Бављење
негативним појавама унутар друштва, приказивање ерозије морала и духовности,
главна је тема Кршићевих графика. С обзиром да је одрастао у породици
интелектуалаца, од рођења је према књизи и писаној речи изградио нарочито
поштовање, што ће определити и цело његово будуће уметничко стваралаштво, а
ратне страхоте којима је био сведок у најранијем детињству утицале су да
суморна црта увек буде присутна. Изворе инспирације црпео је из класичне
литературе. Мапа графика и цртежа Бенвенуто
Челини из 1975. године[1], убраја се у његова најзначајнија остварења, директна инспирација му је била
аутобиографија истоименог уметника позне ренесансе, Бенвенута Челинија[2], под називом Мој живот.
Богдан Кршић
(1932–2009)[3]
је био шеф графичког одсека и продекан на Факултету примењених уметности,
уједно и проректор Универзитета уметности у Београду. Цело његово стваралаштво
посвећено је књизи. Бавио се опремом књиге, типографијом и илустровањем.
Књижевна дела је претакао у серије графика, речи преводио у слике. Међу нашим
савременим уметницима, Кршић представља стваралачку личност усамљену по свом
опредељењу да настави средњоевропски уметнички ток, везујући се за литературу,
углавном књижевну класику, путем класичног ликовног језика који се ослања на
цртеж као основу ликовног изражавања.
1. КРШИЋЕВ ЛИКОВНИ ИЗРАЗ
Кршићева поетика
Поетика Кршићевог
дела је базирана на фигуралним композицијама са дозом надреализма, грађених
помоћу линије и површине мрког тоналитета. Центар његовог интересовања је човек и његова непроменљива зла судбина. Сви радови изражавају његов
став о моралу као универзалном питању друштва. Бави се догађајима прошлости,
садашњости и будућности, улажући притом напор да кроз њихову пролазност и, често,
бесмисао препозна смисао (живота). Кроз сарказам и алегорију говори о људским
слабостима и манама, али не ради исмевања и вређања, већ са намером да
посматрач схвати његову поруку о изгубљеној људскости и човечности коју треба
обновити, и управо је порука још
једно битно обележје Кршићевог дела. За њега уметност није сама себи сврха,
него представља одговарајуће средство комуникације, као што је, на пример, сматрао
и Рене Магрит, надреалиста из ХХ века. Зато се Магрит определио за
најједноставнији и најјаснији приказ својих визија. Идеје је саопштавао лаконским
ликовним језиком. Још једна сличност која повезује ова два уметника је доживљена
траума у раном детињству: Кршић је као дете био сведок терора у Сарајеву, а
његов отац је већ првих дана окупације убијен у околини Сарајева. [4] Магрит је као дечак био сведок трагичној сцени самоубиства своје мајке које никада
није успео да се ослободи.[5]
Кршићеви
родитељи су били високо образовани људи, школовани на универзитету у Прагу.
Одрастање међу књигама и уз родитеље интелектуалце убрзало је његов пут
развоја. Књигама ће остати одан до краја живота, оне ће бити основна грађа
његових графичких циклуса. Веран литерарној илустрацији, никада се није строго
придржавао одабраног текста, већ се бавио разрадом његове основне поруке. У
литератури је тражио подстицај и везивао се за она дела чија је порука
одговарала његовим личним убеђењима.
Поетика
Кршићевог дела има надреалну црту, подсећа на старе ренесансне и готске
мајсторе и, једном речју, има класичан смисао. Стилизација се креће од реализма
до експресионизма. Снага његове експресије лежи у драматичном цртежу и
описивању форме помоћу широких потеза и површина. Тежи да продре у подсвест,
обично трагајући за мрачним деловима људског ума, а таква настојања су увек
ризик за уметника да кроз дело исприча своју интимну причу. Тамним тоновима
није дочаравао само мањак светлости и сенке, већ и оно мрачно у човеку, док је
светлост означавала позитивне људске особине и наду за успостављање равнотеже
са мраком. Контрастом тамног и светлог симболично окружује своје јунаке,
стварајући ренесансну атмосферу. Некада између лица посматрача и лица
приказаног на графици поставља препреке, на пример маске, огледала, кутије,
костиме и друге физичке препреке, чинећи да његов исказ не буде директан.
