интензивног унутрашњег живота који је Песоа водио, затворен у кући
свог духа. Можда би на том пољу могао да му парира само Флобер. Водио је један
аскетски живот оставши до краја у целибату, осетивши тек са једном женом,
Офелијом Кеироз, нешто што и није била љубав у правом смислу те речи. Ту ће
жену касније напустити, немоћан да иде против своје природе и позива који је
захтевао сурову самодисциплину и одрицања од овоземаљских ужитака. Недостатак
љубави и жена у стварном животу касније ће компензовати неким од најсмелијих
еротских песама које су свакако показивале његову жудњу за љубављу, никад
оствареном[1].
Такве контроверзе и растрзаност између супротности које је у себи покушавао да
помири (а било их је много), мучиће Песоу све до краја живота. У почетку, по повратку из Јужне Африке и сам
је био странац међу својим Португалцима јер у његовом одгоју и готово свим оним
што је имао на себи и у себи (одевање, навика, култура, образовање) није било
ничег португалског[2].
Занимљиво (и парадоксално) лежи управо у чињеници да
презиме славног песника на португалском значи
̶ личност. Он, који се целог
живота рвао са питањима идентитета и самосвести, носиће то презиме попут жига и
попут оног ситног каменчића у ципели који жуља и смета и ког на неки начин
човек мора да се ослободи. Можда је баш тај и такав „Песоа“ и био узрочник онога
по чему је португалски песник постао и остао особена звезда на светском
поетском небу.
У својој песничкој каријери, Фернандо Песоа развио је
велики број хетеронима[3],
имагинарних личности (можда чак и алтер ега), који су подједнако добро писали стихове,
сваки особено и на свој начин. Запањујуће делује податак да је таквих
хетеронима било преко тридесет, да су сви они провејавали кроз дух Фернанда
Песое, да им је он свима посвећивао подједнаку пажњу и бележио њихове стихове.
Неки од најзначајнијих његових хетеронима јесу Алберто Каеиро, Алваро де Кампос
и Рикардо Реис, сви настали негде око 1914. године, дакле почетком Првог
светског рата и периода у ком песник штампа једну од својих најпознатијих
песама, „Мочваре“[4].
У тој ће песми изложити и своја основна филозофска начела, тесан однос између
интелекта, емоције и идеје, као и њихово прожимање у виду „емоционализације
идеје“, тј. „интелектуализације емоције“. Та, у извесном смислу парадоксална тежња (а
парадокси су били неодвојиви део Песоине личности), постаће један од заштитних
знакова његовое поезије.
Као неко коме је нескривена амбиција била да се
ослободи перспективе, тј. да се деперсонализује[5]
(што модеран човек, који свакако живи у својеврсној кризи идентитета, може
много боље да разуме него што су то могли Песоини савременици), није никакво
чудо да Песоа ствара у себи читаву једну плејаду хетеронима, као резултат
његове тежње да буде „многострук као свемир“. Он жели да обухвати све, из свих
углова, и пошто схвата да то не може учинити као једна особа са својом особеном
визуром и карактером, потребни су му духовни саборци те их он сам рађа[6].
Све су то имагинарне личности са својим особеним физиономијама, рукописима,
темпераментима и развојним путевима (биографијама). Једни друге подржавају и посвећују
једни другима песме остајући увек оргинални у својим стиловима, без трунке
епигонства или еклектицизма.
Такође, тежњу ка рађању тих многобројних личности
можемо тражити и у самој песниковој природи. Већ речено да је био прилично
повучена и интровертна особа, по свој прилици је осећао потребу да у појединим
тренуцима буде и неко други, неко ко неће бити спутаван ограничењима која је он
имао. Има у тим настојањима и призвука оне психоаналитичке приче о архетипу сенке и архетипу персоне јер и сам Песоа говори о томе како човек у ствари
има два живота. Један, који сања у детињству али такође и као одрастао, само онда
као у некаквој измаглици. И други, лажни, којим живи у заједници и који користи
у практичне сврхе и којим настојимо да функционише као продуктивни део те
заједнице. Управо је тај и такав живот оно што нас све на крају води гробу. Не
каже ли и сам песник у својој песми Јефтин
је ово свемир:
„Ја сам
растојање између оног што желим да будем
и оног
што су други начинили од мене,
или
половина тогх растојања јер ту и живота има...
