Све
док има руку / Све док има ногу / Све док има било чега
 |
| Аутор: Марина Блашковић |
Ако се питамо шта
је био јужноамерички бум, онда је то, у случају Аргентине – Хулио Кортасар и
његов роман „ Школице“. Дакле, негде
у време када се и код нас појављују први текстови који ће касније бити
окарактерисани као постмодерни, Кортасар
пише своје „Школице“ ( 1963 ), које су постмодеран текст par excellence. Уместо предговора, Кортасар пише Упуство за употребу. Роман може да се
чита на више различитих начина, како Кортасар предлаже, нелинерано , дакле
прескачући поглавља, а сам текст је подељен на три дела: С оне стране, С ове стране, Са других страна ( Необавезна поглавља ).
Јасно је, дакле, да ће читалац овде имати учешћа, а богами и посла, када буде
одлучио да овај роман прочита, пређе као
школице, да се суочи са овим текстом који је, чини нам се, писац желео да учини
што напорнијим, непроходнијим, да читаоцу узме време, пажњу, тражећи љубав за
књижевност, страст. Али исти тај читалац, када прочитани роман спусти на сто,
осетиће тај БУМ. Нешто се десило. Нешто је одјекнуло у мени и после ове књиге
ја више никада нећу бити исти. Бум се деси или не деси. Ко га је осетио зна о
чему пишем и има много среће. Много пута сам покушала да објасним шта је за
мене књижевност, зашто неку књигу волим ( писца волим само једног ), али увек
се некако запетљам и саговорниково климање главом ме обесхрабрује, јер знам да
се то не може објаснити, као што ни ја саговорникову љубав и страст према
нечему и за нечим, нећу до краја разумети. Сада пишем о Школицама и ево ме опет – објашњавам ту моју личну импресију. Да, можемо
говорити зашто су Школице, управо то
– бум. Кортасар је користио сва
постмодерна решења: нелинеарност, интертекестуалност, фрагментарност, мотив
игре и лавиринта, а и читаоца је увукао у свој роман као обавезног саучесника.
Аутор је хтео прво свој роман да назове Мандела.
Мандела је архетипски космограм у облику круга уписаног у квадрат издељеног на
лавиринтске подеоке кроз које су се у ведској Индији разрешавале антиномије
микро и макро космоса. Наравно, као све у роману, ни појам манделе, који је
поред школица, најважнији лајт – мотив, није случајан. Разрешење микро и макро
космоса је оно чиме се овај горостас заправо и бавио. Он је то могао. Његови
јунаци размишљају о томе, његове школице треба да доведу до неба, где би ваљда
човек постао део тог макро, и тако
себе разрешио? Његов текст у ком се
губите као у каквом лавиринту, а све време осећате тежину целине, је мандела
која пулсира тражећи разрешење антиномије дубоко личног ( микро ) и несвесног
заједничког ( макро, а сетимо се само Ујевићеве песме Побратимство лица у свемиру ). Да ли се може стићи до Неба, да ли
се може побратимити са лицима у свемиру, не знамо. Не знамо, јер јунаци никада
не догурају каменчић до последњег поља. Постоји та сцена када Орасио посматра
Талиту, неку врсту зомби Маге:
„(...) Оливеира схвати да се све враћа у свој
поредак, да ће прилика у ружичастом обавезно одабрати пљоснат камен међу свима
онима које је осмица гомилао на ивичњаку леје, и да ће Мага, јер је то била
Мага, савити леву ногу те врхом ципеле упутити камичак у први подеок школица.
Одозго је могао да види Магину косу, лук њених рамена, а и како мало диже руке
да би одржавала равнотежу док ситним скоковима улази у први подеок, док упућује
камичак ка другом подеоку ( Оливеира благо задрхта јер камичак умало не изађе
из школица, само га је неравнина пода задржала тачно на ивици другог подеока ) (...)“[1]
Овде ћемо стати са цитатом, јер је довољно да покаже
да је игра = живот. Иако ништа није извесно у роману, слутимо да је и Орасију и
Маги камичак изашао из школица, обоје су прешли преко границе – Мага је
прескочила, како Орасио слути, ограду моста у Паризу, а Орасио је , како ми
слутимо, скочио кроз прозор неке луднице у Буенос Аиресу. За разлику од оног мотоа „живот је игра“, овде је игра живот, као
у Попином циклусу Игре. И то сурова
игра. Један погрешан потез и све се завршава, а много паметних, прорачунатих (
да ли ? ) срећних потеза води ка небу, ка последњем подеоку школица.