Његове графике
нису полихромне. Технике којима се служио биле су бакропис, акватинта, сува
игла, мека превлака, мецотинта (ретко), литографија, дрворез и линорез (само на
почетку каријере). Најчешће су то биле комбинације бакропис-акватинта, мека
превлака-бакропис-акватинта и мека превлака-резерваж-акватинта. Понекад је
ретуширао своје графике, тј. накнадно је интервенисао на плочи у процесу
штампе, као што је, на пример, случај са графикама Сусрети из 1982.
Богдан Кршић и стилска превирања у уметности ХХ века
Кршићевим
савременицима је био битан ликовни рукопис по себи, мање оно шта њиме исказују.
Форма је потиснула садржину готово у потпуности. Укидањем садржине у корист чисте форме разбија се
дуализам неопходан за третирање одређеног продукта као дела уметности. Тек када
се префињеном облику удахне племенити дух, то јест када посматрање дела
ангажује и чула и ум, можемо говорити о уметности. Проблеми форме могу да
забаве и дају узбудљива решења, међутим, не носи свака форма значење. Да би
једно дело било уметничко и да би се уметничко дело уздигло изнад границе
просечности, оно не сме бити базирано само на опажању (нпр. апстрактни
експресионизам)[6], него мора бити интелигибилно и да понире у дубине несвесног. Површност се огледа
у делу чија је једина функција пуки надражај чула. Ремек-дела највећих уметника
свих епоха су опстала кроз време управо због садржаја који није тривијалан, јер
су осликали најдубље страхове и жеље човечанства. Премда се углавном
инсистирало на апстракцији, Кршић је размишљао потпуно супротно. Најпре му је
било битно шта, а потом како приказује. Показао је да се у савременом добу може
одступити од глорификовања апстракције и да то не води нужно у наглашени
реализам. Везано за ову проблематику је рекао: „У савременој изложбеној графици
све се више значаја придаје техничким могућностима, а све мање садржајном
смислу слике. (...) Само мисао која нешто исказује, која је резултат
уметниковог става, која је некоме другом упућена, има смисла умножавати и
пустити у свет“.[7]
За личност филозофског духа одсуство смисла, логоса, је хаос, а у хаосу нема
умности, разума. Како је разум главно облежје човека, онда је то такође и
одсуство човечности.
Суштина свих
његових ликовних порука јесте љубав према човечности. Теме су му универзалне,
окренуте човеку и његовој унутрашњој драми, и као такве не могу застарити. У
питању је мисаони уметник који жели да подстакне посматрача на размишљање и
откривање моралне поруке.
Рат као духовни жиг
Када се говори о стваралаштву Кршићеве генерације
уметника, која је стварала током 60-их и 70-их година ХХ века, мора се најпре
схватити та генерација која је доживела Други светски рат и општу нестабилност
у свету. Богдан Кршић је као деветогодишњак доживео и видео све страхоте рата,
а страшни ратни призори су му се урезали дубоко у сећање. Стога није чудно да
његове графике често скривају тескобу, што мимо његове жеље разоткрива
прикривене аспекте његове личности. Кршићево одрастање у дому интелектуалаца
није обележено само књигом и писаном речи, већ и вихором Другог светског рата у
ком је као жртва пао и његов отац.[8]
Трауме рата доживљене у раним годинама нашле су пут из његове подсвести кроз
мешавину стварног и надреалног, фантастику и гротеску.
У току конструисања
све моћнијег уништавајућег оружја великих сила, космичких истраживања, кризе и опште
беде у свету, приказују нам проблем борбе за хуманији свет и однос човека према
човеку. Након највећег сукоба у историји човечанства који је захватио готово
читав свет, уметници ове генерације слуте да мрачни период смрти и уништења још
увек није завршен. Уметници су се нашли пред новом врстом реторике, реторике
патње и тескобе. Дубоко разочарење се осећало у великом делу послератног
сликарства. Рат доноси са собом реакцију против свега што уметници сада виде
као безумно и стравично у времену у ком живе. Појединци и групе су се осећали
слободно да започну било шта. То је за резултат имало испразни нихилизам и
бесадржајност разних авангардних токова, међу којима је најдеструктивнији био
дадаизам.