Уосталом,
то сам ја...“[7]
Песоа себе не сматра песником. Иако је свим снагама и
срцем заронио у литературу посвећујући јој се у потпуности, он песништво никад
није схватао занимањем колико позивом. Књиженост је, можемо рећи, за њега било
једно идеално оружје за игнорисање стварности. Зато му је био потребан некакав
ординаран посао којим ће себи прибављати материјалну егзистенцију. Пре него што
је постао инокоресподент за стране језике у лисабонским трговачким кућама
окушао се као издавач оснивајући штампарију и издавачку кућу „Ибис“. Та епизода
се завршила неславно. Поред тога, налазимо на још једном месту, у његовим
стиховима, исповест којом нас (можда и са извесним жаљењем), обавештава како он
као песник види себе:
„Да сам песник
задојен филозофијом
А не
филозоф с песничким склоностима,
Волео бих
лепоти ствари да се дивим,
Да
откривам у неприметном, у ситницама,
Поетску
душу универзума“.[8]
Дакле, славни Португалац себе више сматра филозофом
који само успут има и песничке склоности, а не уметником који је на првом месту
песник[9]. Ипак,
и са таквим склоностима, Песоа тежи једном једноставном и питком језику, без
стилских бравура или отмених речи. Његова је амбиција да на папир пренесе једно
сирово, необрађено искуство света и понуди га читаоцу као такво. Свака врста
упињања да се ти стихови дотерују и улепшавају, само замагљују и разводњавају
онај првобитни утисак. У таквој амбицији не смета му ни његов несумњиво висок
степен образовања. Свестрани интелектуалац који се занимао зa толико области ̶ лингвистикa (говорио је енглески и француски), филозофија, историја, oкултно и мистицизам (занимао се за
астрологију и дописивао са Алистером Кроулијем), он је на пољу уметности остао природан, једноставан и
неоптерећен толиким наслеђем формалног образовања. Не завршивши уопште
академске студије, одлучио се да му природа буде прави учитељ и путовођа.
Станује по бројним изнајмљеним собама живећи као боем и састајући се са другим
уметницима у кафанама „Бразилеира“ и „Сложна браћа“.
Година 1914. и март месец представљају, по речима
самог песника, један од најзначајнијих периода његовог стваралачког живота.
Почетком тог месеца, Песоа ствара један од својих најбољих и најважнијих
хетеронима, Алберта Каеира. Преко треидесет песама у збирци под називом „Чувар
стада“ записује у име те имагинарне личности. Уопште, Алберто Каеиро ће постати
најистакнутији од свих Песоиних хетеронима јер је и он сам песме објављене под
њговим именом сматрао највишим достигнућем своје песничке уметности. Сви други,
укључујући и Кампоса и Реиса биће немоћни да досегну Каеирове висине, остајући
увек само задивљени посматрачи. Каеирова измишљена биографија говори да је он
рођен и умро у Лисабону (1889-1915), али да је цео свој живот провео на селу.
Тај податак је необично важан имајући у виду чињеницу да су главне особености Каеировог стила и тематског
избора ̶ Природа и природност.
