Ничија прича
Пролог:
Лежао сам на мокром
јесењем асфалту, тешко дишући и гледајући моје нападаче како се удаљавају од
локвице крви која се ширила око мене. Напукла аркада је додатно појачавала бол у
дубоко урезаној рани коју је направио онај са фантомком гурајући нож у моју
бутину и покушавајући да га окрене. Некако успех да се окренем на леђа са бока.
Осећао сам бесконачно ништавило како се обавија око мене и гледао у небо које
ми није указивало звезде. Могућност краја. Неким преосталим атомима снаге из
џепа извадих паклицу из које устима извадих цигарету, бацих паклу у бару поред
и припалих. Дим је давао неку дозу стварности мом завршетку. Месец око којег је
кружио дим је стварао њен лик. Нисам се надао да ћу на њу мислити у последњим уздисајима
животног соја, обогаћеним црвеним марлбором и кишним остацима у рупама асфалта
помешаним са телесном течношћу једне промашене индивидуе своје генерације. Али,
ето. Она је стајала изнад мене и није ме жалила. Није се ни смејала. Само је
мирно посматрала мој одлазак. Напослетку га је и видела, са друге стране смрти.
Коњаник времена
Када сам се пробудио,
зачудио сам се што ми није било вруће и што нисам у рукама држао ашов за копање
рудника соли. Напротив, било је хладњикаво, јер је очигледно смедеревац поред
мог кревета, на коме се димио чај, одавно цркао. Померих са себе карирани
прекривач и покушах да дођем до ране у нози. Некако сам успео да је савијем и
када сам засукао фармерке, преда мном се црвенила ушивена и скоро зацељена
несрећа. Пола главе ми је и даље било у завоју. Одмотах га и док сам пипао
модрице и мале ране на потиљку и аркаду које су сигурно дуго лежале на хладној
калдрми, поново се јавило безнађе, све се замутило и чај је остао непопијен.
- Зар је дошло моје
време? - упитах приказу одевену у црни сако.
- Не знам, нисам
задужен за то.
- Како то мислиш? Зар
ти ниси Смрт?
- Грешиш, Гаврило! Ја
сам само пијун у туђој партији шаха, баш као што си и ти био читавог живота!
- Али, ја нисам Гаврило.
Моје име је Вук.
- А, као да је битно! Негирање
не помаже. Сети се...
- Али... Чега да се
сетим? Ко си ти уопште? Где сам ја то? Хоћу назад! ХОЋУ НАЗАД!
Пази шта желиш, можда
ти се испуни, каже наш народ. Било је паклено вруће и ја сам седео на половини
кревета, обливен знојем, дахћући, гледајући кроз Марину Петковић која обриса
моје лице хладном марамицом.
- Диши! Диши!
Полако... Смири се, само си сањао. Ајде, ево чаја...
Држао сам шољу својим
избледелим шакама, сав увијен у постељину и прекриваче. Бледо сам је гледао и
она ми се смешила.
- Како си ме нашла?
- Љубав, драги...
- Знаш да не једем
празне приче. Где је Мирко?
- Њега одавно нема...
- И њега си одбацила
к'о попишан цвет?
- Је л' ми је то хвала,
Вуче? Је л' ми то хвала за ову бригу, даноноћно бдење над тобом...
- У реду је Марина! У
реду је!
- Ништа није у реду,
јеби га! Ништа! Немаш појма, како сам се осећала и како сам данима плакала што
сам отишла од тебе и што ми Мирко није давао да одем! Што ми није давао да
живим, а напослетку ни да умрем. Само је желео да нас мучи...
Више није могла да
говори, нос јој се запушио и сузе су овлажиле испуцане усне. Скот један, само
да га се дочепам!
- Не брини, Марина.
Наћи ћемо стоку. А онда ће осетити шта значи страх и бол!
- Лези, одмарај, још
мало. Ја ћу да спремим да једеш нешто, сав си блед. Одмарај...