Дадаизам је
целокупну уметност довео у питање, тврдећи да одлуком уметника сваки предмет
може постати уметничко дело. „Постало је само по себи разумљиво да ништа што се
тиче уметности није више само по себи разумљиво“.[9] Слободна
воља лишена доброг усмерења води у деструкцију. За Ничеа, друга[10]
истина естетике је следећа: „Ништа није ружније од човека који изобличује“.[11] У
таквој клими рушилачке ироније уперене против уметничке традиције, Кршић непоколебљиво
стоји наспрам те апсурдне негације. Није га дотицала линија-водиља развитка
европске авангарде. У његовој и уметности њему сродних графичара доминирају смисао и метафора као носилац поруке. Оживео
је и неговао дух класичног ликовног израза, док га је авангарда настојала
угушити. На тај начин избегао је странпутицу којом су многи уметници пошли и
остали изгубљени.
Доживљај
рата мења човека изнутра. Окружен смрћу, туђом и у ишчекивању сопствене,
постаје склон филозофском размишљању. Ту се сусрећемо са кључним ставом
егзистенцијализма: живот је датост без инхерентног смисла. Живот је патња,
преживети значи наћи смисао патње. Ако живот уопште има икакав смисао, онда и
патња и умирање морају имати смисла. Али нико не може да каже другоме у чему се
састоји тај смисао.[12] Насупрот
смислу за којим се раније трагало, данашња уметност, размишљање и хумор се могу
оправдано назвати уживањем у бесмислу. Бесмисао се пробио у први план и бацио у
сенку све интелектуалне и духовне вредности. Њиме се сада исмева све постојеће,
што је апсолутна супротност уметности ранијих епоха. Данашње доба карактерише
страх од немодерности. Застарелим и превазиђеним се називају универзална и по
духу класична дела која приповедају о људској суштини и постојању. Подсмевање
истини је одлика нашег времена. Када би Христос
дошао у наше време, њега не би предали смрти, већ би га једноставно исмејали –
рекао је немачки филозоф Кјеркегор.[13] Свуда се запажа одсуство озбиљности, дубине, нарочито
у средини размажених, егоистичних и испразних младих људи. Све се изврће руглу.
Притом то није доброћудни смех, паметна иронија или сарказам. То је тупи,
бесмислени смех. Апропо тога, може се цитирати један од најцитиранијих црквених
беседника, Јован Златоусти: „Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем
важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не
доказује подлост исмеваних ствари, но безумље оних који се смеју“.[14]
2. КРШИЋЕВА МАПА ГРАФИКА И ЦРТЕЖА
„БЕНВЕНУТО ЧЕЛИНИ“ (1975)
О Бенвенуту Челинију и његовој аутобиографији
Свој буран живот
испуњен убиствима, крађама, завишћу, бежањем из града у град и дугогодишњим
заточеништвом, Челини је описао у аутобиографији Мој живот, која се сматра
првом написаном аутобиографијом у историји. Сеже до 1562, када је имао тачно
шездесет две године и не описује његових последњих девет година живота. Аутобиографија
је постало важан извор за познавање касне ренесансе, а написана је током
његовог боравка у кућном притвору. У својој биографији износи реалистичан опис
тадашњег друштва у целости, од папе до најнижих слојева. Такође, описује нека
од својих искустава са магијом и призивањима. Интересовао га је окултизам,
посебно призивање духова и демона. Књига се завршава израдом великог вајарског
дела од црног и белог мермера под називом Распети,
а које се данас налази у замку Ескориал у Мадриду. [15]
Челини је човек
несаломиве воље и истрајава у борби за своју уметност и опстанак, пролазећи
кроз живот пустоловно. На путу остварења својих циљева понашао се крајње макијавелистички.