Каеиро изгледом чак и не подсећа на Португалца. Има
светлу косу и очи и пре је налик на неког Хелена. Све оно што види, Каеиро
описује непосредно, једноставним језиком и без потребе да било којој ствари да
виши, филозофски смисао. По сопственим речима, он нема филозоф ију већ само
чула која су му сасвим довољна да пренесе и предочи своје утиске о фантастичном
и једином божанству у које верује-Природи (увек са великим словом). Потребно је
да се човек врати природи ослобађајући се свих оних конвенција које је сам себи
наметнуо (религија, морал, филозофија). Тек као такав, ослобођен тог тешког
цивилизацијског наслеђа, кад са њега као слојеви отпадну све оне непотребности
и сувишности, човек ће поново успоставити духовну вертикалу са Природом и
постати оно што у ствари и јесте ̶ само један њен интегрални део а не господар и
биће које би било привилеговано у односу на остале облике живота. Тек тада
човек ће моћи да ствари сагледа бистрог ума и духа и између осталог увидети и
да уметничко стварање представља иманентни део човекове личности а не
цивилизацијску тековину. Природа је уметност и уметност је природа, могло би се
рећи, а савршенство лежи у једноставности. Можда би се у тим реченицама могла
сажети филозофија најзначајнијег Песоиног хетеронима ̶ Алберта
Каеира.
Други Песоин хетероним, на неки начин и Каеиров ђак,
јесте Рикардо Реис. „Рођен“ тек неколико месеци после Каеира (први у марту а
овај у јуну 1914-е), он ће остати присутан у животу и стваралаштву Фернанда
Песое све до његове смрти. Реис представља једног од најобразованијих
хетеронима које је песник створио. Лекар по образовању, рођен на северу, у
Порту, он је на првом месту заинтересован за класичне науке тј. латински и
хеленски свет. Марљиво и брижљиво негује свој стил, брушећи га и дотерујући до
перфекције и по томе се драстично разликује од свог претходника Каеира.
Дисциплинован како то само врсни интелектуалци умеју да буду, Реис чита и
ствара једну префињену поезију стилских и језичких бравура. Руководи се
начелима стоичара и свог узора Хорација под чијим утицајем настоји да своје
песме пише у форми ода. Tежећи увек равнотежи, Реис настоји да измири субјективно и објективно jер је хармонија по њему оно што је извор свега, па и
живота и уметности, а без ње не може бити ничега. Опет, и ту се рефлектује и
проговара Песоина природа јер је вероватно и он сам осећао да је у тој гужви
хетеронима која је обитавала у њему било најважније успоставити равнотежу која
би и њега самог одржавала на територији здравог разума. И сам на једном месту,
у својим стиховима, говори како се у њему, оном који је, сви они боре. Међутим,
Песоа на то не обраћа пажњу јер каже да они ништа не диктирају оном кога он
зна, тј. њему самом. Он пише сам.
За разлику од Каеира, Реис је далеко од идеала Природе
и једноставности. Његов врховни узор је Хомер па тако свака поезија мора у себи
да садржи нешто од тог античког мајстора. Поезија је плод духа и само народи
високе културе могу је достићи и неговати. Попут правог интелектуалца, Реис
разум претпоставља емоцији сматрајући да је песма права тек кад рационално
доминира над свим осталим. Емоција је у тој констелацији тек средство којим се
служи идеја не би ли се превела у реч. Реис је нихилиста помирен са судбином,
човек који верује да је све ништавило а да је биће тек кратак бљесак светлости
у том свеопштом ништавилу. Није нам тешко да замислимо тог уздржаног, хладног,
рационалног и прибраног медицинара који живот и људе третира у маниру правог
уштогљеног интелектуалца. Више силе руководе нашим животима, против судбине не
можемо ништа и што се пре помиримо са том чињеницом, пре ћемо достићи онољудско
ултимативно добро ̶ спокојство. Тек са спокојством моћи ћемо да
уживамо у животу и у потпуности искористимо сваки његов тренутак. На крају, као
убеђени и разочарани монархиста, Реис се сели у Бразил. Укратко, то би били уметнички и животни
ставови славног Песоиног хетеронима, Рикарда Реиса, личности која је, између
осталог, инспирисала и португалског јединог нобеловца Жозеа Сарамага да јој
посвети роман са насловом „Година смрти Рикарда Реиса“.
Алваро де Кампос, трећи славни Песоин хетероним, рођен
је на југу Португала 1890. године у граду Тавира[10].
