ЛИЦА: АА
XX
Велики Свет
Права квадратура круга. Са намером да искористим своју
једину шансу – изгубио сам је. Побегавши, престао сам да будем роб. Расцепио
сам се, расплинуо се у слободи[1]...
Новинар, прозни писац, цртач, сатиричар – Славомир Мрожек као вероватно један од најпознатијих аутора пољске књижевности светску славу како у Пољској тако и изван њених граница постигао је својим драмама. Мрожек се родио 29. јуна 1930. године у пољском селу Божећин, а преминуо је 15. августа 2013. у Ници. Услед политичке ситуације у Пољској, провео је много година у емиграцији: емигрирао је 1963. године, а живео је у Италији, Француској (добио је и држављанство), Сједињеним Америчким Државама, Немачкој, Мексику, да би се 1996. вратио у Краков. Године 2008. поново емигрира у Француску, у Ницу, где остаје до краја живота.
Своју
уметничку каријеру започео је као цртач и новинар. Радио је у редакцији Пољског дневника као аутор идеолошки подобних текстова, а затим и
као цртач у различитим часописима
сатиричног карактера. Управо ће тај хумор и сатира, који су том приликом
искључиво служили да забаве читаоца, постепено у његовој прози и драми постићи
дубљи и тамнији смисао. Наиме, вера и наклоност комунистичком режиму брзо су
минуле, те су у младом новинару родиле најпре скептицизам, а затим и радикалну
негацију, омогућавајући му тако да упозна многобројне механизме друштвеног
деловања, интрига, али и манипулације.
О невероватној свестраности овог
уметника пише Тадеуш Ничек у својој књизи „Танго са Мрожеком“: „Често је наглашавана невероватна
скала његових стваралачких способности, те непојмљивост њихових граница. У
питању су цртежи, којима је остао наклоњен вероватно најдуже, затим приче,
гротескно – филозофска проза, драме, филмски сценарији – у два се и он сам
опробао у улози режисера, а такође и различити есејистичко-публицистички
новинарски жанрови и тзв. ситна, тривијална књижевност забавног карактера“.
Но,
из те ширине се свакако издвајају драме, нарочито оне које припадају театру
апсурда или чак егзистенцијализма и чију појаву је у неколико речи објаснио
теоретичар Јан Кот: „Игнаци је дошао превише рано, Гомбрович
је поред, а Мрожек је први зашао у саму суштину и то на оба часовника – пољском
и западном“[2].
Овај
авангардни правац драме, познат и под називима анти-театар или нови театар, настао је у Француској између 1950.
и 1960, одакле се и проширио у друге земље. Усмерен је против традиционалних
форми позоришта, а сам термин се односи на егзистенцијалистички доживљај
апсурдности света. Употребом гротеске, пародије, фантастике, али и апсурдом
речи и ситуације његови аутори су предочавали песимистичку визију
људске судбине и модерне цивилизације. Полазна тачка у делима јесте обична,
скоро реалистички описана ситуација, чија се акција одвија у застрашујућем
правцу, што у својој суштини представља подтекст и претпоставку за фантастичне догађаје,
елиминишући било какво традиционално схватање фантастике. Поступци јунака
притом остају лишени психолошке мотивације, а важан елемент представљају
полемике са стереотипним облицима понашања и изражавања. Значајно је напоменути и да су дела
овог стилског правца написана уз употребу колоквијалног језика, али на такав
начин да би се предочила не само његова баналност већ и сва ограничења која он
носи са собом. У пољској књижевности за театар апсурда је осим Славомира
Мрожека важан и Тадеуш Ружевич, међутим, ради потпунијег тумачења ове појаве
неминовно је споменути личности Станислава Игнаци Виткјевича као и Витолда
Гомбровича.
