 |
| Аутор: Марина Блашковић |
Неки
од највећих историјских догађаја одигравали су се далеко од очију цивилизације
или онога што се представља као цивилизација – а то је европоцентрични систем.
Точак, писмо, папир, календар само су неке од материјалних достигнућа
неевропске цивилизације. Нема потребе да се наводи да и јужноамерички континент
има свој немерљив допринос, нарочито цивилизације Маја, Астека и Инка. Али када
већ говоримо о јужноамеричком континенту, ево једног занимљивог податка који ће
показати на ком ступњу су неке „напредне“ државе и неке „заостале“. Тврди се да
се Амерички грађански рат водио, између осталог, да би црнци стекли право
грађанства и да не би били експлоатисани као робови[1].
На крају 1865. године „либерални“ (и богатији) Север победио је материјално исцрпљени
и ослабљени Југ, што је довело до масовног ослобађања црначких робова и до
укидања њиховог поданичког положаја. Сједињеним Америчким Државама, првој
слободној колонији, требало је 82 године да би укинуле ропство. Али шта је са
другом ослобођеном колонијом у свету? И која је то бивша колонија уопште? Ради
се о Хаитију, острву у Карибима, који је званичну независност стекао 1804.
године. Исте те године држава Хаити је себе прогласила за „уточиште свих
поробљених и обесправљених људи“, што је значило да су укинули робовласништво.
Читавих шездесет година пре Сједињених Америчких Држава. Хаићанска револуција
је много дуговала Француској, револуцији из 1789. године и Наполеону, о чему
нам сведочи и кубански писац Алехо Карпентијер у свом роману „Век
просвећености“. У овом роману Карпентијер даће нам лице и наличје револуције и
приказаће мрачну страну ХVIII века, века просвећености.
Непознат или релативно непознат је Алехо Карпентијер на нашем поднебљу. Сем романиста и нарочито хиспанолога, он код наших читалаца није побудио већу пажњу. Његов роман „Век просвећености“ готово да је непознат, а једино за „Краљевство овог света“ услед новијег издања влада какво такво интересовање. Па ипак, Карпентијер је велики писац, ако не баш и први који је користио термин магични реализам за стваралаштво својих сународника. У поговору српског издања Карпентијеровог чувеног романа Карлос Фуентес је истакао да се за њега може везати „извесна идеја о бароку“. Тај барокни израз овог Кубанца потиче од његовог миљеа, јер Кариби су били место искрцавања Кристофора Колумба и првог сусрета Старог и Новог света, па и шпанског барока у свету колонија[2].У барокној техници описана је очева кућа главних јунака на почетку књиге, када се много пажње посвећује чинијама, лонцима, тапацирунгу, кантарима, ароматичним зачинима, музичкој кутији, па посебно у Естебановом кабинету вагама, теговима, зделама и свиммогућим предметима домаћинства. Почевши од једне породичне куће са пропратном пиљарицом, Карпентијер је покушао да што живописније прикаже живот у Хавани и на Карибима пред револуционарним дешавањима.
„Век
просвећености“ је врло захтеван роман. Инвентар његових главних мотива био би
предуг, па ћемо само натукнути оне основне: револуција 1794. године и борба на
острву Хаити; идеја братства и једнакости наспрам терора; удео појединца у
револуционарним дешавањима; иронијско сагледање идеја просветитељства и напретка;
масонерија; преиспитавање идеала; инцест; утицај цркве на колонијални свет;
задирање у историју и митологију карипског света; музика; споменути барок и др.
Главна тема романа ипак је однос јунака према револуцији, најпре у Француској,
а потом и према њеном одјеку у Новом свету. Морамо имати у виду да је Карпентијер
Кубанац и да је био сувременик Кубанској револуцији која му је омогућила да се
врати у домовину. Међутим, није револуција од 1959. године судбински утицала на
Карпентијера. У једном интервјуу рекао је да му је путовање у младости на Хаити
и упознавање с његовом крвавом историјом било од највећег утицаја у
стваралаштво. Неки књижевни критичари тврде да је Карпентијер више „књишки
мољац“ него перцептивни стваралац, али када се погледа да се два његова
најзначајнија романа, поменути „Век просвећености“ и „Краљевство овога света“
баве историјским догађајима из визуре обичних људи, онда се може узети у обзир
и Карпентијерова тврдња да је он писао само о ономе што је видео, доживео,
осетио или промислио. Како било, револуција је за Карпентијера представљала вечиту
инспирацију и водиљу за промишљање и стварање. Буржоанска револуција 1789.
