(упоредна анализа стваралаштва Вендерса и Бергмана)[1]
Вим Вендерс је још као дечак сликао фотоапаратом Лајка који је припадао његовом оцу. Фотографисање је код њега изазивало готово религиозно осећање. Та пасија га никада није напустила.
„Вендерс
је своје радове излагао широм Еворпе и имао је осам великх изложби фотографија“, – пише др Александер
Граф са Единбургшког универзитета. Недавно је и у Бечу отворена изложба
Вендерсових фотографија великог формата. Вендерсу су у филму најважније слике,
које би ипак биле мртве да нема музике.
„Због
тога је музика, не ретко рокенрол, важна компонента његовот филмског
стваралаштва... у суштини, слике су само разлог
да би Вим Вендерс могао да нам представи своје омиљене рок групе и најдраже
песме” написала је шведска новинарка, Марие Бертелиуц, као на пример, група Nick Cave & The Bad Seeds.
За разлику од својих филмова, у којима користи најсавременију дигиталну
технологију, за израду фотографија Вим Вендерс користи искључиво аналогне
фотоапарате.
Вим
Вендерс је рођен у Немачкој где је настао и екпресионизам на филму. Он се често
користи црно-белом техником и екпресионистичком архитектуром, да би појачао
визуелну аналогију са Фрицом Лангом, „чија је личност и
филмско дело бдило на њим као анђео чувар,” пише амерички
теоретичар филма Роберт Колкер.
Мари
Бертелиус је написала да је за Фрица Ланга Вим Вендерс рекао да би волео да му
је он био рођени деда: „Вендерсу се није допала реконструкција из 2001. године
Ланговог филма Метрополис (1927),
која је била приказана на Берлинском филмском фестивалу, јер је филм, уз многе
друге измене, био пребачен у колор технику,” преноси нам Мари
Бертелиус.
„Вим
Вендерс је направио омаж још једном од најважнијих представника немачке школе
експресионизма,
Ф. В. Мурнауу,
и његовом филму Носферату из 1922.
године, са једном сличном сценом у свом филму Kings
of the road (1976),” пише Роберт Колкер.
Као
једанаестогодишњи дечак,
Вендерс је добио осмомилиметарску филмску камеру са којом је снимао живот на
улици са прозора куће у којој је становао. Гледајући филм Небо над Берлином (Der Himmel über Berlin,
Wings of Desire, 1987) сусрећемо још
једног великог европског филмског редитеља, једног од најзначајнијих
представника независног европског филма, Вима Вендерса, који и данас ствара под
утицајем филмског
стваралаштва Ингмара Бергмана и његовог субјективистиког експресионизма. Пишући о Вендерсовим филмовима, визијама и жељама,
Роберт Колкер је констатовао да је он најближи Бергману када су у питању
редитељи Запада.
У
Шведској се, на острву Форо, сваког лета још од 2004. године организује Бергманова недеља. Том приликом се у
славу Бергманове филмске уметности одржавају филмске пројекције и семинари, а
воде се и разговори са позваним гостима.
„Један
од међународних гостију 2009. године био је и редитељ Вим Вендерс, који је у
програму могао да предложи пројекцију неког од својих омиљених Бергманових
филмова. Он се одлучио за филм Седми
печат. Филм Вима Вендерса који је том приликом приказан био је Palermo Shooting (2008) приказан на
Канском фестивалу, у коме он апострофира горе поменути Бергманов филм,” објавио је Gotlandnet.
Вим
Вендерс има иза себе четрдесет година филмског стваралаштва, а светској публици
постаје познат преко своја два култна филма: Париз, Тексас из 1984. и Небо
над Берлином из 1987. године. Париз, Тексас је road-movie у
коме улогу Џејн тумачи Настасја Кински, а Тревиса глумац Хари Дин Стантон. Сем
Шепард је написао сценарио за овај филм који освојио Златну палму у Кану 1984.
године. Небо
над Берлином је такође награђен у Кану 1987. за најбољу режију.
„Радња
филма је смештена у Берлин, у период непосредно пре пада Берлинског зида и
окончања ере Гвоздене завесе између
Истока и Запада (касне осамдесете године прошлог века). У наративном смислу
дело прати свакодневна искуства многобројних берлинских анђела који су видљиви
само за чисте дечје душе и једни за друге, али је визура приповедања
концентрисана на угао двојице анђела – Дамијела (Бруно Ганц) и
Касијела (Ото Сандлер). Људи не могу да их виде нити чују, али понеко успева да
осети њихово присуство, иако не може да га себи објасни или дефинише,” пише Миомир Петровић
у својој докторској дисертацији. Вим Вендерс је заједно са аустријским
песником, драматургом и сценаристом Петером Хандкеом написао сценарио за филм Небо над Берлином. „У свету Вима Вендерса
мушкарци сањају о томе да буду анђели који сањају да буду мушкарци. Зато његова
камера има крила,”
написао је Бернардо Бартолучи, аутор филма Танго
у Паризу (1972).
