За мало којег аутора са
подручја Пољске се може рећи да је имао тако изражену преводилачку и читалачку
рецепцију у српској књижевности као што је то случај са песникињом, нобеловком,
Виславом Шимборском (1923-2012). Осамдесетих година прошлог века појавила су се
прва издања њених песничких књига у преводу Бисерке Рајчић и Петра Вујичића, а
већ 1996. и 1997. објављене су Изабране
песме у избору и преводу Петра Буњака и Слађане Јанковић (ABC Glas,
Београд), односно у преводу Бисерке Рајчић и Петра Вујичића (B92,
Београд). Обимно издање изабраних
песама, на преко четири стотине страница, излази као спомен на песникињу две
године након њене смрти у издању београдског Трећег трга, 2014. године[1],
које је и приредила управо Бисерка
Рајчић, заслужна за многобројне текстове о Шимборској с којом је била и у
личној преписци, као и најновији избор Похвала
лошег мишљења о себи, (Бања Лука, 2017).
Развојни песнички пут
који је Шимборска превалила током шест деценија писања је свакако подстицајан
за разматрање, али, занимљиво, не сведочи о великој поетичкој амплитуди као што
би се могло очекивати. Упркос првим збиркама Зато живимо (1952) и Питања
постављана себи (1954) које су окарактерисане као „соцреалистичке“ (а које
је Шимборска касније и сама изостављала из избора властите поезије), основне
контуре њене поетике нису се битније мењале, али такође никад нису западале у
стилско-тематску рутину или маниризам. Мало је познато да је Шимборска
дебитовала као прозна списатељица, пишући кратку прозу и фељтоне, да би се тек
почетком педесетих година двадесетог века определила за песнички дискурс
подстакнута подршком Адама Влодека, песника, уредника и, накратко, свог
супруга.
Ово колебање између
поезије и прозе свакако је оставило
трага на ауторкином поетичком проседеу, те се њена поезија најпре може
сагледавати из перспективе оне линије модерног песништва која тежи граничној
форми, наративном, дискурзивном, а која одудара од „класичне“ поставке и
сталних песничких облика. Шимборскине песме се, тако, остварују као мале
спекулативно-солипсистичке приче, њена дуга, једноставна реченица се клони
патетике и наглашених осећања, а личан и приватан садржај
стихова, са готово неизоставним иронијским обртом, провоцира читаоца и упућује
на метафизички смисао. (Павковић, 2015: 142) У том смислу се као о
преломној збирци може говорити о књизи Дозивање
Јетија из 1957. године, где је поезија подстакнута филозофско-егзистенцијалистичким
контекстом, али такође сасвим природна и спонтана. Песникиња не оптерећује
текстуално ткиво научним терминима или интертекстуалним референцама, а проблеми
који заокупљају лирског субјекта су тек назначени, претходно испосредовани
различитим сликама и сензацијама који су неретко асоцијативно мотивисани. Парадокс
њеног у исти мах спекулативног и непосредног тона и обраћања суочава
читаоца са парадоксима егзистенције, што је нарочито изражено у доцнијим
збиркама попут Људи на мосту (1986), Крај и почетак (1993), Тренутак (2002) итд. које се на
дискретан начин баве пролазношћу бића, несводљивошћу људског карактера на једну
једину пројекцију, при чему ауторка тежи да артикулише себе као појединца у
свету двадесетог века и да се позиционира у етичком, егзистенцијалном, али и у историјском
смислу.