године сама по себи је једна од најконтроверзнијих и најконтрадикторнијих
догађаја у људској повести. На Земљиној западној сфери она је посејала клице
револуција – Хаићанску, а недуго затим и панлатинскуса ослободиоцем Симоном
Боливаром на челу. Зато није чудо што се Карпентијер и писци попут њега стално
враћају на догађаје из своје континенталне и острвске прошлости. До дубоко у ХХ
век јужноамерички континент доживео је бројне револуције (понекад су то биле и „револуције“)
за које ће се испоставити да и нису биле толико револуционарне. Али последице
тих догађаја биле су терори или диктатуре. Пиноче, Чавез, Батиста...
О
револуцијама је снимљено много филмова. Један од пионира, не само у овом жанру,
него и у кинематографији, био је филм „Оклопњача Потемкин“ (1925) Сергеја
Ејзенштејна, који је представио и нову технику монтаже. Француска буржоанска
револуција често је пружала материјала за филмске ствараоце, мада је
статистички доказано да је Наполеон најчешће приказивана личност у филму. Тек у
новије доба са Кристофом Онореом и Лујем Гарелом Французи се окрећу својој
последњој утицајнијој револуцији, студентској револуцији из 1968. године. У том
погледу најинтересантнији филм није дело Француза, већ италијанског редитеља
Бернарда Бертолучија. Његово остварење из 2003. године, филм „Сањари“, омаж је
историји филма, али и историјској револуцији. Млади људи, један Американац и
брат и сестра близанци из Париза, сусрећу се током демонстрација испред
Кинотеке и препознају се по заједничким интересовањима (филм). Ово познанство
покренуће многе полемике почевши од једне безазлене о бољем комичару (Грифин
или Чаплин) до Вијетнамског рата. Метју, Изабела и Тео су стања аргумента и
противаргумента револуције. Исти принцип постоји и код Карпентијера и многе
паралеле се могу уочити.
Роман „Век просвећености“ се премешта на различита историјска жаришта и сукцесивно прати само једног од главних ликова током свих дешавања. Главни ликови су брат и сестра Карлос и Софија, са којима заједно живи њихов рођак и вршњак, астматични Естебан. Роман почиње очевом смрћу, када деца (они тада имају око петнаест година) остају сами у огромној, хаванској, породичној кући. Карлос, Софија и Естебан живе раскалашно, неодговорно, па ипак рајски, мењајући дан за ноћ и обратно, у својој пространој кући. Ово стање нам је исто као и у Бертолучијевом филму, будући да су и „Сањари“ смештениу огромну кућу препуну књига и слика. И у оба случаја млади су показали несклоност практичном животу. Идилу кубанске породице једнога дана прекида долазак трговца Виктора Ига[3]. Виктор уноси дах промене у ту запуштену кућу, спрема храну, анимира укућане трговачким причама, анимира их занимљивим играма, сређује им трговачке књиге уочавајући да их је тутор поткрадао и чак успева да излечи Естебанову астму. Испоставиће се да је Виктор Иг масон, али не верујући масон, него онај тип окренут деловању и борби. Естебан полази с њим у егзил (масони су тада били прогањани) у Француску и тамо ће изјавити: „Још нешто: ако се било шта буде помињало, ни речи о масонству. Ако хоћеш да будеш с нама, не крочи више никад ни у једну ложу. Већ смо сувише времена протраћили на те будалаштине“[4]. Тако ће и један и други ступити у Револуцију, додуше на различитим локацијама.
До
сада се можда тек у назнакама могла препознати сличност романа и филма. Она се
тек касније испољава у пуном виду, највише у односу ликова према дешавањима.