Роман и на макро и на микро плану функционише као
игра. Као наслов и лајт-мотив романа узима управо игру – школице, коју, верујем,
сви знамо како се игра. Зашто кажем да и на микро плану функционише као игра (
ако смо на макро плану већ показали, наводећи Кортасарев предлог читања на прескакање )? Јунаци романа се играју,
у смислу замене идентитета ( Орасио и Травелер као doppelgänger -i ) свако може
да буде било где, управник циркуса или управник луднице, свеједно је, затим
играње са животом – а то је тек игра, када Талита прелази „ мост “ направљен од
две даске коју држе Орасио и Травелер, свако на прозору друге вишеспратнице.
Талита никада неће прећи мост, као што неће ни догурати каменчић до неба. Роман
функционише као лавиринт, још једно постмодерно решење. На макро плану, већ смо
објаснили, његови називи поглавља сугеришу да се може кренути са различитих страна, а познато је да је
роман Кортасар замислио како почиње управо са 41. поглављем и Талитином игром –
преласком преко моста ( мост је такође важан мотив Кортасарове прозе ). На
микро плану лавиринит функционише на више начина. Ево још једног репрезентативног цитата.
Орасио напушта говорницу, јер је прекорачио своје време за разговор, а баш је
причао о сну који је сањао, и његовим
изласком из говорнице се завршава 100. поглавље:
„Оливеира затегну сако и изађе из кабине. Службеник
му је на уво сиктао све по списку. 'Када бих сада имао нож у руци', помисли Оливеира вадећи цигарете, 'можда би
овај клипан почео да кокодаче или би се претворио у букет цвећа'. Али ствари се
скамене, ужасно трају, треба запалити цигарету, само да се не испече, рука му
прилично дрхти, треба даље слушати дреку оног кулова који се већ удаљавао али
се ипак сваког часа освртао и давао му неке знаке, а разрока и трговачки путник
су га меркали једним оком док су другим већ мотроли на старицу да не прекорачи
својих шест минута; бакута у кабини је била прави примерак Кечуа мумије из
Музеја Човека, једна од оних које осветљавају чим посетилац притисне мало
дугме. Али било је заправо обратно као и у толиким сновима – старица је изнутра
притискивала мало дугме и започињала разговор са неком другом старицом у ко зна
ком поткровљу огромног сна“ [2].
Само овај пасус у себи садржи неке од главних одлика
романа : опозиција јава – сан; лавиринт; транспарентност времена и простора;
донекле и хорорну сцену, али и оно што зовемо inception, неку врсту слике у слици, сна у сну. Као да видимо Орасиа
како спава и онда га зумирмо – у његовој глави се одвија цитирана сцена и
видимо ту старицу коју посматра Орасио; затм следи zoom out, убрзано померање кадра, оно што би се назвало long shot: Париз и много старица
умножених у стотине примерака, и стотине поткровља, да би се сво то гомилање
поново завршило у Орасијевој глави који спава и сања како се удаљава од
говорнице у којој нека бакута с оне стране притиска дугме. Тако би
лавиринит, игра и учествовање читаоца у тексту (његово тумачење сна и јаве)
могло да се покаже и на једном пасусу овог романа. А текст Ксеније М. Вуловић показује како „
поглавље 34. на микроплану опонаша структуру целог романа“.[3] Постомодерна проза је често окарактерисана само таквом, постмодерном,
као да то само по себи говори о квалитету текста. Али ја сам онај тип читаоца који сем за
изазовом који нуди један постомодеран текст, трагам и за оним што је, по речима
Линде Хачион, изгубило своју утемељеност тамо негде где се високи модернизам
препуштао постмодерни. Каже Линда
Хачион, једноставно: „ Центар више не стоји чврсто“.[4]
Пољуљане су све вредности које је заговарао високи модернизам, сада:
“постмодернистички роман доводи у питање читав скуп
узајамно повезаних појмова, који су повезани оним што лагодно означавамо као
либерални хуманизам: аутономију, трансцедентност, ауторитет, јединство,
тотализацију, систем, универзализацију, центар, континуитет, телеологију,
затвореност, хијерархију, хомогеност, јединственост, порекло“.[5]
Ако ништа не стоји чврсто, ако се не зна шта је
добро, а шта лоше, шта је лепо, ако нема никаквог естетског критеријума, ако се
не зна шта је важно, онда је све само
забава, само мегаломанска производња забаве и игре. Игре Кортасара, и не само
њега, наравно, нису то. Пише Марјана Д.
Ћосовић: „ За модерног човјека једнолинијски систем читања био је превише
монотон и спор, а премало изазован. Класични систем читања престао је да
одражава начин на који је модерни човјек доживљавао свијет “[6] Јао, јадни, сироти модерни човек! Добро је
тамо некад размишљао Иван Галеб, човечанство се прозлило, не треба му
фабулирати. Знао је још 1957. да нема сврхе. Треба га забављати, изгледа.