Мари
Бертелиус пише да је „филм
Небо над Берлином двострука изјава
љубави – граду и жени. Ако је Вим Вендерс већ у филму Париз, Тексас озбиљно представио проблеме заједничког живота
представљајући их кроз својеврстан дијалог мушкарца и жене, тек се у филму Небо над Берлином усуђује да каже да
љубави, дајући овом пару шансу да ту љубав и оствари.”
Овде
се мисли на љубав између анђела Дамијела, кога игра немачки глумац Бруно Ганц,
и француске циркуске артисткиње Марион. Она симболично додирује небо на трапезу
у костиму белог анђела и Дамијел због ње одлучује да постане људско биће од
крви меса.
„Облик
приповедања за који су се одлучили Вим Вендерс и Петер Хандке у Небу над Берлином ближи је лирској прози
него класичној филмској драматургији. Самим тим, заступљенија је драматургија
стања него догађаја, а основни сукоб – тежња анђела да постане смртно људско
биће – као и бочне сукобне линије, представљају пре интровертно философско преиспитивање
драмских ликова, него класичну мрежу сукобљених линија протагониста и
антагониста… Лајтмотив филма јесте, с друге стране, Песма о детињству Петра Хандкеа… кроз њу се уноси код за даље
ишчитавање наративне структуре (реч је о чињеници да само деца могу да виде
анђеле),”
пише Миомир Петровић.
Тако
и Александер у Бергмановом филму Фани и
Александер у андрогеном Исмаелу види анђела, мада га други сматрају опасним
и зато га држе закључаног у кући. Ради указаног поверења Исмаел спасава дечака Александера.
Као да самим веровањем у анђеле они то и постају. То води до промишљања да је
Бергман указивао да је људе повремено потребно подсећати да су некада били анђели
и тиме кориговати несавршену људску природу коју су прихватили силаском на
Земљу. Миомир Петровић је написао да „постоје и тумачења раних
хришћана по којима пад не мора нужно претворити анђела у демона, већ,
једноставно, у смртно људско биће. На том трагу су и аутори Неба над Берлином.”
„Оно
што је мене занимало била је представа једног таквог изасланика у данашњем
свету, у коме нема никог ко шаље божје поруке, а пре свега никога ко их прима,” пренео нам је Миомир
Петровић изјаву редитеља Вима Вендерса о филму Небо над Берлином.
Тако
и Ингмар Бергман у свом филму Седми печат
каже да Бог ћути, те само најупорнији, као витез Антониус Блок, покушавају да донкихотовски ослушкују
ту тишину, борећи се за привилегију да их Бог погледа. У недостатку Бога, кога
или нема или не жели да се огласи, Бергман је у филмове утискивао мотиве
својеврсних божјих изасланика, као што су Исмел и Исак Јакоби, који су били у
улози анђела ватрогасаца – угасили су
зло и спасли децу и њихову мајку у филму Фани
и Александер, док и сам Витез у филму Седми
печат такође има улогу анђела јер спашава уметника Јофа, Мију и дечака
Микаела од Смрти. Бергман се користи методом самоспасења. Он не чека, заправо,
и не верује да ће се Бог смиловати и послати анђеле спасиоце, него активира већ
постојеће заштитнике на земљи, као што су андрогени Исмаел и окултни Исак.
Миомир
Петровић даље
пише: „Песма о детињству Петера
Хандкеа представља кључ којим се уводе деца као једна од група јунака и њихова
функција у филму.”
Занимљив је податак да сам Вим Вендерс
нема деце. У једном интервјуу је рекао је да то не би било добро за њих – имати
родитеље који стално путују. Александер Граф назвао је филмове Вима Вендерса целулоидним аутопутем.
На
крају пута у филму Париз, Тексас
главни лик Тревис спаја мајку и сина, затим одлази и наставља свој пут свестан
своје недостатности, повремене неурачунљивости и агресивности. Роберт Колкер
нам појашњава да је „Тревис као Дух који омогућава спајање мајке и детета,
Мадоне и детета, и формирање нове Свете породице, али без његовог присуства.”
