 |
| Аутор: Марина Блашковић |
Аутор овог огледа има једну необичну традицију да, пре него што ће се за неку књигу ухватити, погледа најпре прву реченицу како би донео (преурањени) суд о литератури у фокусу; у случају романа Наранџа (1993) мексичког писца Карлоса Фуентеса пресудила је прва реченица Видео сам све. На такав почетак сваки читалац са здравом дозом самопоштовања не уме остати равнодушан.
Роман је издељен на пет прича чији су временски токови издељени на
период од пре наше ере до самог краја двадесетог века и прате екстравагантне, а
опет сасвим обичне, ликове и њихове погледе на свет. Технички гледано, овај
роман је чедо постмодерне поетике са филмским техникама писања, истанчаним
унутрашњих монологом, свеприсутним мењањем наративног тога са Ich на Er
перспективу приповедања, метатекстуалним и интертекстуалним методама
стваралаштва протканим кроз дело, као и значајним постојањем стилских обележја
минулих стилских формација (од класицистичког китњастог, преко сировог
натурализма до битничког стила северноамеричке књижевности седамдесетих и
осамдесетих година двадесетог столећа). Приказујући судбине појединаца Фуентес
мајсторски дотиче све аспекте постојања (не искључиво) савременог човека и његовог положаја у постмодерној
цивилизацији. Уз присуство психоаналитичких обрада тематика као што су старо и
ново (њихов сукоб), изгнанство и идентитет, оно што бива жилом која спаја и
држи све приче на окупу јесте садржано већ у наслову дела – то је наранџа као
симбол, у свакој приповеци другачији, али круцијалан за разумевање смисла текста.
Језик дела је пребогат (капа доле преводиоцу), прецизан, тачан, апстрактан и
концизан. Наранџа је, својим садржајем и дубљим смислом, свакако вредна
издвојеног времена.
Први приповедач, као и следећа три, јесте човек са оне стране, односно
мртав и, као такав, способан да прецизније пренесе своја искуства живота и
смрти. Хермино де Агилар јесте један од посаде људи у оном првом шпанском
освајачком таласу на тлу Мексика, односно на тлу Астека. Његова нарација дотиче
се најпре разлика у схватању света између поробљених и завојевача – Астецима је
религија налагала да Шпанце конципирају као богове због боје пути и због коња
које је овај племенски народ први пут и видео. Разлике леже у моралним
вредностима, понајпре – Шпанци као освајачи су похлепни, малодушни и себични
(оличење јесте сам Кортес) док су представници племена Астека један потпуни
антагонизам као вредни, несвесни концепта личног поседа, срдачни, окренути
породици, религији и земљи (оличење јесте сам Моктезума). У свом том судару
светова, старог и новог, у приповеци наслова Две обале сâм приповедач бира да промени страну, односно, приклања се људима племена
јер их цени више од свог народа, због свега што јесу. Као и у другим причама
овог дела, Фуентес се дотиче двају тема: природе језика и природе људске
сексуалности. Када је реч о првом – значај речи у формирању светова може се
репрезентовати цитатом из овог дела романа и све ће читатељима овог есеја бити
јасно: „Када се реч, машта и лаж измешају, њихов је изданак истина“. А што се
тиче сексуалности, мртав приповедач (што је симболика за себе у двадесетом
веку) је одушевљен грађом, бојом коже и страшћу коју носе Индијанке где
Шпањолке остају (у поређењу са женама Новог света) млаке и помало фригидне.
Сексуалност астечких жена је природна, путена и неискварена. Као симбол дрвета
наранџе постоји пасаж у ком се даје на знање неповерење Шпанаца према Хермину,
где се он њима правда показујући им семе наранџиног дрвета као еманације
припадности, ипак, Шпанским конкистадорима. Прелом личности и сопствених начела
у главном приповедачу обзнањују се у његовом ламенту над појавом времена, мишљу
„Колико ће времена протећи док не наступи садашњост“. У широј метафори есенција
приповетке лежи на судару цивилизација и успону бесмисла империјализма и
крвопролића у његово име.
Конкистадорови потомци је епситоларна прича где се сагледавају (у Ich форми, наравно) судбине
двојице браће, синова различитих мајки, истог оца Кортеса, такође мртвих.