Естебан успева да се укрца на Викторов брод који је пловио према француским
колонијама на Антилима. Виктору је био поверен највећи задатак: он у Нови свет
испловљава са две велике тековине Француске револуције: Декретом о укидању
ропства од 16. Плувиоза II године и – гиљотином. Овде се мора додати да је
Карпентијер веома упечатљиво описао ослобађање (или освајање) хаићанске
престонице Порт-О-Пренс и њену одбрану, не либећи се да понекад пређе у
гротескне и натуралистичке приказе. Толико о последицама Декрета. С друге
стране, када описује гиљотину, која је врло брзо ушла у погон, Карпентијер је
иронично хладан, прецизан и читалац помисли да се одсецају главице лука, а не
људске главе. И револуција је на Карибима почела да делује као у Француској.
Виктора Ига у Паризу потказују, клима му се положај, у свима види издајице и
денунцијанте, те све око себе кажњава напорним радом, терором и слањем у опасне
пљачкашке походе. У једном таквом налету беса послаће Естебана у пљачкашку
експедицију. Ова епизода нам је битна због једног догађаја око Естебана. Наиме,
Декрет од 16. Плувиоза гарантовао је слободу свим црначким робовима. Током
једне пљачке Естебановом броду долази у наручје брод пун робова. Морнари
одлучују да силују црнкиње, а капетан, након што је проценио безизлазност
ситуације, одлучује да заплови према Суринаму, где би робове препродао
савезницима, Холанђанима. Капетан објашњава Естебану да мора да прибегне овоме
да не би изазвао побуну морнара кад се врате у Порт-о-Пренс, као и да има
пуномоћје за такав потез. Од кога кад није од Декрета? Од Виктора Ига!
Пад
Виктора Ига, његов одлазак назад у Француску и Естебаново бекство са Хаитија
(чиме се у споредни план ставља друга фаза хаићанске револуције) доводи до
поновног сусрета Естебана са својом породицом. Софија се удала, Карлос је ушао
у ортачки посао са Софијиним мужем и све изгледа опет идилично, али деца су
ушла у доба зрелости. Али сви од Естебана очекују да им прича о својим
догодовштинама, на шта он нерадо пристаје. И у том причању откриће се раздор.
„Причу је започео ведро, сећајући се противуречних збивања на путу од
Порт-о-Пренсадо Француске, на оном броду крцатом избеглицама, готово све самим
масонима, члановима неког Клуба Филаделфа, који је тада био врло снажан у
Сен-Домингу.[5]“
„Желео је да сачува ведро расположење, но, мало-помало, чињенице и призори
оживеше у речима и почеше да се боје у најмрачнијим бојама. Црвенило кокарди
пређе у тамну боју крви. За временом Дрвета Слободе дође Време Гублишта. Наиђе
неки нејасан, неодређен али ужасан тренутак у коме се изврши замена душа: ко је
јуче био благ, данас је освануо страшан; ко раније није ишао даље од вербалне
реторике почео је да потписује смртне пресуде“[6].
„Ова Револуција је зацело одговорила најмрачнијем, хиљадугодишњем људском
пориву развивши се у најамбоциознију пустоловину људског рода. Али Естебан се
грозио подухвата: 'Пребрзо ћемо заборавити мртве'. Мртве из Париза, из Лиона,
из Нанта, из Араса (и ређао је имена градова која су откривала размере
страдања, попут Оранжа); мртве из атлантских понтона, и кајенских логора, не
заборављајући оне које је било немогуће набројати – отете, бачене кроз прозор,
нестале... – којима још треба додати живе лешеве, људе уништених живота,
изјаловљених позива, унакажених тела, који ће заувек за собом вући неки
жалостан живот, ако не буду имали довољно снаге да себи прекрате своје муке“[7]. У
Естебановом приповедању долази до изражаја размера револуционарног вртлога.
Ипак, сестра Софија, говорећи у име свих, одбија да прихвати Естебаново
становиште. Она му приговара. „Не може се живети без политичких идеала; срећа
народа се не може остварити од прве; сигурно су почињене многе грешке, али те
грешке ће послужити као корисне поуке за будућност; она схвата да је Естебан
прошао кроз многа болна искуства – због тога јој се срце цепа – али можда је био
жртва претераног идеализма; она прихвата да су револуционаран претеривања за
жаљење, али велика људска освајања се могу остварити само уз жртве и боли. Све
у свему, ништа се велико на свету није радило без крвопролића“[8].