Као
и Бергман у филму Фани и Александер,
Вим Вендерс показује да јесте сваке жртве вредно да се деци омогући да живе
срећан живот у окриљу својих мајки.
За
филм Небо над Берлином Вим Вендерс је
био инспирисан поезијом Рилкеа и Хандкеа. Петер Хандке је и написао већину
дијалога у филму. Подвлачећи значај Хандкеове Песме о детињству и њен значај за филм Небо над Берлином, Миомир Петровић пише: „Песмом се одмах
презентује философско
Вјерују које је у бити основног
заплета: дечја и анђеоска невиност и наивност су идентичне, али, док је пред
децом живот, пред анђелима је вечност која се проводи у благости и суштинском
неразумевању људске егзистенције ма колико се трудили да продру до краја у њене
тајне.”
„Функцију
анђела на Земљи аутори (Петер Хандке 1942, и Вим Вендерс) сагледавају кроз
стереотипну представу анђела – њихов циљ није да мењају ток живота људи које
надгледају већ да, како то сам анђео Касијел каже: 'Записују и памте људско
понашање, сведоче о људима и очувају реалност таквом каква јесте',” пише Миомир Петровић.
Тако
је дечак у Бергмановом филму Фани и
Александер имао ту анђеоску способност детета да види оно што одрасли у
његовом окружењу не виде.
Вим
Вендерс је на свом званичном сајту најавио ће његов нови филм имати за тему педофилске
нападе свештеника на дечаке са којима су долазили у контакт. На тај начин
Вендерс иде даље у разоткривању људске злоупотребе божанске власти на земљи. То
је својеврсни наставак филма Фани и
Александер кроз личност неког новог бискупа
Вергеруса. Бискупа Вергеруса девојчица Фани уопште није занимала, већ је
сву своју пажњу од самог почетка фокусирао на дечака Александера, у чијем је
физичком кажњавању показивао трагове сладострашћа. Највероватније је и Бергман
имао извесна сазнања о таквим ексцесима у оквиру цркве. У свом филмском
стваралаштву он се није експлицитно бавио педофилијом и инцестом, сем у
наговештајима, оставивши својим следбеницима да о томе подробније говоре у
својим филмовима. У бискупу Вергерису се крио нуклеус педофилије који је Бергман
лукаво сачувао за друго поколење редитеља, а један од њих је и Вим Вендерс.
Када
Александер својој мајци, удовици коју је завео бискуп, покушава да укаже на
трагедију која ће их све задесити ако она пристане да се уда за њега, она то
погрешно тумачи као синовљеву мушку (едипалну) љубомору према очуху –
супарнику. Али када и Фани и Александер постају жртве демонског бискупа, у
помоћ прискаче дух њиховог оца.
„Добро
је постојати као дух, сведочити дан за даном о духовном животу људи. Али уморио
сам се од духовног постојања, од сталног посматрања са висина. Волео бих да
осетим тежину тела која би ме држала на земљи. Волео бих да осетим своје
кораке, да када дуне ветар кажем у себи: Сада!
Да говорим: Сада уместо Заувек или Вечно. Сести за упражњено место за столом за картање и бити
поздрављен климањем главе. Волео бих бих да осетим своје кости док ходам, да
погађам једном, а не да увек знам,” каже анђео Дамијел. А Александеров
отац, поставши дух, жели исто то, као у осталом и Агнес из Бергмановог филма Крици и шапутања, која, иако умрла, не жели да се растане
од својих сестара и дадиље Ане.
„Како
је током вечности посматрао људе и читао им мисли, Дамијел је постао завистан
од овоземаљске егзистенције. Љубав према Марион је само повод, али су разлози
његове тежње за земаљским животом много шири,” пише Миомир Петровић.
Тако
је анђео Петер Фалк хтео да постане човек да би могао да буде холивудски глумац
и игра у познатој серији Коломбо. Холивудски глумац немачког порекла Петер Фалк
у филму Небо над Берлином глуми себе
и када на снимању новог филма, због кога је дошао у Берлин, прође поред једног
анђела, он га препознаје, пружа му руку и ословљава га са компањеро (друже). Осим љубави, и глума је, изгледа,
довољан разлог за анђела да постане човек, што је својеврстан Вендерсов омаж
глумачком позиву.
Миомир
Петровић пише о Дамијеловој срећи: „Анђео је не само преузео људски, смртан
облик, већ је пронашао потпуну и коначну љубав. У том смислу, митска матрица,
присутна у самој основи овог филма, измењена је у крајњој инстанци наратива.