Најпре дознајемо пропаст великог освајача мексичких земаља по повратку у
отаџбину, где га потпуно изједе немилосрдна звер бирократије („Више волим да се
утопим у крви него у папирима“). Кортес, уместо почасти и признања, завршава
без игде ичега, одбачен, без разумевања власти за његов положај, и умире као
псето уместо као икона шпанског империјализма. Читајући преписку двојице
Мартина, читамо њихове положаје. Мартин И као директан потомак чисте шпанске
крви бива у Новом Свету прихваћен, глорификован и награђиван, док његов брат,
мешанац, бива понижаван, исмеван и сасвим скрајнут. Када је ова приповетка у
питању, занимљива је тема хришћанства и поглед Мартина мешанца на исто: он
проклиње Спаситеља као некога ко је његову мајку натерао да скупи сва божанства
свог исконског веровања и преточи га у једно. Психоаналитчко светло пада на
личности оба брата. Мартин ИИ јесте изражени човек са бременом едиповог
комплекса док је Мартин И татин син који вуче комплексе више вредности. Браћа
деле исту судбину и после једне завере велепоседника шпанског порекла
завршавају у истој ћелији, понижени и обесправљени док кроз прозор гледају смрт
њиховог пријатеља. Фуентес се бави, између редова (па и отворено) питањима
скоројевића, политичких преврата и моћи појединаца да кроје судбину свих
осталих према сопственим нахођењима: индивидуа је обезличена, већ тада. Наранџа,
конкретно овде, симболизује аманет њиховог оца Кортеса као нешто због чега би,
a priori, морали бити уважавани као потомци једног од највећих освајача, али,
као и он, завршавају понижени у својој отаџбини.
Трећа по реду приповетка (по сензиблитету аутора овог приказа –
најснажнија), насловљена Две Нумансије, јесте један спектар наративних
токова са фокусом на опседању и освајању шпанског града Нумансије у време владавине римског
војсковође Корнелија Сципиона Емилијанa, у првом плану. Други план јесте
располућеност горенаведеног и психоаналитчки (потпуно прецизно) испраћена
његова унутрашња борба, и отуда значај броја два у самом наслову епизоде. Пре
свега евидентирамо понос и истрајност Нумансије и њених житеља као метафоре
отпора иберијског народа против римских освајача. Нумансију годинама нису
успели да заузму иако је све у њеној околини било разорено, и тада на сцену
ступа Сципион Емилијан. Његово порекло јесте управо од славног Сципиона
Африканца, човека који је поразио Картагињане, и Ханибала са својим
дебелокошцима (како духовито о слоновима говори Карлос Фуентес). Тај терет
славне прошлости притиска овог младића који је, после десетина година
безуспешних подухвата, прихватио на себе одговорност одбране части римске
империје. Његово занимање, његово тело, јесте ратничко, док му је ум, односно
душа, песнички – то је извор његове подвојености и унутрашњих ратова које ће
водити и решавати до самог краја опсаде Нумансије. Стоицистички Емилијан
сакупља добровољце (дакле не користи војску као институцију) од којих пре
свега, строго хришћански, захтева да своју имовину (Фуентес комуницира са првом
причом и концептом твоје/моје) разделе убогима, затим заводи строгу дисциплину
и самоконтролу да би од групе добровољаца начинио скупину храбрих, самосвесних,
снажних (у телесно-духовном смислу) људи – освајаче Нумансије. Млади војсковођа
узима у свој табор учене људе и сачињава кружок који ће се бавити развојем духа
и морала док свакодневно учи своје војнике добрима културе телесне дисциплине.
Он подиже опсадни град расподељен у седам стражарских кула/логора око самог
града, и на тај начин, првобитно без свести о томе, диже другу Нумансију.
Тактично опседа град пуних осам месеци не
чинећи ништа – војном тактиком чекања он је сломио најпоноснији иберијски град.
За то време гине само један Нумантинац, храбри извидник који је напустио зидине
града (као и у осталим приповеткама Фуентес се бави процесом индивидуалности у
друштву – његовим речима: закуцај ексер који штрчи), те Сципионов
будистички приступ реалији рата добија свој жељени подвиг. У натуралистичком
пасажу о положају жена у опседаном граду Фуентес, брилијантно, износи све
одвратности свакодневице у периодима егзистенцијалних криза: оне су, премршаве
и сломљене, јеле своје мужеве и копале по сопственим анусима (у потрази за
јестивим садржајима) као би доживеле, дочекале пролеће, односно цветање
наранџиног дрвета засађеног на главном градском тргу. Наранџа као симбол
светлости спасоносне наде. Пред сам чин предаје уништених Нумантинаца (тачније
само жена и нејачи) обистињује се сав вртлог унутрашњег живота младог
ратника/песника; расцепавши град на два дела он је расцепао себе на своје тело
и своју душу и у тим епифанијама (писац користи унутрашњи монолог) дознаје извор
свега и намете славних предака – његова победа и пад Нумансије јесте његов
пораз као војника и победа као духа. После опсаде он доживљава метаморфозу те
схвата есенцију своје истинске природе и, у последњој етапи ове приче, у
дијалогу са Богом, Корнелије Сципион Емилијан спознаје превласт неуништиве душе
над ограниченим, пропадљивим телом.