Након оваквог сукоба ставова, Естебан ће тврдити да они ништа не знају, да
ништа нису видели и да су му рођаци „револуционари“ који ништа од света нису
видели и да зато немају право да говоре о стварима које не познају. У овој
ситуацији она која није видела ништа од револуције сем њену мисао, подучаваће
једном активног учесника и носиоца револуционарности, што је само по себи
иронично. А врхунац ироније достићи ће када му рођака покаже летак о темељима
револуције које је лично Естебан пре много година у Порт-о-Пренсу са француског
превео на шпански. Засићен разговора и неразумевања, Естебан ће их напустити и
затражити мир у продавници, мада ће схватити да ствари између њих не могу више
бити као раније и да је негдашњи кућни рај изгубљен. „ 'Наљутио си се на нас',
рече [Софија], 'зато што верујемо у нешто. 'То веровање у нешто што свакодневно
мења лице донеће вам велика и тешка разочарања', одговори јој Естебан. 'Ви
знате само шта мрзите. Ништа више. И знајући то, пуни сте поверења, пуни наде,
у макар шта друго“[9].
Може
се приметити да је главни сукоб о природи револуције на линији Естебан-Софија.
Карлос није учествовао у вербалном окршају. И видеће се касније да је он
најпасивнији лик међу њима и да због тога симболише пасивну прихватљивост свих
оних који револуцију посматрају са стране. Иако је за свог рођака рекла да је
идеалиста који је изгубио веру у оно што га је раније водило кроз борбу, ипак
је Софија та која је идеалиста и верна начелима Француске револуције, Liberté, Égalité,
Fraternité.По Естебану, револуција је
оманула и велике идеје и обећани бољи светови су само сувишне речи; Естебана
сада карактерише заокрет од колективних начела Револуције ка индивидуалности.
Он верује само у оно што сам може себи да обећа и створи, али као већина повратника
из рата, има проблема са уклапањем у новонастале околности.
Ова
ситуација подсећа на ситуацију у којој се налазе Тео, Изабела и Метју из
„Сањара“. Метју је тај који је противник било каквој врсти насиља. У сцени у
којој он и Тео пијуцкају вино и расправљају о Мау као великом режисеру који
режира филм у којем милиони марширају с књигама у руци[10],
Метју примећује да те књиге нису књиге,
него књига и према тој књизи сви
певају песме, узвикују пароле и размишљају[11]. Ако
сви размишљају исто, онда су сви у том филму статисти и нема никакве
индивидуалности. На прагу ове мисли је и Естебан. Даље, у истој сцени,
полупијани Метју каже за Тео да се игра левог интелектуалца, пијући вино и
разговарајући о филму, док се напољу на улицама нешто збива. За Теа то представља
велики ударац и већ његова реакција ( почиње да дави Метјуа) нам говори да је
он окренут насиљу. Како се то манифестује у коегзистенцији са Карпентијеровом
књигом? Кубански писац враћа у живот старог лика.
У
кући Карлоса и Софије дешавања су само привидно мирна. Естебан открива да се у
њему јавља жудња за Софијом. Ово се лако да објаснити Естебановом окретању себи[12].
Већ смо говорили о Софијиној привржености Револуцији и зато не чуди да, када
чује да се Виктор Иг, сада у милости Наполеона, вратио у колоније – овога пута
у Кајени (Француска Гвајана), она њему одлази. Није само физичка страст она
која је приближила Софију Виктору Игу: у Виктору је видела борбу и остварење
идеала револуције, сасвим супротно од онога шта јој је Естебан приповедао. Ако
уклонимо Карлосову причу, добијамо троугао Естебан – Софија – Виктор: критичку
револуционарну (само)свест, непоколебљиву оданост и сланог, али противуречног
носиоца револуције. Софија ће присуствовати најславнијим данима Виктора Ига,
али и његовом паду.
