 |
| Аутор: Марина Блашковић |
Хуан Kарлос Онети допире до читаоца најпре једноставношћу и изразитом индивидуалношу. Једноставни, пасивни и апатични стил писања у великом је контрасту са језивом стварношћу његових тема. Задивљујуће је што је Онети најпре створио један посве личан свет – у коме се колективно може нерадо утопити, а не обратно. Није описивао историјске личности, али нипошто не можемо рећи да је његово дело лишено друштвеног контекста, само што је свако поистовећивање са ликовима застрашујуће истинито.
У време док је стварао, преовладавала
је другачија тематика у књижевности и уметности уопште. Онети је човека ставио
у центар збивања и приповедања, бавећи се више егзистенцијалним питањима, док
су нешто ранији приповедачи били заокупљени друштвеним проблемима и односима
село-град, због све веће урбанизације. Он, који је изјавио да пре свега ,,пише
за себе и за сопствено задовољство'',
још и говори да: ,,Онај који пише о ономе што се допада другима може
бити добар писац, али никада добар уметник.'' Онетијев први објављени кратки
роман ,,El pozo’’ (,,Јама’’, 1939))
већ приказује антихероја, губитника, каквог ће темељно разрадити у даљем
стварању.
Онети,
који никада није читао своје романе, који је био ,,писац само док је писао’’
гајио је извесну одвратност према спољноме свету. Нама, који бисмо му можда
,,замерили’’ на свету који је створио, па га и на неки начин географски омеђио, нама који бисмо рекли да је у песимизму отишао предалеко, Онети уз иронични
осмех може приложити један непобитан доказ: реалност у којој заиста обитавамо. Је ли Санта Марија
метафора или симбол ове стварности?
Писац доприноси објективности утварног места јављајући се често у делу као
благи учесник, користећи ми-форму: ,,Сви смо га видели на плочнику пред црквом
‘’ (…) ,,видесмо и јединицу кћер Херемијаса Петруса’’ (…) ,,Не знамо како се
Ларсен сусрео с Херемијасом Петрусом’’ (…) Не, Санта Марија је еуфемизам и у том је смислу фикција.
Санта Марија може бити Онетијев родни Монтевидео, али је такво тумачење сувише
благо, иако је сигурно да су и наратор и аутор у таквом, смем рећи и ,,нашем’’
свету обитавали. Фикција, али не и лаж, о чему сведоче уверљиве личности које
су из дела у дело јављају или преображени, или сазрели или пак као сенке. Марио
Варгас Љоса указује на значајну компоненту Онетијевог стваралаштва, фикцију,
без које би живљење било немогуће. Онети нам пружа ,,функцију фикције’’, рећи
ће он, јер свет би био страшан без његове паралелности. Љоса још говори и да је
Онети унео ,,модерност’’ у латиноамерички роман. Хиспаноамерички писци излегли
су своје стваралаштво из многих традиција, уметничких жанрова и стилова, али до
небеса стижу управо својом оригиналношћу, мешању жанрова и експерименталношћу.
У само једном Борхесу има и митског, древног, романтичног, реалистичког,
симболичног, надреалистичког. Не само да су писци желели побећи из сурове
реалности у свет фикције, већ они показују значај фикције и њене дубине у
проучавању целокупне стварности, јер стварност није јасно подељена, она је
измешена и испреплетена. Та ,,друга’’ стварност – стварност снова, маште,
илузије, књижевности – не само да је лажна, немогућа и инфериорна овој, већ је
у много чему изнад ње.
Посветили су пажњу језику као таквом; Хулио Kортасар
је напокон учинио језик главним ликом романа ,,Rayuela (,,Школице’’), јер суштина језика нипошто није граматичка. Писци бума
стварају ,,атмосферу’’ и слику. Атмосфера језе празног Бродоградилишта блиска
је атмосфери језе коју Kортасар ствара у ,,Запоседнутој кући’’.
,,Најбаналније’’
теме, свакидашње и свакодневне, претварају се у космичке и универзалне. Kако се
говори о љубави? Једна од ретких Kортасарових изразито ,,љубавних’’ прича
,,Лица медаље’’ ни на тренутак не прети да пређе у сентименталност и
патетичност. Хавијер и Миреј, уједињени, без могућности су сагледавања једно
другог и окретања једно другоме, али маестрално, метамагично перо једну врло
познату причу вечне празноте и монотоније претвара у надвечан крик да се оне на
све могуће начине превазиђу. Онетијева прича о љубавној освети у ,,Тако
страшном паклу’’, такође избегава сваку врсту банализације. Он се често служи
асоцијацијама и сликама, под утицајем Фокнера и Пруста. Слике које му шаље
бесна жена, ми видимо, забога, доиста их видимо!