Богдан Кршић и Бенвенуто Челини
Интересовање за
истраживање човековог бића и психе, као и потреба да покаже колико далеко може
ићи људско зло, одвело је Кршића Челинију. Кршићев Челини је израз побуне
против препрека и протест против ограничења.
Кршића је у
Челинијевој биографији, рекло би се, највише привукла прича о његовом учешћу у
бици за одбрану града Сант Ангело. Тај детаљ је највероватније пробудио у њему
сећања на рат који је као дечак доживео, оживео успомену на оца и ближње који су
страдали током рата. Опет се враћамо на проблематику рата из којег људи излазе
као жигосани. Мрачне слике из детињства похрањене негде дубоко у свести, сигурно
су биле препознате и емотивно обојене док је читао овај део Челинијеве
биографије. Начин на који Бенвенуто приповеда о свом животу, искрено, без срама
и маскирања, привлачи Кршићеву пажњу.
Када је реч о
било каквој аутобиографији, отвара се могућност за помињање става Достојевског
о таквој врсти писања. Достојевски је сматрао да човек мора бити одвратно
самољубив, па да без срама говори о себи. Кроз јунака Записа из подземља навео је да „Хајне тврди да су тачне
аутобиографије скоро немогуће, и да човек, пишући о себи, увек лаже“.[16] Велики
генији нису исписали хвалоспеве о себи, иако су имали много да кажу. Челинијево
занимање за окултне радње и призивање демона додатно сведочи о његовом убеђењу
да и бог и ђаво треба да служе њему, небо и пакао ће се поклонити једном
Бенвенуту Челинију.
Циклус „Бенвенуто Челини“
Своје радове посвећене Челинију Кршић је
изложио у галерији Графичког колектива 11. јуна 1975. у Београду. Том
приликом није изложио само графике као финалан продукт свог уметничког
рада, већ им је придружио скице, цртеже и студије како би употпунио слику свог
стварања. На тај начин је публика имала увид у читав процес стварања од почетка
до краја, односно од скице до финалне графике, и то се чак може посматрати као један
врло занимљив начин комуникације уметника са посматрачем. Износећи пред публику
сваку мисао забележену на скицама, уметник гледаоцу приближава причу, а
првенствено своју мисао и став о њој, начин размишљања који је претходио
коначном графичком отиску.
За
разлику од претходних значајних Кршићевих циклуса, Еразмове Похвале лудости (1962) и Лађе лудака Себастијана Бранта (1964), у
којима доминирају узнемирујуће визије, циклус Бенвенуто Челини има мирнији тон. Нема више ни оне подсмешљивости
као у Еразмовој Похвали Лудости. Композиције
више нису напете, радња и простор су слободнији. Остаје доследан графичкој
техници, комбинује бакропис и акватинту.
Најзначајнију
мапу је посветио Челинију, личности високе италијанске ренесансе, претерано
самољубивој, чврсто увереној да је апсолутно све што ради најбоље могуће и боље
од свега што други раде и што су икада радили. Желео је хвалоспев о себи,
глорификацију и апотеозу, али му је било мрско сам да пише, па је за тај
подухват ангажовао и четрнаестогодишњег дечака.
Кршић се ни
једног тренутка не потчињава литерарном делу у потпуности, он из књижевног дела
црпи само основну мисао и поруку. У аутобиографији се наводи да је Челини, тада
већ стар, уз невеште помоћнике и савладан грозницом, устајао из болесничке
постеље и улагао последњу снагу у израду бронзане статуе Персеја. Кршић не
илуструје призор по том опису, него разрађује саму суштину Челинијевих побуда,
а то је жеља да за собом остави савршено уметничко дело, чисту духовну
активност. Тај страх уметника да ће га смрт спречити у остварењу његових
највећих замисли, напор и воља да се створи што је више могуће, Кршић
представља једном фигуром у покрету, која је удвостручена како би се снага
покрета додатно нагласила. У позадини су празни калупи за скулптуре које тек
треба да буду направљене. Графика је изведена у техници бакропис-акватинта.