Отишла је у кухињу. И
даље је имала младалачки стас. Нису је стигле године, али судбина јесте. Док је
вода кључала, заклопио сам очи и одлутао.
Друга страна медаље
- Хајде, Гаврило,
пожури, време нам истиче.
- Не! Откуд опет овде?
Где смо то?
- Све ће ти се само
казати, само пожури, треба на време да стигнемо, да се капије не затворе.
- Куда ме то водиш,
нећу нигде да идем!
- Свиђа ти се, дакле,
овај мрак, а? Тако су ми у секретеријату и рекли. Да си врло незгодан тип.
- Не разумем и даље.
Хоћеш ли ми коначно објаснити о чему се ради?
- Ех... Види, ти си
сада на царини, како ми овде волимо да га зовемо. Ово је пролаз ка
бесконачности. Твоја душа тамо припада, сада. Уколико те не изручим у року од
два дана и ти и ја ћемо бити прогнани у паклене руднике соли. А сада, пожури,
схватићеш успут.
- Ја... ја сам мртав?
- Увидео си болну
чињеницу! Мени је требало неких недељу дана да се помирим са тим, а после сам
се навикао. Не брини, лепо је тамо. Дођи...
- Не! Ја нисам мртав!
То не може бити истина!
- Ах, какав
клише...-промрмља Харонов син себи о браду. Крећи!
Лежао сам на тепиху
Маринине трпезарије. Јак мирис парадајз чорбе ми је будио чула. Очи су ми биле
широм отворене. Нисам трептао.
- Марина?
- Реци...
- Да ли верујеш у
Бога?
Чуо сам њен детињасти
смех док сам посматрао икону Светог Аранђела на зиду.
- Не дозволи ми да
заспим!
- Молим?
- Чула си ме! Не смеш
да ми дозволиш да заспим!
- О чему причаш, Вуче?
Још си у неком бунилу. Спремила сам твоју омиљену чорбу.
- Не разумеш, - некако
се придигох и успех да седнем на столицу и наслоним се лактовима за сто.
- Па објасни ми, - и даље је мислила да се шалим.
- Ја сам умро, Марина.
Знам да звучи сумануто, али то је истина. Не смеш ми дозволити да заспим,
љубави моја, не смеш!
- Не брини се. 'Ајде
да ти измерим температуру.
Отишла је по топломер,
а мени је почело да се мути пред очима. Пао сам са столице и чуо сам ломљење
стакла и њен трк ка мени. Нагнула се нада мном, и викала неке речи. Празне и
беспомоћне речи. Узела је телефон, клекла поред мене и драла се у слушалицу.
Вид ми је коначно замутила њена суза. Отишао сам без поздрава. Бар овог пута.
Епилог:
- Коначно! Хај'мо
сада. Моћи ћеш да се одмараш до миле воље када стигнемо.
- Нема сврхе.
- Нема. Ово је твоја
реалност. Све ће ти изгледати нормално. Мислићеш да тек тада живиш.
- Догађа ли се то само
мени...
- Или свима!? Чекај,
да те обележим. Обавезна процедура из секретеријата Његовог Височанства,-
прозбори и извади из сакоа неку картицу коју ми закачи за џеп на кошуљи.
- То је то, дакле?
- То је то!
- Можеш ли ми рећи за
крај, само... Ко си ти?
- Исто што и ти. Исто
што и сви које ћеш упознати у бесконачности: НИКО!
А на то да ли се ово
догађа само теби или свима... Па, то је живот!
Закорачио сам у
светлост. Грчеви, бол, губитак разума... Зар се тако све морало завршити? Почео
је да дува ветар и осећао сам хладноћу, што се и могло очекивати. Мртви су
хладни. Зашто би овај пут било другачије?
Све је испланирано од
самог почетка. Само зато што сам био и остао НИКО.
17. октобар 2012. Нови Сад
РЕЗ, Број 7, 2018.