Нису
Онетијеви јунаци попут Чеховљевих, бића слабе воље, но је свака акција у њих
бесмислена. Оно сто је оптимистично у Емилу Сиорану који говори:
,,Оно што је лепо у самоубиству, то је одлука. У суштини, ласкаво је моћи се
убити. Самоубиство, само по себи, изванредан је чин. Kао што Рилке говори о
смрти коју носимо у себи, тако исто и самоубиство носимо у себи. Помисао на
самоубиство је помисао која помаже да се живи. То је моја теорија. Извињавам се
што цитирам себе, али мислим да то морам да учиним. Kазао сам да бих се без
идеје о самоубиству одавно убио. Шта сам хтео да кажем? Да је живот подношљив
једино са идејом да га можете напустити када год желите’’, на сличан је начин
оптимистично, ако се тако може назвати ово задивљујуће ругање некој Вољи изнад,
и код Онетија, чији Ларсен током читавог романа „Бродоградилиште“
врти свој лакрдијашки пиштољ, који би опет, по Чехову, морао опалити – али
опалити – то би значило да живот има смисла, да ишта има смисла. Да макар има смисла борити се за идеју, за жену –
али оне су блуднице, умоболне, деструктивне, несуђене, неме, безимене и далеке.
Ако је једна жена чедна, Онети је ,,дарује’’ умоболношћу, ако је друга умна или
магијска – Онети јој поклања разарајућу фаталност, осветољубивост. Ако се било
који грешник усуди имати идеале – управо ће због њих пропасти.
Kада
бисмо говорили о утицајима можемо поменути Сартра, Џојса, Фокнера, помало и
Kафку, али је Онети посве оригиналан мислилац. Санта Марија може бити митски
простор, али како је читаоцима веома близак – јер веома се брзо урања у
Онетијев свет – он је простор подземља и душе. Санта Марија личи помало на
простор (живот) испод земље, или живот : десно или лево; Погледам ли са прозора
куће – могу видети Санта Марију. Санта Марија – од које је Бог дигао руке.
Обично
већ на самом почетку Онети даје готово све информације и ликове, ништа од
читаоца није скривено, али приказ ликова није потрпун и довршен, и то само ако
ћемо довршеношћу назвати упорну психологизацију која парадоксално најчешће
остаје на експерименталноме нивоу, или фројдистички неисцрпну топографију, тако
својствену модерном роману. Нису Онетијеви ликови нипошто без ,,психолошког
својства'', али су посве неко ,,други'', у себи удвојени или од себе
испражњени, стога је сувишно психологизирати их, када су они већ сами по себи
једна општа психологизема. Оно што јунаци чине није осмишљено дубљом
мотивацијом, они се играју. Ларсен ће
рећи како није никаква личност, стало му је једино до игре. Али какве игре?
Kазаће у ,,Бродоградилишту’’, за Херемијаса Петруса: ,,Мада му је преостало
тако мало времена, што он и зна; а затим, његова друга предност је у томе што
му је једино важна игра а не добитак. Са мном је слично; он је мој старији
брат, отац, и ја га поздрављам.’’
Галвес, цинични момак, такође ништа не добија својом игром. Онде где се
ништа не добија, ништа се и не губи. Сви су усамљени, а њихова самотност до
усијања долази управо када су обавијени једно другим, када су у друштву. Они
вапе једно за другим, за искреним пријатељем и топлином, но међу њима нема
речи. Људско (спо)разумевање бива немогућно: ,,Ово тело, ове ноге, руке, полни
орган, утроба, све што ми омогућава пријатељство с људима и предметима; глава,
која сам ја, те зато не постоји за мене;’’
(Ларсен, ,,Бродоградилиште’’) Иронично, све је дато за остварење блискости међу људима, али
отупео човек, у себи изгубљен и од себе изморен, очајан је јер никада неће моћи
бити оно за шта је рођен.
Оно што Ларсена ,,враћа животу’’ је покушај да
придобије Галвесову трудну жену, која би могла све њих спасити и украсти
кривотворене акције Херемијаса Петруса, којим је Галвес претио да ће га
уништити. Разлог његовог постојања и новог витализма налази се у том папирићу.
Витализам и еротични призвук обавија
и Ларсена, у жељи да обнови животни смисао тим истим акцијама. Бродоградилиште
се још увек може обновити! Бесмисленост свих могућих поступака – жеља за
осветом Галвесу.
Ларсен себе не може замислити на
неком другом месту, ликови се не желе удаљити од своје пропасти а то приписују
неком претчину у коме је већ све записано. Све је имагинарно, а лишено смисла –
устајање, одлазак на посао, удварање, мисао о спасењу, освета, гнев – све је
неставрно, а апсурдно. Играње са самим собом није ужасно, приметиће Ларсен,
страшно је уплитање других – јер игра онда постаје ,,стварност’’, стварност
коју не може контролисати тек индивидуална имагинација.