Што
се тиче самих дела Славомира Мрожека, вероватно најзаступљеније су алузије на
стваралаштво Самјуела Бекета, а уочљиве су идеолошке и формалне сличности са
делима Ежена Јонеска, мада су поједини проучаваоци сасвим супротног става, чиме се продубљује специфичност и
комплексност Мрожековог стваралаштва и ширина његовог тумачења: „...употреба термина апсурд у
интерпретацији дела Мрожека је свакако полазишна тачка, међутим, у потпуно
другачијем значењу него у драмама Бекета и Јонеска. Док се апсурд код њих
очитује у реалацији између човека и некаквог одсутног апсолута, одакле произилази
и својеврсни метафизични доживљај у целокупној атмосфери, у свету Мрожека се он
развија исључиво на релацији човек – човек“[3]. Но, заједничка су им свакако питања о месту појединца у друштву, као и анализа човекове
судбине и смрти. Наиме, Славомира Мрожека је највише интересовао човек у
друштвеном и културном, односно „обичајном миљеу“, у коме помоћу пародије и
пастиша покушава да дефинише принципе по којима појединац функционише у
некаквој микрозаједници или друштву уопште, да би се врло брзо афирмисао као
изузетан посматрач и критичар апсурдне стварности у тадашњој Народној Републици
Пољској[4]. Творећи
специфичну апсурдну ситуацију, која се сукобљава са стереотипима и строго
дефинисаним и често сукобљеним начелима, Мрожек кроз један сурово реалистичан
осврт прати контрадикторност свеукупног делања човека који је позициониран у
некаквој чврсто и унапред одређеној конвенцији. У таквом поступку као водеће
начело истиче управо питања моралности, затим етичке принципе понашања
појединца, али и недостатке и несавршености устаљених друштвених, културних и
политичких норми. О његовој виспрености и оштроумности сведочи читалачка
публика, која је не само страствено претраживала, већ је готово у тренутку
успевала да докучи све политичке алузије из његових драма, па чак и оне које би
се за данашњу јавност чиниле непознатим. Његово стваралаштво се, наиме, увек
кретало кругом актуелне политике где је, позивајући се на етичка начела,
немилосрдно иницирало важна друштвена питања. Будући да је сматрао да су норме
поступања човека, које се јасно откривају у релацији са другим људским бићима,
неминовно условљене друштвеним и политичким околностима, готово је јасно зашто
се његова драматургија темељи на принципима позоришта апсурда, те зашто су
овакви комади и данас изузетно посећени широм света.
Међутим,
упркос многобројним сличностима, неопходно је истаћи и суштинске различитости
захваљујући којима Славомир Мрожек заузима одређено место у свеукупној
књижевној традицији. Наиме, према схватањима театра апсурда, човек и свет
подлежу безобзирним и надасве бесмисленим законима природе, док сама смрт као
крај људског постојања у овим интерпретацијама готово нужно постаје случајна,
лишена било каквог смисла, чак и потпуно непотребна. У Мрожековим делима смрт
има специфично, социјално значење; тачније, резултира мешањем појединца у живот
друге особе и као таква је својеврсни вид међуљудских односа. Кроз овакво
тумачење појава живота и смрти, као и друштвених односа који не само да су
условљени већ практично зависе од система моћи, читаоци неминовно бивају
одведени до саме сржи појма апсурдног.
Истраживајући
дубље о његовом животу могло би се рећи да је осећај разочарања, отуђености и
немоћи увећао период вишегодишње емиграције, о чему сведочи и недавно откривена преписка са писцем
Леополдом Тирмандом, која је трајала скоро двадесет
година – од 1965. до 1982. године. Обојица су тада боравили у егзилу, што је и
чинило катализатор њиховог пријатељства, а заједничка тачка њихове
коресподенције је расправа о тешким временима емиграната; управо из те,
емигрантске перспективе, они посматрају и коментаришу
актуелне догађаје у Пољској. Упркос физичкој удаљености, они често носталгично
лутају назад до домовине у непрекидном ишчекивању и стрепњи од даљег развоја
ситуације. Осим уобичајеног жала на судбину емигранта, снажно се развија мотив
мржње према комунизму, затим критика западних друштава, али и исмевање
политичке подобности и полтронства. Поред финансијских потешкоћа изражен је и
страх од непознатог, али и важна тема потраге и преиспитивања сопственог
идентитета: „На проналажење једног разумног односа са осећајем припадност
пољском народу утицао је, између осталог, и сам живот - пише Мрожек пријатељу,
упоређујући свој идентитет са сопственом физиономијом. - Нисам у потпуности
њоме задовољан, али је чињеница да је нисам ни бирао. Провео сам прве тридесет
три године у Пољској као део ње; као материја коју је могуће обликовати и
произвести из ње нешто.