Пали анђео у овом делу бива награђен љубављу и, сем смртности, која је такође нека
врста драматуршког жељеног добра, последице нису драстичне.”
Аналогно
томе присећамо се неких ликова у Бергмановом филмовима, као на пример Карин из
филма Крици и шапутања, и њене смртне
чежње. Као што је анђео Дамијел уморан од вечности, она је уморна од живота.
„У
Дамијеловом случају се, наравно, не ради о греху или непослушности, већ о
једноставном, у поетском смислу демитологизирајућем, умору од анђеоског посла,” појашњава Миомир
Петровић.
„Вендерс
у филму Небо над Берлином има сцене
својеврсне обрнуте Пијете од
Бергманове пијете у филму Крици и
шапутања у којој једна жена (Ана) држи умирућу другу жену (Агнес) у
наручју, а овде, два анђела Касијел и Дамијел сачињавају анђеоску Пијету: анђео Касијел носи анђела Дамијела пре него што он
пада на земљу,”
пишу Роберт Колкер и Петер Беикен. Касијел у том тренутку оплакује свог пријатеља
Дамијела, јер он, од тренутка те добровољне замене анђеоског живота за људски,
заправо почиње да умире.
„Мада,
упркос томе, овај Вендерсов филм је величање живота на земљи и људске
егзистеције,”
пише Мари Бертелиус.
Постоји
и један приповедач у филму, кога Вендерс назива Хомером. Он узалудно тражи трг
Потсдам: „Удаљен око километар од Брандербуршке капије и зграде Рајхстага, трг
Потсдам је део града који је највише страдао током савезничког бомбардовања.
Томе је допринела чињеница да је монументална зграда Рајхсканцеларије Адолфа
Хитлера била смештена у непосредној близини трга,” пише Миомир Петровић.
Остаје
само да замислимо малолетног Ингмара Бергмана на том историјском тргу, када је први пут видео
и поздравио Адолфа Хитлера, јер је као шеснаестогодшњи ђак у размени био послат
у Берлин почетком тридесетих година прошлог века.
Филмом
Небо над Берлином наставља се
традиција прављења позоришних представа на основу познатих филмова, као са
Бергмановим и фон Трировим филмовима.
„Прву
позоришну адаптацију филма реализовало је Northern
Stage Theatre Company из Њукастла
у Беликој Британији 2003. године. Године 2005. Небо над Берлином изводи Nansen Theatre из
Копенхагена,”
пише Миомир Петровић и додаје да су American
Repertory Theatre из Кембриџа, као и позориште Toneelgroep из Амстердама, 2006. године премијерно извели своју верзију
приче о берлинском анђелу.
Не
само за театар, овај Вендерсов филм такође је постао инспирација и за једно
монументално дело архитектуре. Познати француски архитекта Жан Нувел
пројектовао је 2001. године зграду Златни анђео (Ангел) у Прагу, инспирисан
Вендерсовим анђелом из филма. На чеоној фасади ове грађевине у
експресионистичком стилу види се тамни обрис огромног анђела који посматра људе
на улици, као што је Вендерс чинио као дечак из своје куће у Дизелдорфу.
Анђео
доминира и осунчаним вртом летњиковца у Бергмановом филму Крици и шапутања у којем
сестре проводе најсрећније тренутке свог живота. Златна статуа је симбол
уметности и анђела зашитника. И над градом Берлином, на високом постољу бди
велики златни анђео. Испод његових крила често седе главни ликови филма, анђели
Дамијел и Касијел, и проматрају град. Миомир Петровић пише: „Један од важних
ликова у овом филму је сам град Берлин, будући да у делу не функционише само
као место догађаја, као сцена на којој се одвија прича, већ је и сам по својој
подељености и разарању током II светског рата прерастао у метафору.”
„На
тај начин се добија квалитет митског места – уколико постоје Небеско царство
(одакле су дошли анђели), Земља на коју су анђели послати и, њој донекле
супротстављено Митско место, односно јединствено место на коме долази до споја
света људи и света анђела,”
пише Миомир Петровић.
Управо
је Митско место тај Мали свет који нам у свом говору представља Густав Адолф у
Бергмановом филму Фани и Александер.
Мари Бертелиус,
која Вендерса познаје дуги низ година, написала је да „он у филму Небо над Берлином поставља питање: како
треба живети? и не оставља нас без одговора, који гласи: озбиљно, одговорно, и
с љубављу.”
[1] Овај есеј је одломак из књиге др Александре Лутхандер
„Бергмановска срећа“ (БКЦ, Ново Милошево, 2017)
РЕЗ, Број 5, 2017.