Акватинтом су третиране површине које наглашавају предмете које уметник жели да
истакне, док је цртеж резервисан за људску фигуру.
Ликови
на Кршићевим радовима подсећају на Леонардове цртеже, атмосфера која влада њима
такође је ренесансна. Линија је ослобођена дескриптивне функције, а обиље
валерских вредности графикама даје сликарски ефекат. Кршић је један од наших
ретких уметника савременог доба који негује класичан цртеж. Данашњи уметници
подређују свој ликовни рукопис и доживљај ономе што се сматра модерним. Кршић
се није упуштао у варљиве уметничке токове који су током ХХ века настајали и
нестајали, остао је веран својој унутрашњој природи. На Кршићевим радовима се
може уочити утицај старих мајстора од којих је учио, попут Дирера, Рембранта,
Гоје. Sub specie aeternitatis[17], Кршићева
ће дела попут дела класичних мајстора одолети сменама непостојаних уметничких
праваца и променама укуса. Оно што им даје значајну предност у односу на
експлозију праваца који су се надметали од најранијих година ХХ века све до
данас, јесте суочавање са смислом света.
Као таква, воде у срце ствари. Посматрач може да успостави однос емпатије према
делу Кршића, или било ког другог уметника чије дело носи универзалну поруку,
док се не може поистоветити са Црним квадратом
Казимира Маљевича, јер је та слика лишена свега људског.
Фигуре никада не
приказује тако да изгледају као да позирају. Оне имају физички и духовни покрет
који их чини живима. Поједностављује простор, перспектива и подлога на којој се
одиграва радња су сведени и дати у назнакама. Не сугерише архитектуру нити
природу у окружењу фигура, више је то универзална, апстрактна позорница за
његове јунаке. Важно је шта се са фигурама дешава, не где се оне налазе, стога
се простор графике ослобађа свих непотребних елемената како би суштина била што
чистије изражена, а суштина је управо човек. Његове серије графика су увек
заокружене и тематски и ликовно разрађене, стилских одступања међу њима готово
да нема, обједињене су истим препознатљивим ликовним рукописом.
У
Кршићевим графикама има много симболике. Разум је виша спознајна моћ, cognitio intellectiva, јасна и разговетна. Савршенство постиже истином, као
крајњим циљем за којим ум трага. Неки симболи се
често јављају, као што је то случај са кутијама. Кутија је за њега симбол
људског ума. Затворена кутија директно означава ум личности неспособне за
сазнање, и обрнуто, отворена кутија је ум способан за самоспознају и спознају
света, отворен да прихвати знање и уздигне се изнад сиве просечности. Кугла је
његов трајан мотив. Обзиром да је круг сам по себи савршен облик, облик који
обухвата све облике, асоцијација је на егоцентризам у човеку, јер у његовом
центру може постојати само једна тачка. Искључен је међуоднос, а заступљена
затвореност у себе.[18] Рукама
такође даје нарочит значај. Њима не само да човек ствара, већ су и средство
споразумевања, немушти говор. Такође се могу тумачити и као симбол власти, или
чак молитве, као код Дирера. Свирала има двојако значење. Некада је израз
светла, некада таме, зависно од онога ко свира. У митологији и причама је свирала
често била третирана као мистични инструмент повезан са мрачном страном природе.
Тако имамо причу о свирачу који магичном мелодијом одводи пацове из града и
ослобађа становнике штеточина, или, на пример, свирала бога Пана, тзв. панова
фрула, изазивача изненадног страха.
Куглу, руке и
свиралу заједно срећемо као симболе на графици под називом Бенвенуто Челини VII/I, изведеној
у техници бакропис-акватинта. Челини је представљен у мраку, у заносу стварања.
Стваралаштво, нарочито уметност, се понекад блиско повезује са демонизмом. Емил
Нолде је рекао да у нестварном (уметности) има много демонског[19];
Иво Андрић у Разговору са Гојом (1935)
пише о демонском пореклу уметности, а за уметника сумња да је претеча
Антихриста. Моћ стварања и надахнућа Кршић овде драматично наглашава са два
пара руку, и све су заузете: истовремено свира и пише, једном држи куглу.