За разлику од прве две
збирке који се могу посматрати као покушаји бављења послератном „објективном
стварношћу“ уз сав историјско-политички потенцијал који дати период двадесетог
века са собом носи, у каснијим књигама уочљива је тежња ка филтрирању света кроз
изразито личну призму. Њен чист и прецизан израз садржи детаље који готово
сабласно осветљавају изгубљену прошлост и тренутну неизвесност појединца у
свету и,
као да дозивају иоле сигурније упориште стварности. Шимборска, међутим, о
трагичности и пролазности човековог постојања проговара са дистанце, ироничном
прецизношћу, скептично, некад и стоички, „свакодневним језиком“ оснаженим
хумором и иронијским обртима који нужно воде релативизацији свега изреченог у
песничком тексту, па самим тим и релативизацији људске егзистенције. У том
смислу је изузетно подстицајно споменути фигуру реторског питања која се
испоставља као кључна када је Шимборскино песништво у питању. Многобројна
питања која лирска јунакиња поставља себи, али такође и имплицитном читаоцу с којим
непрестано остварује прећутни дијалог, упућују на обрте, случајна открића,
провокативно усмеравање мисли и исказа у другом правцу и сталну запитаност над
постојаношћу свега; међутим, непосредне одговоре нуди ретко или никада. Овакве
својеврсне игре мисли, које неретко прерастају у луцидне језичке играрије које
воде неочекиваном разрешењу текста, не сведоче о песникињиним лингвистичким,
артистичким настојањима, нити о извесној надреалистичкој (и, доцније,
неоавангардистичкој) поетичкој провенијенцији, већ пре о напорима да се сва
потентност речи вишеструко исцрпе, не дозвољавајући, међутим, да им икад буде
потчињена. Те игре речима творе непрекинуту дијалектику проналажења себе у
језику и језика у себи, као покушај одгонетања себе. Спој хумора с једне стране
и меланхолије с друге, односно лудизма и озбиљности, подстичу читаоца на
промишљање о наизглед безначајним стварима свакодневице, али и означавају
својеврсну немогућност прихватања парадокса егзистенције, што је и виђено у
збирци Дозивање Јетија.
О некаквим сталним
поетичким констелацијама поезије Виславе Шимборске можда је и умногоме
незахвално говорити, јер треба имати у виду да песникиња никад није била
повезивана са конкретном поетичком школом или правцем, што не значи да извесне
одлике (пост)модернистичке поезије нису у њеном песништву присутне. Оно што,
међутим, књижевна критика издваја као специфичност њеног израза јесте управо
њен једноставан, прозаичан језик, језик саосећања, миран, утишан, рекло би се
на махове и хладан. Пред читаоцем искрсава лирска душа контролисана рациом и
интелектом, али се никад не доима као
превише интелектуализована или безосећајна, већ на приватан, индивидуализован
начин доживљава свакодневицу и реагује на њене подстицаје са својеврсним
интелектуалним шармом. Наизглед једноставност колоквијалног говора и
десакрализација „великих тема“ испостављају се као наличје рафинираности и
идиосинкретичности њеног израза, те једноставност исказа не умањује
филозофску продубљеност песама. Шимборска је доследна у спровођењу стратегије када је песнички језик посреди, те
комплексна и болна питања попут вере у људску блискост, (после)ратног искуства,
закона природе и просперитета интимног и општег саопштава без примеса патетике.
Песникиња, штавише,
искушава амбивалентни дискурс ироније и цинизма, подвргавајући им поједине теме
свог песништва. То је, на пример, случај са песмом „Прва Хитлерова фотографија“
из збирке Људи на мосту, која демаскира
апсурд и ужас и представља врхунац киселог, саркастичног певања о злу, односно
о злу пре него што је постало зло, које је додатно наглашено псеудо-инфантилним
тоном и пародијском употребом деминутива: „Ко ли је овај буца у кафтанчићу? /
Та то је мали Адолфчић, синчић Хитлерових! (...) / Куда ли ће те смешне ножице
одлутати, куда?“ (Шимборска,
2014: 232). Други светски рат се, природно, испоставља као формативан догађај,
те је дезинтеграција стварности у бити тежишна тачка многих Шимборскиних
песама, попут у „Закулисним преговорима с мртвима“ из поменуте збирке, где
лирски глас апострофира судбину мртвих и побијених искључиво кроз (реторска)
питања, или у песми „Погреб“, упечатљивој због своје форме јер је састављена
једино из фрагмената разговора људи који су се окупили на сахрани. Људска
усиљеност, површност, отуђеност и неубедљиви покушаји емпатије предочени су
кроз изузетно реалистичне и пластичне реплике попут: „Тако изненада, ко би
рекао“, „Живци и цигарете, опомињао сам га“, „Сам је крив, увек се у нешто
мешао“, „С лакирањем врата, погоди колико“, „Свештеник пљунути Белмондо“, „Није
ружна та ћерчица“, итд.
