 |
| Аутор: Марина Блашковић |
Једини нобеловац
(ако је то од значаја) којег сам ја до сада имао прилику да слушам и видим (ако
је и то од значаја) био је Перуанац Марио Варгас Љоса. Тог јунског солстиција
просторије СНП-а биле су крцатије неголи током изведбе било које представе из
позоришног годишњег репертоара. Разумљиво, дошао је Варгас Љоса. Тискање и
лактање, али и неочекивани, лаки, безбрижни осмеси: заиста, културан свет је
дошао да се поздрави са последњим мохиканцем јужноамеричког boom-a. Не, нисам тада тако размишљао о Љоси – то сада
закључујем. Нећу ни лагати – скептичан сам био према многим ставовима које је
Љоса том приликом изрекао, мада сам му признавао да се у нечему наше поетике усаглашавају:
рецимо, у идеји да је свет књижевног дела аутономан свет и да писац не може да
утиче на ликове и догађаје, а да не врши насилно масакрирање ако буде
интервенисао и учинио неке догађаје у роману неприродним и неусаглашеним. Ипак,
лакоћу с којом је Љоса говорио о својим плановима и писању нисам могао да
„прогутам“. И данас сматрам да није требало свету у СНП-у да открива тајне (или
псеудотајне) сада већ и код нас преведене књиге „Пет углова“.
Остављам тај топли дан препун жагора, шпанског језика и моје антипатије, и враћам се Љоси с књижевноисторијске тачке. Када сам рекао да је Марио Варгас Љоса последњи мохиканац, говорећи метафором хтедох рећи да би са одласком Љосе јужноамеричка и светска књижевност изгубила свог последњег истинског представника чувеног boom-a из шездесетих година. Кортасар, Бастос, Доносо, Фуентес, Сабато отишли су путем друге вечности, а последњи им се пре три године придружио Маркес. Аутентичних „бумоваца“ више нема, с изузетком Љосе. Па и Љоса има једну звездицу-фусноту уз своје име.
Остављам тај топли дан препун жагора, шпанског језика и моје антипатије, и враћам се Љоси с књижевноисторијске тачке. Када сам рекао да је Марио Варгас Љоса последњи мохиканац, говорећи метафором хтедох рећи да би са одласком Љосе јужноамеричка и светска књижевност изгубила свог последњег истинског представника чувеног boom-a из шездесетих година. Кортасар, Бастос, Доносо, Фуентес, Сабато отишли су путем друге вечности, а последњи им се пре три године придружио Маркес. Аутентичних „бумоваца“ више нема, с изузетком Љосе. Па и Љоса има једну звездицу-фусноту уз своје име.
Када се говори о
том раздобљу у историји прозе (а то јесу били поднебље и период окренути прози,
првенствено роману), примећује се да је Љоса допринео романима „Град и пси“,
„Зелена кућа“ и „Разговор у катедрали“. Ови романи нашли су своје место у
канону хиспаноамеричке књижевности, истина, али док је Маркес стварао свој
чудесни Макондо, док је Сабатов јунак-истражитељ писао извештај о глобалној завери
слепих људи, док је Карпентијер понирао у барокну прошлост Кариба, истовремено
Астуријас у митологију Маја и прагватемалаца, а Кортасар се играо школица (и то
на који начин!), дотле је Љоса писао о друштвено-политичкој стварности, о
социјалним и психолошким питањима Перуа и Јужне Америке. Узмимо за пример роман
„Разговор у катедрали“ у ком питање с почетка романа („Када ли се то Перу
зајебао?“[1])
диктира токове свести и питања на која двојица познаника покушавају да дају
одговор. Озбиљна тема у оквиру Перуа и теорије диктатуре; али сиромашна наспрам
породице Буендије. Не бих желео да будем погрешно схваћен; прихватам Љосино
писање као аутентично и неепигонско, као самосталан инструмент у том
јужноамеричком музичком ритму. Код Љосе, напросто – недостаје магије. То је и
разлог зашто замишљам звездицу тамо где јој можда није место. И неправедан сам,
објективно.