Он код себе, више од осталих хетеронима, показује ту типичну карактеристику за
Португалце ̶ снажну везаност за широко и отворено море[11].
Велика вода, која је кроз историју одређивала и судбину и развој Португала и
његових становника, не може а да у неком тренутку не буде предмет опсесије и
његових уметника. Позната су португалска морепловства и њихов допринос развоју
космополитског духа (али и оног мрачнијег, колонијалистичког доба). Зато је и
Кампосу припала та част да у поеми од преко хиљаду стихова (чувена Ода мору) опева море, путовања и живот
на њему. Ту поему је и сам Песоа, нескромно, назвао нечим најлепшим и највећим
достигнућем не само у португалској већ и светској поезији. Ту је опеван
Португал од својих почетака и у својој суштини, са својим луталачким
претензијама ( које се могу тумачити и као лутања душе кроз тамна пространства
широка и дубока као највећи океан) и морем као божанством које му је све то
омогућило. Прави допринос домовини Португалији од стране правог Португалца.
Кампос је Песоин двојник у ком славни португалски
песник остварује све оно што није могао у свом животу. Кампос је светски
путник, бунтовни, несмирени дух који има амбицију да све проба и осети и да
својим чулима не ускрати ниједан доживљај. Он је она врста путника која се у
путовањима руководи максимом да је био
само тамо где је својом стопом стао на тле. За разлику од Реиса и Каеира (а
зашто не рећи и самог Песое) који су несхваћени уметници непризнати и
непрепознати у времену у ком живе, Кампос нема тај проблем. Он је у правом
смислу те речи човек свог доба, типичан примерак људске јединке ХХ века.
Турбулентан живот зачинио је живом јавном делтношћу у којој је издавао
часописе, водио полемике и скандализова уметничке кругове на разне начине.
У првом делу свог стваралаштва, када настаје његова Тријумфална ода, Кампос изражава
одушевљење технолошким напретком свог доба, машинама и другим техничким
достигнућима које живот обичног човека чине лакшим, богатијим и узбудљивијим.
Међутим, у другој половини стваралаштва, његови стихови добијају много
меланхоличнији призвук. Није то више онај одушевљени, полетни и оптимистични
Кампос са почетка, већ саркастичан човек који размишља о наступајућем ништавилу
које смрт доноси са собом.
Нека ова три Песоина хетеронима послуже као својеврсна
парадигма живота и дела самог песника. Јер, видимо да су сва тројица између
себе различити, како по темпераментима и образовању тако и по интересовањима.
Ту можда лежи и кључ разумевања Песоине личности ако је један тако комплексан
психолошки профил уопште и могуће разумети. Његови хетероними (не само три
претходно описана) живели су различите животе, онакве какве је он вероватно
желео али није могао да води. Самим битисањем тих имагинарних личности, једним
саасвим својеврсном уметничком егзистенцијом, Песоа као да је успео да проживи
не само један већ на десетине различитих живота и судбина, што сам његов живот
чини једним фантастичним и узбудљивим путовањем препуним изобиља и литерарних
екскурзија. У тим путовањима Песоа је настојао да обухвати свет у ком је живео
са свих страна ̶ да га опише и доживи на десетине могућих начина,
на све оне начине на које је могуће доживети оно што окружује човека за време
његовог кратког боравка на земљи. Задатак и амбиција достојна не обичног,
крхког човека какав је био и Песоа, већ и самих Богова. Напослетку, зар на
једном месту, нимало скромно, Песоа и не упоређује себе са божанским:
„Понекад сам Бог кога у себи носим
И тада сам Бог и верник и молитва
И слика од слоноваче
У којој су заборавили тог Бога“.[12]
Овакву нескромност треба упоредити са честим Песоиним
самониподаштавањима али зар се то тако лепо не слаже са несумњивом
контроверзношћу коју је овај песник носио у себи а покушавао да помири и олакша
пребацивањем неких надлежности на своје хетерониме? Спајање супротности, стална
стрмљења свим могућим варијантама, њихово разматрање и прихватање, то је по
мени оно што у основи обележава Песоин живот и литерарни рад. И онда када је
1915. године писао о „Орфеју“, часопису чији је један од покретача и уредника био,
назначио је оне амбиције часописа чија је природа кореспондирала са амбицијама
његовог сопственог духа. Писао је о томе како нов часопис (са прикладним именом
великог античког песника) мора створити космополитску
уметност у времену и простору и да та, модерна уметност, мора бити денационализована кроз спајање и
спонтано прожимање азијске мистичности и тугаљивости, афричког примитивизма,
америчког космополитизма, егзотичности Океаније и европске традиције и
декаденције. Дакле, један универзални синкретистички конгломерат култура и
уметности у ком се, у име правилног функционисања, мора пронаћи хармонија и
равнотежа. Оно што је тражио од себе и у себи, на личном плану, Песоа је тражио
и од света и уметности. У том смислу, његово интелектуално и уметничко поштење
је неспорно.