Јасно је да он такав свој идентитет
види као супстанцу од које покушава да начини оруђе за познавање света“[5].
Но, искуства човека који долази из сиромашне, комунистичке земље источне Европе и тражи своје место у механизмима западног света Мрожек је описао у многим својим делима, формирајући практично циклус према тематској сродности; међу њима се свакако истиче драма поприлично предвидљивог имена – „Емигранти“. Комад је написан 1974. године и кроз релацију исток-запад предочава сукоб малог човека из провинције са Великим Светом. Чежња за тим Великим Светом, иначе веома својствена провинцији, представља модел чежње за трансцеденцијом. Радост онога ко је побегао из провинције у Велики Свет је модел мистичне радости онога ко је искорачио изван проклетог круга индивидуалног бића у потрази за Собом. У тој потрази потребно је бити или довољно одлучан или пак довољно очајан да се из ограничености места, људи и детаља окренеш Метрополи, која је у самој својој суштини Апсурд – журна, чудна и случајна. У вези са тим могло би се рећи да је још једна велика тема која произилази из таквог сукоба провинције и Метрополе један још комплекснији сукоб: неспојивост људских амбиција и структура и појава начињених умом стварности. Таква безнадежност ситуације у човеку твори тескобу и покреће га на некакво делање – исхитрено и апсурдно. Кроз овај унутрашњи конфликт открива се сва беспомоћност човековог чињења, говора, па и постојања. Према томе, могло би се рећи да је Мрожекова мисија управо да проникне у понашање и изборе појединца у граничним ситуацијама; у једном бескрајном лимбу између могућности и жеље, између слободе и слободе, интелектуалца и физикалца, АА и XX и Великог Света, који је творац Дела. Креатор „Емиграната“ поступком Апсурда твори универзалну студију стања изгнанства и сурово реалистичан портрет Пољака у егзилу.
Ова
драма, сматра се, најпотпуније прониче у проблем подвојене послератне Пољске, оличене у дисонанци између
интелектуалаца и радника-физикалца. У прљавом сутерену на
територији непознате земље западне Европе живе заједно две наизглед потпуно
контрасне личности: политички емигрант АА и економски емигрант XX. Осуђени на
међусобно друштво, они живе унутар константних преокрета и сукоба, продубљујући
кроз дијалог своје антагонизме. Тадеуш Ничек у својој књизи „Танго са Мрожеком“ такав дуализам види у сваком од
нас: „Много пута сам покушавао да замислим 'Емигранте' као монодраму. Ове две улоге, наизглед
потпуно супротне: интелигентан и образовани АА
насупрот неуком и простом XX су напротив као један. Дијалог међу њима чини се
немогућим, међутим, немогуће је постојање једног без другог. Иако су обојица
потпуне контрадикторности, њихова суштина се састоји управо у међусобном
допуњавању, а не искључивању. Ниједан није у потпуности добар, а ни зао. Они
представљају најраспрострањенију метафору, суштину Пољака, присутну у
целој пољској савременој књижевности. Увек као Једно у својој подвојености. Такође
сматрам да је то најпотпунији портрет Мрожека, светског човека из Божећина“.