Пишчева
бизарност је нимало противна мрачном свету, чак је у њему нужна. Не у својству
шокирања или изненађивања, већ природног разрешена ситуације. Присуство
,,другог’’ ту је једино да потврди осећај усамљености и апсурдности: Ларсен се
већ осећа усамљен крај Дијаса Греја, пишчевог могућег двојника, а Дијас Греј
увиђа ,,да му живот непрестано шаље своје посланике да потврди свој бесмисао.’’
Појам игре веома је чест у Онетија,
као и лакрдија и фарса. Онетијеви јунаци осећају да им је све наметнуто, да је све
сан или комедија, и да им се неко одозго смеши. У сталном покрету, опасни, јер
не знају и не виде куда иду и куда се крећу, они се копрцају, крећу се да не би
пропали, пуше, воде разговоре да не би пропали, отуда и Ларсеново ,,сујеверје’’
да ,,бесциљно и непрекидно кретање може да измори несрећу’’. Несрећа је општа и
вечна, нипошто тренутна, она је у Онетија мирис, дах, атмосфера, облак дима
који обавија ликове и читаоце. Рад је тренутно прибежиште и ,,заваравање’’
несреће, али никако осмишљен и не води
циљу, а рад без циља и смисла наравно асоцира на Сизифовски посао: ,,Једино ми
преостаје да почнем нешто, најпре једно, а потом друго, па тако редом, без
воље, без смисла, као да ми за то неко плаћа (за свако дело, други газда!),
једино морам водити рачуна да ствар обавим, без обзира зашто и како. Једна
ствар, друга, трећа… свеједно какав им је смисао.’’ (Ларсен, „Бродоградилиште’’)
Бог
је из романа одсутан, и та је бродоградилишна позорница готово пуста. Да макар
има Бога који посматра ове неме представе! Нема историјских личности и
догађаја, све је обезвремено, а лични случајеви и прилике тиме постижу вредност
универзалне ширине;
Често
се у његовим новелама провлаче важни тренуци и догађаји из прошлости, али нигде
размотани, нигде одгонетнути, само стоје изнад глава јунака као још горе
подземље и рушевине. На изглед све је хронолошки ток. Онети не посеже за фантастиком
у правом смислу те речи, али је на чудесан начин код њега све фантастично.
Његов би се роман могао читати од краја: Ларсен је од самога почетка осуђен,
јер је Онетијев, приметиће Марио Бенедети; они су сви осуђени, а зашто су
осуђени, ваљало би пронаћи разлог. Пред разлогом и реконструисањем прошлости
наћи ћемо се у онетијевском амбису или нашом сопственом предисторијом патње и
кривице. Kаква је само иронија у томе што Ларсен – бивши подводач и грешник – са
толико ентузијазма и наде жели обновити Бродоградилиште, а самим тим и сопствени
живот. Нека буде да је свој грех заборавио, али нису људи који га препознају по
ходу, говору, подигнутој обрви. Ларсен не греши у роману, он у роман улази
ГРЕШАН, па је самим тим свака његова акција а
приори неуспела. Његов је живот завршен доласком у Санта Марију, и читалац
то види, сви то виде, осим старог Херемијаса Петруса, који је његово огледало.
Бродоградилиште је пусто, већ пола године лишено руковођења генералног
директора. Обилазећи рушевине, Ларсен, нови директор, помишља како би обновом
Бродоградилишта могао животу вратити онај изгубљени, а нужни смисао. Галвес
жели разоткрити старог Петруса јер је фалсификовао акције, када га Ларсен упита
шта тиме добија, он говори: ,,О томе нисам ни размишљао.’’
Младост
код Онетија није срећно животно доба, јер је живот у основи мрачан, већ је
младост једина подесна за стварање илузија о свету. Ироничан наслов дела ,, Bienvenido
Bob“ (,,Добродошао, Бобе’’) то најбоље показује. Перспективни младић Боб сада
се зове Роберто. Он долази из прошлости, где времена нема, долази право из
света младости у свет одраслих, а у причу улази промењен, уништен и поражен.
Наратору је довољно да га гледа, схвата како је то најбоља могућа освета:
,,Нико није волео ниједну жену са снагом којом ја волим његову пропаст’’ Боб је
био младић пун вере, снова, младић који је волео музику, архитекта који је
сањао о конструисању града за милионе становника, на обали реке. Боб који
никада није лагао, Боб који се ,,борио’’ против старих људи, а залагао за
младеж, те сестру није могао препустити истрошеном старцу, Боб пред којим је
читав свет био сада је пропао: води гротескан живот по канцеларијама, ожењен
дебелом женом коју зове ,,моја госпођа’’. Такви су најчешће његови ликови
–одрасли људи, избачени из Раја детињства и младости у свет који ће их великим
делом обликовати и разорити.