Фернандо Песоа проживео је надасве један узбудљив али
тежак и мучан живот. Увек у борби са самим собом, са жељом да живи за своју
уметност али у немогућности да живи и од ње он је прибегавао многим пословима
од којих је већина неславно завршавала а он сам неретко био принуђен да живи по
скрајнутим уџерицама попут каквог уличара. Боловао је од наурастеније у
неколико наврата што су били нарочито тешки периоди његовог живота јер у тим
моментима није било могуће ни стварати. У тим тренуцима осећао се „као један
одломак самог себе похрањен у напуштеном музеју“. У једном таквом периоду, по сопственом
признању, из кризе су га извукли кафа, цигарете и читање криминалистичких
романа из којих је можда и добио инспирацију да „рађа“ и „убија“ своје
хетерониме. За живота је сарађивао а и сам покушао да покрене рад многобројних
књижевних часописа ( „Орао“, „Позориште“, „Орфеј“, „Презенса“...) Часописи које
је покретао били су кратког века али су у њима објављиване неке од
најзначајнијих песама на португалском језику и њихова вредност и допринос
португалској култури и уметности су немерљиви.
Једноставан, скроман (изузев у свом стваралаштву) а по
некима и простодушан, Песоа је од почетка до краја остао песник иако сам није
волео да се тако говори о њему. Више је волео да га означавају само као неког
ко пише стихове. Ипак, грозничаво је радио за своју уметност, повремено и
прелазећи границу опсесије. Спавао је са парчетом папира и оловком крај
узглавља и записивао стихове у пола ноћи, будећи се из сна. Као и сваки песник,
све је полагао у језик којим је писао, говорећи како је португалски језик
његова отаџбина. Са становишта једног песника, био је сасвим у праву.
Фернандо Песоа преминуо је крајем новембра 1935.
године од цирозе јетре, широј јавности готово непознат. Имао је 47 година, чиме
је тек за четири године надмашио свог оца који је у 43. години умро од
туберкулозе. За време свог кратког живота успео је да иза себе остави једно
грандиозно и бесмртно дело које је за собом повукло многе епигоне али увек
остало оргинално и ненадмашно. Запањује лакоћа са којом је Песоа стварао јер је
већину својих значајних песама написао „у даху“, налету инспирације и
генијалности. Такође, заокупља пажњу и његова необична личност (тј. личности),
појава готово без преседана у литератури. Иако је било и биће још аутора који
су стварали под псеудонимима и чак креирали своје двојнике у литератури, нико
није успео да једну тако ризичну али сваке хвале и дивљења достојну амбицију
подигне на те висине у које је отишао Песоа. Требало је све то замислити,
одважити се и остварити. А овај славни Португалац је то успео, показавши нам да
врхунска уметност захтева своје жртве и да величина једног уметника зависи од
величине задатка који пред себе постави као и од успешности извршења истог.
