* * * [1]
Море се увек завршава
обалом
и сусретима
у летњу ноћ
где се два бића
(под метежним сјајем
сулудим и крхким)
покривају песком
да не виде их.
* * *
Једна птица је само лет
којој само лето
је станица.
* * *
Ако немаш како доћи
простри своју жељу
до моје собе
Je suis un homme
sans amour.[2]
* * *
Мало по мало
све пристиже
осим брода
где је моје острво
из Аустралије
недостајеш
лепа моја
или ме то измаглица заноси?
* * *
Зашто је ноћ
кад светло наде
још гори у мени?
* * *
Врата што нас деле су тамо.
На вратима што нас деле си ти.
У вратима што нас деле су вратанца.
И вратанца су жута.
И вратанца су моја.
И ја сам свој.
И ја сам твој.
И ти си моја.
И ти си своја.
Док обоје плешемо
по средини
обојених соба.
И обојене собе имају нас.
* * *
Ако ова светлост је сувишна тамом
оденимо се
унутар које само само две свеће стају
две свеће унутар којих само
два бића могу
и два бића унутар једне свеће
тек за толико помичу се.
* * *
Понекад имамо
потребе
као што имају их птице.
Наш живот је најсличнији
борби с биковима
у арени без гледалаца.
Ај-Би-Ем
Чујемо
Ти срце
машино...
Поздрављам сваки
делић
твој.
Од срца болујем
И нудим ти – стога–
сави метак свој
(срце механичко).
Mоје молитве
за тебе су
(Чујемо
ти срце
Машино--)
Молитва којом си нас
поучила:
,,Машино механичку логику
свакидашњице
дај нам данас
и опрости нам
плач и јадиковања наша
као што и ми
опраштамо онима што
плачу
и не уведи нас
у искушење
но
избави нас од злога...“.
* * *
слушам Боб Дилана и њу
од мене на дах
снева сићушним сном
дише у починку
улазећи у друго време
пишем:
мир ће доћи
са ослобођењем
онда она
не спава и буди се
да још лепше сања.
Поглед
поглед је камен бачен
у даљину
или ноћ у снежним врховима
ил дубока снага врела
што најпре потече
и неки облутак
собом носи.
* * *
и ето:
свет се на једном испразни
и мојом кривицом
дана сизлази сунце
и нека демонска пена језди
чистим небом
и пустим
и само мојом кривицом
чистим и
пустим
и ето излази
сунце
већ данас у празном свету.
* * *
у свакој ноћи
има једне ноћи
(то је древна ноћ)
душе у
облаку
има једне ноћи
уснуле
у сваком Месецу
(то је древни Месец)
пустог неба
и ракета
човека настањеног
у свему самог
у сваком древном небу
самог на свету
и сваком Месецу.
* * *
Ако треба умрети борећи се
радије ћу мрети ал не
међу зградуринама
или равнајућ рачуне крварећи на смрт
Ако треба умрети борећи се
радије ћу мрети али
међу папратима у горама
да осетим како силно куља
мирис земље
и зрикаваца пој.
[1] ИБЕРО ГУТЈЕРЕС (IBERO GUTIÉRREZ), Монтевидео, 1949-1972. Kao самоуки
уметник, од своје четрнаесте године показује превремени таленат ка визуелној
уметности, поезији и позоришту, којима и остаје веран. Са осамнаест година
добија Интернационалну награду радија Хавана која му омогућује путовање на Кубу
и посету Мадриду и Паризу, где ступа у контакт са вођама покрета Мајʼ68. Као студент права и књижевности
постаје представник Савеза студената Универзитета Уругвајa. Од првог дана
оснивања учествује у Покрету за независност 26.
март. Од 1969. бива кривично гоњен, изнова проживљавајући кафкијанске
ситуације. Убијен је 28. фебруара 1972. године. Eскадрон смрти сматра се одговорним за убиство које је до данас у
сенци неразјашњених догађаја. Према Марио Бенедетију један од најталентованијих
песника генерације која је формирана између две ватре: побуне и репресије.
Његова поезија је недавно представљена у Антологијама
I и II, коју су приредили Лаура Оређони и Луис Браво (Arca, 1987. и 1992) и Изабраним делима (Estuario editor,
2009). У септембру 2009. Меморијални музеј у Монтевидеу oрганизује
мултидисциплинарну изложбу Уметност и Политика поводом 60. годишњице рођења Ибера
Гутјереса, као двојаки чин правде за уметника и младог човека, који заузима
посебно место у историји уругвајске књижевности.
