Београдска антибајка
Дебељушкасто,
насмешено, ћирилично Б из Буквара.
Крвоток од
трамвајских шина са металним неманима које праве мале, претеће ватромете
терајући провинцијалце одакле су дошли.
Београд је свет. Београд је село. Београд је за
Београђане.
Ноћ је свачија.
Лелујаве сени, без крви и душе, прогмижу из својих станишта, пружају руке,
криве усне и испуштају крике. Прогоне поштен свет.
Поштен свет је
навукао маску на лице. Поштен свет се тиска по градском превозу. Поштен свет
смрди.
Београд је септичка јама лутања и надања. Жеља и
страхова. Љубави и разочарања.
Кофери на
железничкој станици, унезверени погледи, вика, бука, хука, јека.
Таксисти који миришу
на запршку и возе дођоше у круг.
Таксиметар који
дивља и прети. Трепће црвено.
Београд је
студентски дом са безброј спратова и поквареним лифтом.
Скадарска
калдрма, певачице намазаних лица, без емоција, без слуха, очију гладних новца.
Филолошки факултет
- споља гладац, а изнутра јадац.
Реновирани
Студентски парк, осветљен како би отерао авети. И даље долазе.
Брате, дај десет
динара.
Београд су свитања од безброј речи за које смо били
убеђени да нешто значе.
Мирис покошене
траве у летња предвечерја измешан са мирисом урина.
КСТ. СКЦ. ДОБ.
Кеј на Ади и устајала
вода у којој се купаш јер немаш пара за море.
Београд су Београђани и ми који то нисмо, а хтели
бисмо да будемо.
Силовање улица, касапљење
тргова и мирење старог града са новом судбином.
Смрад аутобуса и
растанака.
Расејани крећемо
разрованим путевима, разроване земље, назад, свако у своју забит. Назад, одакле
смо и дошли.
Београд је град у коме нас више нема.
РЕЗ, Број 7, 2018.