У песмама које су
подстакнуте темом рата, осећања пропасти и безнађа сударају се са надом и вером
у бољи поредак ствари. Пољски критичар Јачек Лукашиевич (Jacek Lukasiewicz) у
својој студији Један дан у животу социјалистичког
реализма и други есеји
из 2006. године истиче Шимборскину способност да
уклапа лични доживљај са широм друштвеном сликом, конкретно са општим; чиме
испитује судбину појединца у контексту историје цивилизације, као и деловање
историје у фрагментима људске стварности. Она, међутим, није песникиња
нихилистичке оријентације, већ егзистенцијалног скептицизма, резигнираности и
солидарности са пролазношћу свега људског. Посредством хумора као једног од
њених основних поетичких метода она успева да надиђе патњу, зебњу и предосећај
смрти, чиме уништава патос, а афирмише посматрање ствари у кључу
релативизације, игривости, пролазности, неизвесности и несталности.
Готово сваки текст,
било у њему доследно спроведено оптимистично или злоћудно расположење, поседује
карактеристични иронично-хумористични тон, па и обрт, који ауторки дозвољава да
о историјском, али и о (ауто)биографском и интимном проговара са извесне
дистанце. У том смислу карактеристичан је, такође, поступак пародирања који се односи
на утврђене конвенције у уметности, удружен са реторском фигуром екфразе, односно
опсежне, пластичне и детаљне дескрипције. Ово је уочљиво на појединачним
примерима у готово свакој песникињиној збирци, на пример, у песми
„Рубенсове жене“ (Со, 1962),
„Византијски мозаик“ (Да умреш од смеха, 1967),
„Средњевековна минијатура“ (Велики број,
1976), итд. Тако она у „Рубенсовим женама“ вели: „О разједињене, о прекомерне,
/ удвостручене одбацивањем одеће, / утростручене изненадношћу позе / масна јела
љубави! / Њихове мршаве сестре раније устале, / пре него што је на слици
свануло. / Нико није видео, како су као гуске / ненасликаном страном платна
ишле“ (Шимборска,
2014: 62). Слично је и у „Византијском мозаику“, где је предочен дијалог између
имагинарних ликова патетичних имена, царице Теотропије и цара Теодендрона: „ –
Супруго Теотропијо. / - Супруже Теодендроне. (...) / - Поистоветих се / с
длановима госпе моје, / попут сухих шипчица / за плашт закачених“ (Шимборска
2014: 106). Шимборска поступак екфразе удружује са дијалогом и нарацијом у
облику малих анегдота, драматизујући садржај слике, а ефекат хумора јавља се
као производ употребе специфичног вокабулара (у овом случају, архаизама или
архаичних облика речи).
Занимљива је и стална
евокација древног, архајског, античког, библијског и историјског
наслеђа, или ситуација које су често на
прагу легенде или бајке. Многе песме се отварају таквим наративним пасажима и фрагментима, или их бар
у једном свом делу поседују: „Тренутак у Троји“, „На вавилонској кули“ (Со), „Фетиш плодности из Палеолита“ (Да умреш од смеха), „Лотова жена“, „На
Стиксу“ (Велики број), „Археологија“,
„У Нојев ковчег“ (Људи на мосту),
„Грчки кип“ (Две тачке), итд. Премда
делују мирно, песме поседују сопствени подводни ток, који се често доима као
субверзиван. Историја у овој поезији не
фигурира као серија чињеница, већ служи као кључ за разумевање заједничке
митске меморије. Шимборска, тако, често полази од наизглед једноставног говора
или описа, да би до читаоца то стигло испосредовано референцама, одјецима или асоцијацијама,
нудећи именовање свих оних расположења која су везана за појединца у митском и
конкретном историјско-друштвеном времену и простору, а проистичу из осећања, успомена, па чак и
некаквог колективног несвесног које је људима иманентно.