Захваљујући необичној Песоиној машти и ингениозној
уметничкој црти ми смо данас у могућности да уживамо у многобројним његовим
личностима добијајући могућност да сасвим легитимно поставимо не питање: “Ко је
био Фернандо Песоа?“, већ: „Ко су били Фернандо Песое?“ Човек који је проживео
не један већ на десетине богатих живота, са унутрашњим, духовним бурама и
ураганима, тако неспојивим са оном неупадљивом личношћу и монотоним животом
који су обитавали на површини свакодневице, међу обичним светом.
Песоа је сахрањен у породичној гробници, на гробљу
„Празереш“, да би његови посмртни остаци тек педесет година касније били
пребачени у португалски Пантеон, манастир светог Јеронима, где мошти славног
песника заслужено почивају међу осталим великанима португалске историје. Mесто тако прикладно за њега ̶ одатле
се види ушће Тежоа у Атлантски океан, Лисабон се простире као на длану, а поред
њега су Васко де Гама и Луис де Камоис, иконе портгалског духа. Ту је дакле оно за шта је живео и чиме се надахњивао, али и тачка два
света, копна и мора, баш онако као што је и он сам за живота еквилибрирао
између овостраног и оностраног, остајући увек негде између, на ивици. А на надгробној стели, прикладан епитаф,
стихови његовог верног Рикарда Реиса:
„Да би био
велик, буди потпун: нек код тебе
Ништа
није прекомерно, окрњено.
Буди сав
у свакој ствари. Уложи читавог себе
У најмање
што чиниш.
Тако у
језеру сваком цео месец
Блиста,
јер живи у висини“.
Тамо где завршава копно и почиње море...
[1] Остало је и неколико љубавних песама у којима се помиње фамозна Лидија.
Можда је дотична девојка заиста и постојала.
[2] Песоини дневници вођени у том периоду показују нам кроз каква је тешка
времена пролазио као младић. Пише како нико нема разумевања за његово душевно
стање, да му се смеју и ругају и да нигде нема ни блиског пријатеља ни
љубавнице. Пореди своју усамљеност са бродоломником на пучини.
[3] Свoj први хетерониm, Chevalier de Pas, измислио је са шест
година. Пет година касније, и други хетероним -
Aleksander Serč, са којим се дописује на
енглеском који је у то време говорио боље него португалски.
[4] Према оригиналном наслову ове
песме (Pauis), дефинисаће се нови
кљижевни правац, „паулизам“.
[5] Занимљиво је, у овом случају, расправљати о Песои као о једном од
антиципатора сликарског правца кубизма чија је амбиција, између осталог, такође
била ослобађање од перспективе и покушај сагледавања стварности и предмета у
свом тоталитету.
[6] „Не постоје стања ствари, постоје само перспективе“, рекао је Ниче
једанпут. Као да својим хетеронимима Песоа покушава да победи тај људски усуд,
трансцендира суђене перспективе и оде корак више. Није то први пут у историји
књижевности (и уметности уопште), да уметник показује амбицију издизања изнад
инхибиција које су нам дароване чулима и овим оклопом од крви, меса, костију и
коже који називамо својим телом.
[7] Ф.Песоа, Познати странац, изабране песме,
Paideia, Београд, 2011, стр. 222
[8] Ибид. стр. 20
[9] На другом месту,
Песоа чак каже и да није песник и ако његови стихови имају вредност то не значи
да је има и он сам. Вредност је искључиво у његовим стиховима а то је, каже,
већ нешто што је мимо његове воље.
[10] Занимљив географски распоред места рођења сва три Песоина хетеронима - Реис
је рођен у Порту (север), Каеиро у Лисабону (централни Португал) а де Кампос на
југу. Као да је оваквим распоредом места рођења својих имагинација Песоа желео
да географски покрије целу своју вољену земљу.
[11] Једна позната португалска пословица каже: „Бог је Португалцима дао малу
земљу за колевку али читав свет за гроб“.
[12] Ф.Песоа, Познати странац, изабране песме,
Paideia, Београд, 2011, стр. 23
РЕЗ, Број 5, 2017. 