Међутим, постомодерна није заборавила одакле је
потекла и какав терет прошлих векова и озбиљних питања носи на својим плећима.
Питања на која се није још одговорило, чекају. Да ли кроз игру, лавиринте,
скривене поруке у укрштеницама, егзотичним метафорама, најневероватнијим
експериментима, одговори се морају дати, до тад питања чекају, вребају.
Погледајмо Кортасарове јунаке, па они су забринути, оптерећени управо таквим
питањима! Где је нестала клошарка испод моста са којом се Мага дружила? Где је
Мага, шта сања? Шта је љубав, шта је секс, пријатељство, па овај роман има и део у којем се математички
доказује непостојање пакла, читајући овај роман заволела сам тог старог хипика
Алена Гинзберга. Ремек – дело постомодерне прозе. Можда је то за мене бум, не толико форма, колико чињеница да
се након читања умемо запитати над основним стварима као што су љубав, смрт,
секс, сан, срећа, и то - мандела,
вековна потреба човека да објасни себе, да коначно може да каже да и он припада
нечему сем својим трошним костима и месу које трули.
„ Никад нећу престати да осећам како се ту, тик уз
моје лице, уплетено међу моје прсте, јавља нешто као засењујуће распрскавање
према светлости, нека провала мог бића према свему што је другачије од мене или
је изван мене, нешто бескрајно кристално што би могло да се згруша и да се
расплине у свеопштој светлости ван времена и простора. Као нека врата од опала
и дијаманата, одакле човек почиње да буде оно што уистину јесте, а што неће, не
уме и не може да буде.“[7]
Знам како смо ми играли школице. Када бисмо дошли до
краја, прогласили бисмо победника и онда кретали испочетка да играмо. Нешто као
Сизифов посао. У овом роману би се могао прочитати и један Кортасаров дијалог
са Камијем – њихово схватање Сизифовог посла је другачије. Ками завршава свој
есеј о Сизифу реченицом: „Сизифа треба замислити сретним“.[8]
Пре тога пише како га занима Сизифово лице у моменту када догура камен на врх
стрмине и погледа пут који је прешао. Тако и Кортасар замишља лице, овде једног
другог човека – Адама. За разлику од Камија и његовог Сизифа чије је лице „већ
и само камен“, али га ипак замишљамо сретним у том зноју и напору, ево шта каже
Кортасар, проматрајући једно друго лице:
„Можда је Еден, као што неки тврде, митопојетска
пројекција срећних времена проведених у мајчиној утроби, која остају у
несвесном. Одједанпут боље схватам страшну кретњу Мазачовог Адама. Он покрива
лице да би заштитио своју визију, оно што је било његово; у тој маленој ручној
ноћи чува последњи пејзаж свога раја. И плаче ( јер онај покрет уједно и
пропраћа плач ) када схвата да не вреди, да је права осуда оно што већ почиње:
заборав Едена, односно овнујски конформизам, јефтина и прљава радост рада и
зноја лица нашег и плаћени годишњи одмор “.[9]
Као што би Ками Сизифа замислио сретним, тако можемо
и ми човека замислити сретним. Док игра своје школице, труди се да увек буде у
оквиру линија, само да игра траје, само да се не падне у амбис ( а где је тек
Орасијево спуштање у подрум са Талитом ... ) и тај плаћени годишњи одмор. И тако –
Све
док има руку
Све
док има ногу
Све
док има било чега.
[1]Кортасар,
Хулио. Школице. Просвета, Београд,
1984.стр. 329
[2]Кортасар,
Хулио. Школице. Просвета, Београд,
1984, стр. 468
[3]
Вуловић, М. Ксенија. Читање између
редова: 34. поглавље „ Школица “ Хулија Кортасара. https://drive.google.com/file/d/0Bx6PfhyqzA4PdlM1YklGUkpJZjQ/view
[4]Хачион,
Линда. Поетика постмодернизм,.Светови,
Нови Сад, 1996.стр.30
[5]
Исто, стр.105
[6]
Ћосовић, Д. Марјана.„Школице“ Хулија
Кортасара као модел постмодерног романа. Phihologia Mediana: годишњак за српску и компаративну књижевност,
год. 5, бр.5, Ниш, 2013. стр.305
[7]Кортасар,
Хулио. Школице. Просвета, Београд,
1984.стр.373
[9]Кортасар,
Хулио. Школице. Просвета, Београд,
1984.стр. 523.
РЕЗ, Број 5, 2017.