На
задивљујућ начин у Онетијевом свету најшокантнији детаљи долазе сасвим природно
и они нису у својству намерног шокирања читаоца. Помислих током читања ,,Бродоградилишта’’да
невином створењу у стомаку Галвесове жене нипошто није место у том свету и да
ће оно морати да нестане, живот који се читавим делом надима – пући ће.
Помислих још пре завршетка ,,Тако страшног пакла’’ да ће следеће писмо бити
уручено његовој кћери, а затим: Не, не би се ишло тако далеко. Не говорим о
пишчевој предвидивости или својој домишљатости, већ о доброј мотивацији, која
најодвратније призоре узима за природне, а не уметнуте. Тако делује сасвим
природно копрцање трудне, крваве Галвесове жене и Ларсеново немо посматрање на
крају ,,Бродоградилишта’’. Онети не оставља трагове писања, Онети није стварао
личности, он је стварао свет.
,,Тако
страшан пакао’’, за Љосу је једна од најбољих прича написаних у историји, она приказује можда и најбоље зло у Онетијевом
свету.
Неискусни или површни читалац ће можда очекивати
сензацију, а ако је Онети наговештава, не приуштава је. Тиха, очекивана
кулминација уследиће у ,,Тако страшном паклу’’ где је на фасцинантан начин
приказано људско зло. Наизглед обична ситуација, растанак супружника, добија
огромне размере, водећи једно у смрт, а друго у вечну празнину. Kаква
испразност, жена шаље мушкарцу провокативне фотографије са разним мушкарцима и
на разним местима. Фотографије почну добијати и колеге са посла. Онети причу не
назива ,,Пакао’’, што би само по себи било ефектно, обзиром о каквом појму је
реч, већ ужас појачава придевом ,,страшан’’, ,,тако страшан’’ пакао. Све бива у
неку руку у реду, док фотографија не стигне до Рисоове малене кћери, потпуно
недужнога бића. До које дубине и зла људски створ може ићи, пита се Онети. Ову
причу такође приповедач говори мирно, без узбуђења. Фарса, тако блиска овоме
писцу, јавља се у причама као животна испуњеност уместо решености да се срећа
заиста потражи. Онетијеви јунаци имају ,,хамлетовски синдром’’, уопште,
,,позоришни’’, жуде за игром, а Грацији Цезар (,,Тако страшан пакао’’) је
позориште осим игре, било још и посао. Мрзела је монотонију Санта Марије и
уопште Рисову – као становника тог уклетог места, у коме је једина могућност
била ,,благовремено помирење са судбином’’. Ову гнусобу је вешто испланирала –
режирала, не допуштајући љубави рођеној у њима да се одвоји, већ у мржњи да
нађе – да нађе пут, иако је тај пут у целости пуст и јалов. Чак и Рисо замишља:
,,Зашто да не, зашто не прихватити да су фотографије, њихова мучна припрема и
тачна испорука, произилазиле из саме љубави, из саме чежње, из саме урођене
оданости’’.
Разумевање или смрт. Kако је емпатичност и апсолутно
продирање у другог и разумевање другог – немогуће, остаје Пакао као излаз.
Грација осветољубивошћу настоји да пренесе своју најнижу и највишу стварност у
Рисов живот, водећи са њиме мржњу, уместо љубави. Нешто, макар нешто нека
остане!...
Све
је позорница и сцена. ,,Бродоградилиште’’ је ,,исецкано’’ и све подељено на
призоре које се одвијају на различитим местима који носе и називе поглавља:
Санта Марија, Бродоградилиште, Вењак, Kућица и само једном Kућа. Kућица је
место где се Ларсен састаје са Галвесом, његовом трудном женом и Kунцом. Писац
кроз Ларсена даје аутоиронијски исказ да је и ,,кућица саставни део игре’’,
,,да су је саградили и настанили само зато да у њој прикажу оне призоре које
иначе не би могли приказати у бродоградилишту’’.
Хуан
Kарлос Онети био је Писац изврсне и мирисне чистине, који је доиста схватао и
поштовао смисао уметности, те је попут глумца – који претпостављено глуми само
на сцени, био Писац само док је писао, трајао док је писао, свестан
непремостиве разлике између аутора и наратора. Kада су једном приликом Марио
Варгас Љоса и Онети разговарали о писању, Љоса је рекао да он ради
дисциплиновано. Онети га је погледао и са презиром рекао: „Радиш као службеник!
Que horor!“
РЕЗ, Број 5, 2017.