Кугла, као облик савршенства и симбол знања, светли, што се може протумачити
као откровење, спознаја, сазнање, или врхунац надахнућа. Бљесак овог знака
знања разгони околни мрак, односно на симболичан начин потискује незнање.
Готово да се тај грумен може назвати каменом мудрости, каменом филозофа који
подсећа и на алхемичара.
Као што је Кршић
литературу, тј. речи лако претако у слике, тако се његове слике могу јасно
читати. Композиције су скуп симбола организованих у служби слања јасне поруке.
На графици Челини
XL простор је
подељен, оштро преполовљен. Драматику пресецања додатно продубљује то што је
један таман, а други светао. Сукоб светлости и њене сенке упућује на
подвојеност духа, дуализам личности, или испразност насупрот вредности. Фигуре
постављене у том кадру изгледају готово заробљено. Две природе жене обмотане су
белином. Једна је накинђурена, друга похлепна са исплаженим језиком. Исплажен
језик је још један значајан симбол у Кршићевом делу, симбол је немоћи контроле
човека над самим собом. Овде је то очигледно необуздана похлепа, јер је жена
наметљиво окренута јувелиру, изгледа самом Челинију.
На бакропису са
ознаком Челини LII видимо
две фигуре, мушку и женску, љубавнике уснуле и винуте изнад живота и рада. Може
се рећи да мушка фигура личи на Челинија. Од ужаса који влада на земљи,
оличеног у вуковима разјапљених чељусти са бодљикавим огрлицама, раздваја их
сам живот, приказан путем људи који раде, људи који се од памтивека на исти
начин злопате и живе. Терет који они преносе може бити тумачен двојако: то је
истовремено симбол рада, али и симбол животног бремена, и једно и друго човек
подиже, носи и спушта, и тако у круг попут Сизифа. Поново се јавља кутија са
истим значењем као и раније. Приказане су отворене и затворене кутије, што
јасно говори о разноликом саставу друштва, о појединцима међу којима су нечији
умови окренути знању и размишљању, њихова духовна и интелектуална ширина могу
бити описане као отворена кутија, док су други на ниском ступњу духовног
развоја и њихови умови су затворени као кутије које им Кршић додељује. Ако се композиција
подели по хоризонтали, на уснуле љубавнике и раднике са дивљим зверима, графика
се може читати и као додир или сукоб духовног и рационалног, раја и пакла, жеље
и стварности, свести и подсвести.
Кршићев Челини
Богдан Кршић је
специфична уметничка личност наше савремене уметности, доследна свом ставу током
целог радног века. У мору разних покрета, Кршић није припадао ни једном
савременом правцу или групи. Основа Кршићевог цртежа је људска фигура,
приказана најчешће у целости, нага, при чему се нагост може тумачити као „гола
истина“. Фигуре су одевене уколико је потребно нагласити неки део тела, док се
цеванице са стопалима обично само назиру у виду скице.
Када је изабрао
Челинија као тему, његову аутобиографију није дословно илустровао, већ му је
овај послужио само као метафора за нешто што ће кроз графике развијати, бавећи
се као и увек оним универзалним и вечним у човеку. Челини се својим пустоловним
животом одлично уклопио у проблематику онога што је Кршић у свом раду и делу истраживао.
Он је типичан човек италијанског чинквечента, универзални ренесансни мајстор,
златар, вајар, писац, минијатуриста, опседнут потребом за исказивањем
савршенства сопствене личности кроз уметничко дело.
Каталози:
1.
Богдан
Кршић: цртежи, графички листови, типографија, књига, Салон музеја примењене уметности, Београд, 1982.
2.
Богдан
Кршић: избор из опуса, Модерна галерија, Ваљево, 1994.
3.
Богдан
Кршић: графика и цртежи за графику, Галерија Никола I,
Центар за културу, Никшић, 1997.
4.
Каталог
Удружења ликовних умјетника БиХ, Галерија Роман Петровић, Сарајево
5.
Krieger, P.,
Heidecker, G.