Прича смештена у модерно доба носи модеран наслов Аполон и курве,
а најбоље је њоме приказана вечна, супротстављена блискост ероса и танатоса у
свету. Протагониста је Винсент Валера, педесетпетогодишњи холивудски глумац,
ирског порекла, познат по улогама у филмовима Б категорије, који живи од славе
стечене добијеним Оскаром. Наративни ток је његов, хронолошки поређан, где он,
такође мртав, приповеда о својим спознајама и проводима у Мексику. Оно што пада
у први план, одмах на почетку, јесте његов дистанциран, надобудан однос према
народима јужне Америке (само северна је права!) где их назива/сматра трећим
светом и тако их и третира, као урођенике. Фуентес мајсторски иронизује име
Америка кроз име брика (чамца/мањег једрењака) две Америке где је она северна
репрезент свега напредног и квалитетног док је она јужна све супротно. Тај
чамчић и јесте капитални простор на ком се одвија ова прича где Винсент
насамари седам младих (подсетимо се путености индијанских жена из прве
приповетке) плесачица ноћног клуба, које, касније током пловидбе, увуче у
спонтану (а предвиђену) оргију где губи живот (отказује му срце) током чина
фелација. У самој дескрипцији те опште ујдурме меса, зноја и длака Фуентес
форсира, са таквим једним достојанством, учења натуралистичке школе. Тврдог
уда, а меке душе, главни јунак напушта своје тело и проматра судбине тих
унесрећених младих жена на том брику са својим беживотним телом; живот пулсира
само његовом мушкошћу па се писац ту, вешто, поиграва нашом свешћу (а само је
квалитетно информисан о механизмима организма/оргазма) и даје слику климакса
једног мртвог човека („Ја и мртав свршавам“). Једна од наложница искориштава
новонасталу ситуацију те седајући на набреклог Винсента доводи истог (неживог)
до врхунца уз пропратни смех свих разголићених присутности. У овој причи
концепт смрти (танатоса) јесте најзанимљивији: смрт је, овде, за мексичког
аутора, стање у ком имамо могућност да читамо туђе мисли и Винсент нам
предочава шта је у умовима тих жена кроз седам микроприча (где нити једна није
срећна). Катастрофа читавог догађаја лежи у данима које оне, голе и гладне,
проводе размишљајући шта да чине са трулим телом старца. Трагикомичност добија
своју дубину и смисао у епилогу. Њих проналазе обалске страже и бивају спашене.
А судбина тела славног глумца јесте метафора за себе: њега нико не препознаје и
он такав, полураспаднут, бива сахрањен на гробљу у родном месту једне од
плесачица. Тик уз наранџино дрво. На крају, са дистанце оностраног, Винсент
признаје да је доживео промену личности и постао Мексиканцем.
·Роман је заокружен на савршен начин: прича Две
Америке, последња, бави се начетим темама са почетка дела: расизам, старо и
ново, еротика, неприхваћеност, имепријализам, капитализам. Дневнички записи
једног ђеновљанског морепловца доносе нам, у фрагментима, читаву његову
историју. Из Шпаније бива протеран као неподобан (Јеврејин Сефард) и одлучује
се на лутање, да би, после година проведених у Рају, у егзилу, дочекао повратак
у земљу из које је прогнан. Он је једини живи приповедач у овом делу. Наранџа,
у овом сегменту романа симболизује плодност: када говори о плоду наранџе,
главни лик је упоређује са облим дојкама (до краја се сазнаје снажна
фетишизација овог дела женског тела) и са облином земљине кугле. Он је једини
преживели у експедицији на једно острво у архипелагу Канарских, и новоосвојени
простор себично (правомислено) чува за себе уживајући у чарима изобиља,
одсуства концепта личне имовине, богатству природе (Фуентес романтичарски
описује приоду), како острвске земље тако и острвских људи. Садржајно најкраћа,
ова приповетка доноси пресек старог и новог; на самом крају, када долазе
Јапанци и разарају сав мир и поредак. Капитализам упливава и руши све што је
постојало тако што последњу тачку на Земљи претвара, насилно и безобзирно, у
(само још једну) туристшку дестинацију. Становници су поробљени и упрегнути,
природа је изрована и упропаштена, живот какав је био – истребљен, и слика
утопије (раја) се, за тили час, мења у представу дистопије (пакла). Разочаран,
изгубљен и сломљен Ђеновљанин напушта острво и ламентује над поретком у свету и
међу људима пред сам крај двадесетог века, питајући се хоће ли наранџино семе
поново нићи.
Сумирајући утиске после читања овог дела, аутор огледа остаје, као и
увек после бављења квалитетном књижевношћу – запитан. Деконструкција је нешто
што је савременој науци о књижевности преко потребно; треба заобићи Европу као
норму и бавити се другим континентима,
односно њиховим књижевностима, јер су пребогате, а неоправдано запостављене.
Карлос Фуентес, цвет мексичке књижевности двадесетог столећа, кроз своју прозу,
уткивајући дубину и смисао, начиње, отвара многа питања за која нам остаје да
тражимо одговоре јер се, итекако, нас тичу, у овој постмодерној цивилизацији.
РЕЗ, Број 5, 2017.