Сваки појединац је понекад АА:
витак, фрустрирани интелектуалац средњих година (30-40 година) који је напустио своју
земљу јер није могао слободно да ствара, док се понекад претвара у крупног,
физички развијеног XX, примитивне личности, који је отишао у иностранство само
да заради новац:
XX:
А мене код куће чекају. Као сваке године. Деца изгледају, надају ми се... А
мене опет нема. Ех, судбино...
АА:
Па што ниси отпутовао да их посетиш? Бар ти можеш, ниси политички. Могао би
отпутовати кући на одмор.
XX:
Какав одмор, немам ја никакав одмор.
АА: Могао би се побринути.
XX:
Боже сачувај! Зар сам ја овде да бих
имао одмор? Овде сам да бих зарадио. Одмор ћу имати када се вартим. Целу
недељу. Лећи ћу у врт, на ћебе, и спаваћу. Прстом нећу мрднути. Отворићу једно
око, погледати да ли је небо још над нама и опет заспати. И само ће ми жена
доносити јело. А потом...[6]
У жељи да дође до новца ХХ се не устручава да материјално
искористи АА. Насупрот томе, АА се са израженом супериорности односи према
представнику ниже класе XX, који је, према његовом мишљењу, ограниченог
менталног склопа. Водећи дијалог у облику својеврсног двобоја, они се стално
свађају, мењајући притом улоге џелата и жртве. Интелектуалац
немилосрдно раскринкава и уништава наивне илузије простака, заузврат простак
открива тајне интелектуалца: лицемерје и псеудоинтелектуализам, чиме се маскира
свеприсутна тескоба и усамљеност:
АА: (...) Пао си са неба као модел и као надахнуће. Ја
у теби оживљавам као роб. Враћаш ми моју некадашњу супстанцу и распаљујеш моју
приугаслу вољу за самоодређењем. Захваљујући теби најзад ћу написати своје
велико дело. Сад знаш зашто си ми потребан.
XX: Уопште није зато.
АА: Зар бих иначе седео са тобом у овом – како
си то сам одредио – гноју, кад ме не би на то подстицала тако велика мисао,
таква мисија?
XX: А ја ти понављам да уопште ниси зато.
АА: Него зашто седим овде с тобом? (...)
XX: Јер желиш да поразговараш.
(...)
АА: Није тачно! Ја има своју велику мисао...
своје дело...
XX: Трала-ла, дело. Као да ја не видим како се
узмуваш кад ја добијем писмо од породице. Ти одлазиш у угао и читаш књигу
окренуту наопачке. Просто ми те буде жао. Јер ти не добијаш писма[7].
Коначно, посебну пажњу ваља
посветити поступцима портретизације и психологизације драмских ликова, као
специфичног пресека и подвојености у мишљењу и поступању друштва XIX века.
Анализа таквог модела друштва, које бивствује на граници, важна је за теорију
модерне драме; са освртом управо на њу и њене принципе Јан Блоњски истиче
специфичан жанр драме – једночинку, као један од типичних књижевних поступака
Славомира Мрожека. Овај жанр се, дакле, не одриче основних генеричких
законитости које владају драмом уопште, али се, у складу са називом, одриче
разгранатог заплета, односно интриге, бројности карактера, те у начелу делује
као згуснути одломак разуђеније радње, чије дејство у позоришту појачавају
мимика, гест и друга слична средства сценског изражавања[8]. Управо се у оваквом жанру, слично
тврди и Петер Сонди, кроз готово статичну сцену и заробљене јунаке, у
потпуности реализује суштина театра апсурда, те сама бит Мрожекових карактера.
Наиме, његови јунаци су неретко тумачени као марионете, шаховске фигуре у
којима се преламају и које покрећу устаљени друштвени, културни, морални,
књижевни и коначно стереотипи везани за карактер. Према анализи Јана Блоњског,
Мрожекова лица имају два слоја. Први се односи управо на стереотип као уходано
мишљење о човеку или друштву – устаљено путем обичаја и традиције.