Магични реализам
је есенција хиспаноамеричке прозе. Расцепљени између пристигле агресорске
европске културе и вишевековне индијанске племенске традиције, у суживоту с
дивљом, непатвореном природом, али исто тако значајним научним открићима (математика,
календар, архитектура), преци хиспаноамеричких писаца оставили су плодно тле на
пољу традиције и фантастике за своје потомке. Исто тако, услед насилне
христијанизације, створена је рупа или, сликовитије речено, подеран руб женске хаљине, који
се могао зашити културним и уметничким тековинама европске цивилизације, у
првом реду шпанске. Важно је приметити – а то ми је Данило Киш први ставио до
знања – да латиноамерички писци нису наступали самостално, засебно у оквиру
сваке земље, већ су они пробој извршили управо тако – као латиноамерички писци.
Борхес је био први. Његова окренутост фантастици, али и крими роману (да ли је
још неко приметио опседнутост Латиноамериканаца крими романима?) и референтност
у односу на европску књижевност, умногоме су означиле пут за све писце boom-a.
Управо тога
нема, макар не у довољној мери, код Љосе. Упоредићу њихове поетике метонимијом
писаца – Борхес је протопостмодерни Лоренс Стерн; Љоса је реалистични Балзак.
Марио Варгас Љоса је магични реалиста без магије. У једној својој књизи, он је
направио дистинкцију између ствараоца и интелектуалца. Вероватно је себе
убрајао у прве; по мом
мишљењу, Љоси је
недостајала спонтана игра духа да би био више стваралац него што је
интелектуалац.
* * *
Да би се разумео
овај перуански писац, предложио бих хронолошку линију његових романескних
остварења коју није нужно пратити. Дакле, Љоса у свом најбољем издању: „Зелена
кућа“ - „Разговор у катедрали“ - „Дон Ригобертове бележнице“ - „Авантуре
неваљале девојчице“. Говорио сам о његовом раном раздобљу, али приметна је код
Љосе таласастост у стварању, односно фазе креативних налета и „списатељских
блокада“. Након „Разговора у катедрали“, прво значајније дело, осетније
окретање еротици – која ће кулминирати у „Авантурама неваљале девојчице“ –
јесте „Похвала помајци“, а још више наставак „Дон Ригобертове бележнице“.
Спиралне грађе, „Дон Ригобертове бележнице“ прате време донове раздвојености од
његове жене Лукресије, коју посећује његов син Фончито, презрели школарац
опседнит животом и делом Егона Шилеа. Овај роман, за који се на крају
испоставља да је смештен у читалачко-литерарни, али и фантазијски свет дон
Ригоберта, грађен је као смена Фончитових и Лукресијиних дијалога о Шилеу,
Ригобертовим непослатих писама (у којима он износи своје егоистичке и
хедонистичке погледе на свет[2]), донових
еротских фантазија, љупких и патетичних (да, кичастих) писама (претпостављамо)
доња Лукресије, све до тачке мирења пара. Иако је носилац радње дон Ригоберто,
нема сумње да је Љоса себе надмашио приликом стварања лика Фончита. Овом
школарцу који у себи спаја анђеоску и ђаволску природу заиста је аутор дао
довољно материјала да се осамостали као аутентичан књижевни лик и настави да
„живи“ и дела по сопственом нахођењу. По природи сличан неваљалој девојчици из
Љосиног позног романа – али много суптилнији и латентнијег делања – Фончитова
мефистофелска природа („Ја сам део оне силе што вечито/ жели зло, а вечито опет
чини добро“) доказ је поновљивости/повезаности Љосиног каснијег стваралаштва и
њега као poete
doctus. Што нас
доводи до „Авантура неваљале девојчице“.
Поново је Љоса у
још једном свом роману показао вештину компоновања фабуле у сиже и развијања
дијалога. Седам поглавља прате љубавну причу Рикарда, преводиоца при УНЕСКО-у,
и „Чилеанкице“, амбициозне жене жељне богатства и изобиља. Кроз пет метаморфоза
главне јунакиње, као и околине у којој се роман одиграва (Лима, Париз, Лондон,
Токио, Мадрид), Љоса се дотиче друштвених, политичких и, уопште,
цивилизацијских питања ХХ века. Овај роман, који се често наводи као књига која
је донела Љоси Нобелову награду, уједно је и обједињење свих поетичких
моментума које је Љоса током живота у књижевности окористио. (Искуснијим
Љосиним читаоцима то ће пасти у очи, али и без тог сазнања роман се може
читати; чак и као комерцијална књига.) Уједно, са овом књигом ћемо престати да
говоримо о хронологији у Љосином стваралаштву, и посветити се феномену Марио
Варгас Љоса у глобалу.