(1982): Ремек дела
експресионизма из берлинских музеја, Музеј савремене уметности, Београд
 |
| Benvenuto Cellini XL |
 |
| Benvenuto Cellini CIX-I |
 |
| Benvenuto Cellini LII |
 |
| Benvenuto Cellini LXXVI-II |
 |
| Benvenuto Cellini VII-I |
 |
| Benvenuto Cellini CI-II |
[1] Мапа графика и цртежа Бенвенуто
Челини је настала 1975, а библиофилско издање објављено је у Риму 1976.
године.
[2] Бенвенуто Челини (итал. Benvenuto Cellini; Фиренца, 1. новембар 1500 –
Фиренца, 14. новембар 1571), био је италијански
вајар, златар и писац позне
ренесансе.
[3] Богдан Кршић је рођен у Сарајеву, 24. маја 1932, a умро у Београду 21. октобра 2009. Дипломирао је на
Академији примењених уметности у Београду 1957, са графикама на тему поеме Јама Ивана Г. Ковачића, изведеним у
техници суве игле. Магистрирао је 1959, а потом радио као редовни професор од
1962. до 1997. Био је члан УЛУПУДС-а, УЛУС-а, HOLLAR-a
(Друштва чешких графичара) и других.
[4]Сви
биографски подаци преузети из: Марија Ћулум, Богдан Кршић (дипломски рад),
Филозофски факултет, Београд, 1980.
[5] Е. Х. Спиц, Уметност и психа:
Студија о психоанализи и естетици, Цлио, Београд, 2011, стр. 124-128.
[6] Дела апстрактног експресионизма и осталих подврста
постимпресионизма(кубизам, футуризам, и др.) имају за циљ да привуку активну
пажњу ока посматрача, те су слике у
суштини биле намењене да буду присутне, уместо да представљају.
[7] Анкета – графичари, Часопис Уметност, Београд,
јун, јул, август 1970.
[8] Јован Кршић (1898 – 1941), био је српски књижевни критичар, есејист и
преводилац. Гимназију је завршио у Сарајеву, а студије славистике и филозофије
на Филозофском факултету у Прагу (1923), дисертацијом из подручја модерне
југословенске лирике. Посебно се бавио чешком књижевношћу, те превођењем с
чешког језика. Због политичке делатности је од младости прогањан. Као
антифашист, убијен је првих дана окупације у околини Сарајева. (Преузето из
Лексикографског завода Мирослав Крлежа)
[9] Уводна реченица за Естетичке
теорије Теодора Адорна, Aesthetishe Theorie, Gesammelte Schriften 7,
F.a.M. 1970.
[10] Према Ничеу, прва истина је:
“Ништа није лепо, само је човек леп: на тој наивности почива сва естетика, то је њена прва истина“, Nietzsche, F.: Werke II
(hrsg. v. K. Schlechta), S. 1001, цитирано према Чачинович-Пуховски Н.: Естетика, Напријед, Загреб, 1988, стр.
22 и 23.
[11] Ibid.
[12] Франкл, В.: Зашто се нисте убили,
Просвета, Београд, 1994.
[13] Цитирано
према: Soren Kierkegaard's Journals and
Papers, 1845-1855: Autobiographical,
1848-1855; 6373, стр. 133
[14] Св. Јован Златоусти, Празничне
беседе, Задужбина светог манастира Хиландара 2004, стр. 13 и даље
[15] За више детаља о Челинијевом животу погледати: Челини, Б.: Мој живот, Бранко Ђоновић, Београд,
1963.
[16] Достојевски, М. Ф., Записи из
подземља, Бигз, Београд, 1984., IX поглавље
[17] Спиноза, Б.: Етика (лат. Ethica, ordine geometrico demonstrata), Култура,
Београд 1959, стр. 257
[18] Јован Марић, Нормално и поремећено полно понашање,
Меграф, Београд, 2003, стр. 33.
[19] Peter Krieger,Gabriele Heidecker, Ремек дела експресионизма из
берлинских музеја, Музеј савремене уметности, Београд, 1982, стр. 33
РЕЗ, Број 5, 2017.