Година
1802. године Наполеон је донео закон звани Декрет од 30. Флореала Х године о
поновном успостављању ропства у француским колонијама, што је значило да је
Виктор Иг имао да погази своје највеће управничко достигнуће од пре осам година
и укидања ропства на Хаитију. Бранећи Наполеона и себе, Виктор Софији цитира
речи свог покровитеља о времену у ком су се нашли. „Завршили смо роман о
Револуцији; сада је време да почнемо њену историју и да размотримо само оно што
је стварно и могућно у примени њених начела“[13].Један
од баласта Револуције били су слободни црни робови који својом слободом умањују
производњу шећера и кафе из колонија, а самим тим и прилив новца. Виктор Иг,
као осам година раније, започиње страховладу и овога пута црнце затвара и
одбацује у радничке логоре. Међутим, наилази на отпор – црни робови су се
побунили и започели једну врсту герилског ратовања. Да се не бисмо дуже
задржавали на приповедању, рећи ћемо да је Виктор Иг повео казнену експедицију
која је била страховито десеткована и од последице задобијених рана је и сам
преминуо. Али још пре тога, увидећи да Иг није оно за шта га је сматрала,
Софија га напушта.
Епилог
романа, дат кроз перспективу Карлосовог трагања за својом породицом, сведочи
нам да се Софија помирила с Естебаном и да је остала верна револуцији. Њих
двоје се налазе у Мадриду, година је 1808, побуна Шпанаца против Наполеона,
улични нереди. Софија, силовита и распаљена, узима сабље и јури из њихове мирне
куће. На Естебаново питање за кога ће се борити, она му одговара: „За оне што
су нагрнули на улицу“[14].
Карлос никада није успео да их пронађе. А овај књижевни епилог много подсећа на
епилог филма о младим француским сањарима-револуционарима. Тео и Изабел излазе
на улицу и придружују се студентима демонстрантима. Метју, као и Карлос, остаје
да их посматра са стране, а Тео и Изабела / Естебан и Софија одлазе да положе
животе за идеале.
Има,
као што се може видети, више сличности између филма и књиге, највише у
сличности ставова ликова према историјским догађајима око њих и уметничким
делима која их окружују. У оба случаја ради се о младим људима који кроз
одшкринута врата уметности посматрају свет. Њихова правичност и п(р)освећеност
није упитна, али начин на који се хватају у коштац са светом јесте. Ипак, не
сме се узети здраво за готово потпуна идентичност ова два уметничка облика у
првом реду већ по самом историјском догађају који обрађују. Можда је тачно оно
што Фуентес пише у поговору књиге да је свака револуција неповратна и
некодификована, те да нема начина да се напише њена хроника, још мање историја.
„Револуција је Ревелација“, поентира Карлос Фуентес о овој књизи. И о филму,
додаћемо.
[1]Права истина о Америчком
грађанском рату (1861-1865) је да је он избио због сукоба северних и јужних
колонија око утркивања и расподеле богатства као и начина на који ће се „употребљавати“
црнци.
[2]Барок у Шпанији био је тесно
везан за цркву и противреформацију у односу на Лутеров протестантизам. Доказ за
то је Игњације Лојола, оснивач реда језуита, најтврдокорнији и најсвирепији ред
католичанства. Исти тај верски утицај Шпанија ће пренети и на своје колоније. И
дан данас око 90% становника Јужне Америке су католичке вероисповести, мада је
то католичанство врста деривата с локалним иднијанским веровањима.
[3]Према додатку с краја књиге,
Карпентијер тврди да је Виктор Иг заиста био историјска личности и да све што
је описао у роману му се заиста и десило. Вероватно је морао да стави овакву
напомену да не би читаоци поистоветили овог војсковођу и револуционара са
писцем Виктором Игоом.
[4]Алехо Карпентијер, Век просвећености, Просвета, 1985, стр.
96.
[5]Исто, стр. 251.
[6]Исто, стр 251-252.
[7]Исто, стр. 252.
[8]Исто, стр. 253.
[9]Исто, стр. 256.
[10]То је сцена са чувеном
фотографијом Метјуа на друштвеним мрежама у којој се каже „Books, not guns“.
Ова фотографија доводи до опасне забуне јер речи не изговара Метју, већ Тео, а
то је важно због карактеризације протагониста.
[11]Мисли се на књигу „Изреке
председника Маоа“, својеврсно свето писмо кинескеполитичке идеаологије.
[12]Мотив инцеста који се надаље
развија у књизи, још једна је спона с Бертолучијевим филмом.
[13]Исто, стр. 311.
[14]Исто, стр. 334.
РЕЗ, Број 5, 2017.