* * *
Игуане су врста
животиња из класе гмизаваца које настањују пределе од јужне Аргентине и
Бразила, преко целе Јужне до Централне Америке, и бројна острва Кариба и у
Тихом океану. Постоје две врсте игуана, колико и лингистички изразито различитих
језика на том континенту. Бројнија врста, зелена игуана (Iguana iguana) само у свом имену чува колоричну јединственост, као
и шпански језик: истина је да она, у зависности од бројних геоморфолошких,
еколошких или орографских одлика поднебља мења своју боју, те може имати кожу
широког спектра боје (перуанска је, на пример, обично плава). Ипак, то је
игуана, једна те иста игуана, гмизавац који због своје смежуране и избраздане
коже у народу симболише дуговечност и мудрост.
Године 2005.
Љоса је свету објавио постојање још једне своје књиге – „Речник заљубљеника у
Латинску Америку“[3].
(Моја метафора перуанске игуане овом књигом напокон долази до изражаја.) У овој
књизи сабрани су бројни Љосини текстови писани кроз године, што наменски[4],
што у белетристици[5],
што као сведочанства о једном времену[6],
пријатељима у књижевности[7],
типичним јужноамеричким феноменима[8]
итд. Љоса се са имаголошког становишта окреће Јужној Америци будући да тврди да
му је био потребан отклон од те Јужне Америке (у његовој биографији то конкретно
значи одлазак први пут у Париз педесетих година и другачијем погледу на своју
домовину) да би могао да је сагледа и спозна своју „заљубљеност“. Колико нам
овај Љосин павићизам деловао симпатично – нама, читаоцима привикнутим на овакве
књижевне експерименте – толико је он и одлична форма за сабирање једног дела
сазнања о Великом латиноамеричком праску шездесетих година. Љоса је овом
књигом, врло вероватно, постао највернијим и најпоузданијим сведоком једног
периода и феномена који је за нама. Заиста, ту су лична познанства и сусрети, истраживања
и доживљена искуства, неки увиди које је само он могао имати. Иако би се
„заљубљеност“ морала односити на све ове одреднице, Љоса са највише љубави пише
о Неруди, највише дивљења исказао је Кортасару, а са најодмеренијим
интелектуалним поштовањем писао је о Борхесу. Да, знамо ко су били Кортасар,
Борхес и Неруда. Али можда нам је даљи Лесама Лима, кубански песник, те Кабрера
Инфанте, писац „Три тужна тигра“ или Рубен Дарио, једини хиспаноамерички
симболиста? Они нам управо постају ближи овом Љосином књигом. Као и васцели тај
хиспаноамерички шарениш векова, култура, гена, народа и књига.
Хиспаноамерички boom је утихнуо. Остали су само његови реликти, који по
инерцији популарности још увек изазивају пажњу читалаца и проучавалаца. И треба
тако да буде. Можда ће нам у будућности и Азија или Африка приредити феномен
какав су Латиноамериканци приредили Европи пре пола века. Не знам. Једини
одговор који ја имам је да би требало читати. Треба читати.
[1] Марио Варгас Љоса, Разговор
у катедрали, Лагуна, 2011, стр. 13.
[2] Наведимо неке: о феминизму, о читаоцу Playboy-а, о
здравом животу и спорту, о патриотама итд.
[3] Одмах да отклоним нејасноћу с којом сам се у почетку
сусрео при читању наслова. Наиме, ишчитавајући књигу, већ након неколико
одредница схватамо да се ради о генитиву једнине речи заљубљеник у наслову, те
да је у питању речник заљубљеникá.
[4] Видети одредницу Окендо
де Амат, Карлос (1904-1936)
[5] Видети одредницу Онети,
Хуан Карлос (1909-1994)
[6] Рецимо о позадини његове кандидатуре за председника
Перуа 1990. године
[7] Роа Бастос или Хосе Доносо, на пример.
[8] Посебно интересантно Љоса пише о индихенизму и уачаферији,
коли реал и Чавин де Уантару.
РЕЗ, Број 5, 2017.