Спајање асоцијативних
веза из света филозофије, науке, уметности, историје и популарне културе
осликава извесну ауторкину тежњу ка својеврсној временско-историјској
дијахронији, пресликавању садашњег тренутка у прошли и обратно; на когнитивном
плану, свака ствар, сваки спољни подстицај и тренутак могу бити почетак
разумевања и тумачења света. У корпус есенцијалних мотива и идеја које се
појављују у Шимборскином песништву свакако су мотиви времена, сећања, пролазне
природе људске егзистенције, а песникиња је фасцинирана и ограничењима наше
перцепције. Баш у тренуцима када наша свест покушава да превазиђе ограничења, избија
велики конфликт између урањања у живот и дистанцираног проматрања живота са
стране, са „изнад живота“, како Шимборска каже у антологијској песми „Монолог
за Касандру“ (Да умреш од смеха). Дистанца
према свету је у сукобу са жељом да се свет искуси и увиђање тога неминовно
води усамљености и безнађу. Занимљиво је да се могућност предвиђања стварности
као средство моћи и контроле над животом одбацује; она се испоставља као
узалудна и бесмислена: „Волела сам их. / Али са висине. / Изнад живота. / Из
будућности. Где је увек празно / и одакле није ништа лакше но угледати смрт“
(Шимборска,
2014: 104) („Монолог за Касандру“), или: „Нека (дете) понекад буде срећно / и
прескаче провалије. / Нека му срце буде издржљиво, / а ум будан и далекосежан.
/ Али не толико / да види будућност. / Небеске силе, поштедите га / тог дара“
(Шимборска,
2014: 248) („Започета прича“).
С друге стране,
познавање прошлости даје нам тек пуку илузију да њоме владамо, те се лирска јунакиња ни тиме не задовољава. Њу
често заокупља питање судбине, односно, предестинираности: да ли је то што нам
се десило – морало тако да се деси, или је могло да буде другачије? („Сваки
случај“). Овај проблем се испоставља и као основна тема песме „Верзија
догађаја“: „Опхрвале су нас сумње, / да ли знајући све унапред / стварно све
знамо“ (Шимборска,
2014: 292). Егзистенција виђена као привремен „боравак ван вечности“
истовремено нуди зближавање људи једних с другима јер нас „иста звезда држи на
окупу“ („Тишина биљака“), а нарочито детињство подсећа на давно откривену
лепоту и безбрижност свакодневице, као што је виђено у многим песмама у збирци Тренутак из 2002. године. Међутим,
хармонију у њеним песмама обично уздрмава осећање пролазности или
ограничености, или бива прекинута смрћу, као у елегичној песми „Сан“ из збирке Со, у којој девојку посећује мртви
љубавник. Речју, Шимборскина песничка путања инклинира непрестаној транзицији
из унутрашњости ка спољашњости, из субјекта ка објекту и, управо на овом
менталном хоризонту, при овом скоку из света мисли у болни и несавршени реалан свет,
формира се егзистенцијална медитација.
Шимборскино
искуство свакодневице је индивидуализовано; нема, међутим, дијалога са сопством
и интроспекције у класичном смислу. Она се јавља најчешће посредована неким
запажањем и проницљивом опсервацијом, одакле и почиње дискурзивно кретање, при
чему се отварају нови слојеви искуства који песму одводе у асоцијативном
правцу. Она је песникиња која се одвојила од чистог лиризма да би текстуално
ткиво својих песама обликовала у складу са наративним, „епичним“, користећи
дискурзивни језик који чини супстанцу савремене поезије. У том смислу, тон песама је изразито профан,
неспутан, свакодневан, разговоран, приповедног, а неретко и репортерског типа, а
лирска јунакиња изналази необично у свакодневном и баналном, често трансформишући
своју осетљивост у својеврсни инат, иронични говор и цинизам.
Оваква децентрираност текста, као и свако
одузимање патетичног и драмског ореола тексту, без опасности од исклизнућа у
банално, обезбеђује Вислави Шимборској високо место у свету савремене поезије. Њен
поглед уперен је тамо где „неки професор историје“ ништа ни не слути и „зева
над књигама“; она апострофира оне фрагменте људске природе и историје који су
пренебрегнути, скрајнути, изостављени, непрестано пружајући руке ка стварности
која нам измиче. Та
стварност, и живот као такав, попут на некаквом
операционом столу, бивају
подвргнути различитим огледима и сецирањима; она, сумњичава у аутентичност
система, непрестано је запитана над светом. Шимборска је саставила листу питања на која неће дочекати одговор.
ЛИТЕРАТУРА
1. Павковић, Васа. „Утеха
Виславе Шимборске“. Пустоловине с
поезијом. Краљево: Повеља, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, 2015.
142-146.
2. Шимборска, Вислава. Изабране песме. Београд: Трећи трг,
2014.
[1] Цитате
из песама Виславе Шимборске наводићемо према овом издању: Шимборска, Вислава. Изабране песме. Београд: Трећи
трг,
2014.
РЕЗ, Број 6, 2018.