Могло би се рећи да је то мишљење емоционално засићено, а као такво и
поприлично једноставно и обично, те отуда произилази плиткоћа и глупост. Дакле,
извор смешног је управо та предвидљивост осећања и понашања. То су најчешће
лица ослобођена било каквих књижевних претходника, те као таква она су
ослобођена било какве бриге за своју слику у туђим очима. Могло би се рећи да
Мрожека фасцинирају тзв. простаци.
Други важан моменат у поступку изградње књижевних јунака је примена принципа
супротности, тачније лица се слажу у опозиције која се узајамно и различито
преплићу. Нити једном припада чисто
просташтво, нити се други одликује бојажљвим
мудровањем... Не, него у свакоме од нас и дрема простак и надима се
интелектуална марионета; истовремено постоје животиња и стереотип. У драми „Емигранти“ кроз двојицу јунака вешто се истичу супротности у три
реалације: интелигентан-простак, лаж-истина, те кукавичлук-агресија[9]. Ови контрасти карактера снажно су
продубљени бројним референцама и цитатима који су често у функцији пародије, а
такође и језичким различитостима карактеристичним за културни миље појединачног
лика; оваква опозиција између лажне форме и телесног простака на плану исказа
одговара опозицији између стилизације и бунцања. Свекупност тих исказа не
упућује толико на безбојну или обичну унутрашњост лица, колико на културно
памћење, којим располажу или које имплицира сценска ситуација. С тим у вези,
језик XX и АА је дубоко индивидуализован, те на крају ова двојица бродоломника творе специфичну проповед
узајамне демистификације која постепено поприма трагичну димензију. Наиме, XX
се никада неће пробити у културу, јер је туп, као што се АА никада неће уверити
у слободу, јер је кукавица.
Драма
„Емигранти“ представља идиом оскудности и
тупости, у коме бивају ухваћене све тешкоће дефинисања, страх од исказивања
сопственог мишљења, отуђеност од околине, оријентација према себи, те појавно,
а не узрочно третирање света заједно са међусобним неразумевањем актера, чини
својеврсну драму очаја. Драму постојања. Драму устројства света сазданог у
својој потпуности од апсурда који негира све оно што чини човека: васпитање,
емоције, разум, па чак и образовање. Остаје само разговор.
Прича ради саме себе.
Или можда и она
нестаје јер је део функционицања.
Апсурда.
АА: А никада не мислиш о слободи?
XX: Како то мислиш?
АА: Па то, да будеш слободан.
XX: Како слободан?
АА: Но, на пример, да говориш оно што мислиш.
XX: Па рекох ти шта мислим.[10]
[1] Sławomir Mrożek,
„Emigranci“, Wydawnictwo Literackie, Kraków, 1996, стр. 83. (сви преводи са пољског су преводи ауторке текста, осим уколико није
другачије назначено)
[2] Jan Kott, Dialog nr. 4,
1965.
[3] Elżbieta Sidoruk, „Antropologia i groteska w dziełach
Sławomira Mrożka“, Towarzystwo Literackie im. Adama Mickiewicza, Białystok,
1995.
[4] Народна
Република Пољска, односно Polska Rzeczpospolita Ludowa (PRL), је званичан назив
пољске државе у периоду 1952-1989. Ради потпунијег
разумевања друштвено-
историјског контекста сматрам да је неопходно напоменути да се ради о
специфичном и тешком периоду у пољској историји, када је држава
била под контролом Совјетског Савеза.
[5] Dariusz Pochocki, W
emigracyjnym labiryncie - korespondencja Sławomira Mrożka i Leopolda Tyrmanda, Wydawnictwo Literackie, Kraków, 2017.
[6] Славомир
Мрожек, „Драме“,
превео Петар Вујичић, Нолит, Београд, 1982. стр. 182.
[7] Исто, стр. 197-198.
[8] Драгиша Живковић, „Речник књижевних термина“, НОЛИТ, Београд, 1992. стр. 318.
[9] Славомир
Мрожек, „Драме“, Нолит, Београд, 1982. стр. 12-13.
